АКТУЕЛНО

ИЗНАД ЗАБОРАВА И ЋУТАЊА: РЕБЕКА ВЕСТ – ВЕЛИКА ЉУБАВ ПРЕМА СРБИМА И СРБИЈИ



Њено ремек-дело „Црно јагње и сиви соко” „Њујоркер” је назвао „великом књигом духовне побуне против  XX века”. „Њујорк тајмс” је њену љубав према Србији упоредио са Хемингвејевим заносом Шпанијом. А она сама је у епилогу те чувене књиге, у Лондону у пролеће 1941, гледајући како бомбе падају на њен град који гори, написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’”

Да од једне Ибзенове хероине није преузела свој славни псеудоним, ко зна да ли би светску славу стекла са њеним званичним именом и презименом: Сисили Изабел Феарфилд? Можда би јој оно донело славу глумице, на чему је једно време истрајавала, aли безуспешно. Мора се признати: Сисили звучи неубедљиво за великог писца. Госпођа Вест, Ребека Вест, то је већ нешто сасвим друкчије! 

Ко је жена чије дело живи више од шездесет година и изазива пажњу као првог дана?
Ребека Вест (1892-1983) дошла је на свет као најмлађа од три ћерке у мешовитом браку Шкотланђанке Изабеле Мекензи и оца Чарлса Феарфилда, Енглеза ирског порекла, надареног новинара и говорника. Ћерка очев дар наследила.

РАНИ РАДОВИ

Литерарна авантура Ребеке Вест почиње у време њеног пунолетства. У својој деветнаестој је убеђени социјалиста и сифражеткиња, политички публициста и борац за права жена. Своје ране радове објављује у часописима Слободна жена и Нова слободна жена.

Али њено перо, немирно и спремно да „огребе”, обрушава се са жаром на значајне људе, никако оне у сенци, анонимне. Многима се замерила, највише себи наудила. Једна од жртви њених чланака био је и писац Х. Џ. Велс, који проповеда слободну љубав.
На њега се окомила пером: „Он је матора девојка међу романсијерима: сексуална опсесија која лежи у његовим делима, као охлађени бешамел сос, пука је уседеличка манија, реакција на путеност ума.”

Господин Велс је позвао безобразно биће на ручак, а све се завршило девет месеци касније порођајем. Његове проповеди о слободној љубави, на које се окомила, лично је искусила. Остала је у другом стању само неколико минута након што је Енглеска објавила рат Немачкој. Сину Ентону Велс је дао своје презиме, али дететову мајку није довео пред олтар. Тако јој се осветио.

Ова траума још више је заоштрила њено перо и усадила још дубљи пркос према свету. Посебно према срамном рату. У серији чланака под насловом Водимо тај рат, она велича младе жене упослене у фабрикама муниције.

Прву књигу, Повратак војника, објавила је у својој двадесет шестој години. Од тада не престаје да пише. Следе књиге, једна за другом: СудијаТрска која мислиФонтана која се пресипаПтице падају… Пише и књижевне огледе, а 1933. угледала је светлост дана и њена запажена биографија светог Августина.
Други светски рат у Вестовој је учврстио нове хуманистичке погледе и схватања. После рата у Њујоркеру је написала серију текстова о Нирнбершком процесу. Завршили су међу корицама књиге под заједничким насловом Значајне издаје.

ПРОЗА БЕЗ СМЕШКА

Круна њене литерарне авантуре је обимни путопис о Југославији, Црно јагње и сиви соко. Излажење књиге пропраћено је коментаром у Њујоркеру да је то „велика књига духовне побуне против двадесетог века”. Њујорк Тајмс иде још даље: проглашава је љубавном афером са Југославијом, посебно Србима. Вестова очито пише мушки када је заслужила ласкаво поређење: дело има нешто од Хемингвејевог шмека и његовог заноса Шпанијом.
Иако о нама и за нас, у наше крајеве Црно јагње и сиви соко закаснили су скоро пола века. Првобитно издање из осамдесетих година било је убогаљено, жалосно скраћено, изостављена су многа поглавља те прворазредне „прозе без смешка”.

Ребека се није заносила комунизмом, а њена књига протумачена је од неких као „брутални напад на братство и јединство” и на разне национално-идеолошке митове, што није било по вољи ондашњег режима. Зато је много времена протекло до излажења целовите верзије. Тек пре две године ово узбудљиво путописно-есејистичко штиво стигло је и до нашег читаоца у интегралном облику, а не раскупусано цензуром и избушено скраћењима. Књига је стигла до читаоца захваљујући издавачу „Моно & Манана прес” (у преводу Ане Селић).
Најзад, присетимо се да је велики Милош Црњански, одушевљен књигом Ребеке Вест, својевремено узалуд тражио у Лондону издавача. Налазили су много разлога да одложе издавање, које је окончано тек 1941.

Ова интригантна сага представља у ствари лични чин једне отресите ауторке вичне перу и запажањима. Тај креативни и зналачки извештај са шестонедељног путовања по нашим крајевима бујао је и разгранао се у двотомни, такорећи енциклопедијски опис Југославије, земље које више нема. И више од тога, Црно јагње и сиви соко је династичка сага о Хабзбурзима и Карађорђевићима, научни рад о византијској археологији, паганском фолклору и хришћанској и исламској философији. Уз све то, књига нуди и величанствену психоанализу немачког ума и порекла фашизма и тероризма у XX веку. Многи су дело оценили и као упозорење на опасност у коју је тоталитаризам довео Европу 1940. и у годинама које ће уследити.

МЕЛЕМ НА ДУШУ

Уз све речено, пажљивом читаоцу неће промаћи колико нас је волела Ребека Вест, можда више него ми себе. Била је опчињена нама. Србија је била њен изгубљени рај. У вртлогу данашњих превирања и многих предрасуда према Србима и Србији, ова књига дође и као мала утеха и заклон. 

Ребека Вест се дивила интензивном животу на овим просторима, јаком пићу, зачињеној храни, седељкама у ситне сате, лепим мушкарцима и народним ношњама. Словенима је приписала „безграничну способност за испитивање и разматрање”.
Толико нас је волела да је чак у својим коренима нашла трагове словенства.

Писац ове, по свему велике књиге, обасјала је наше крајеве својом сјајном интелигенцијом, оштрим умом, надареним писањем и опаким језиком. Походила нас је први пут 1936, а за водича је имала Станислава Винавера: књижевника и ерудиту немирна духа. Све је записала у књизи Црно јагње и сиви соко. И ову реченицу која говори колико је њено перо жестоко: „Мрзим лоше имитације, њихов смрад је гори од било чега”.

У прологу она се руга енглеским особама „хуманитарних и реформистичких склоности” које су отишле на Балкан и вратиле се „усадивши дубоко у срцу неки свој омиљени балкански народ као патнички и недужан, вечно мучен, а никада мучитељ”. Намера ауторке је јасна. Обрачунава се са западним предрасудама према Балкану. „Преко примера Јужних Словена она је желела да покаже чега се стидела, гадила и ужасавала у Европи оног доба…”
Многи су за књигу чули, мало их ју је прочитало. Том књигом неповратно се прославила ова „списатељица која воли Србе”.

Када је завршавала последње редове свог ремек-дела, дужег од Старог завета, Хитлер је већ био прегазио Европу. Поткрај рата књига Ребеке Вест дошла је као мелем на душу. После Османлија и Немаца, управо је почињала једна сасвим друкчија окупација.

БЛИСТАВИ ЛУК НАД ЖИВОТОМ

Лековит је и есеј Ребеке Вест о Грачаници у коме поред осталог пише: „Ништа на овој цркви није случајно. Њу није градила једноставност, већ крајња интелектуална истанчаност… То је она врста цркве какву су  могли саградити архитекти двора у Хемптону да опсесија готиком није владала у том ћошку Европе. Било је то за мене узбудљиво сагласје, будући да је српски краљ Милутин, који је саградио Грачаницу неких седамдесет година пре Косовске битке, веома личио на нашег Хенрија VIII…”

Ова дуговека жена проживела је богат и буран живот. Прешла је дуги пут од Сесилије Изабел Феарфилд, неуспеле глумице и невенчане мајке сина јединца, да би дочекала дубоку старост и склопила очи у деведесет и првој години са витешком титулом Даме Британске Империје.
Многима се замерила, а себи највише наудила.

За Џојса изјавила: „Гура своју оловку звучно и бесциљно као да пере тепих.” За мушкарце: „Нема потребе за њиховим постојањем, осим при померању клавира.” У свом циничном стилу, материнству је приписала својство „тројанског коња”.

Блистави лук којим је наткрилила свој живот овековечен је на фотографији, непосредно пре него што ће напустити овај свет. То је лик жене-царице на трону; једна рука је на изрезбареном наслону фотеље, друга у крилу. Бела коса, на прстима скупоцено прстење. Ребека Вест најзад има све: новац, самоувереност, углед.

Све што је својим умом, даром и неисцрпном енергијом поштено заслужила.
Драгана Букумировић
————-
13.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s