АКТУЕЛНО

Александар Мезјајев: Апелација Војислава Шешеља (Део 1)


фото: Ројтерс

У овом тренутку у Хашким трибуналима[1] се налазе на разматрању апелације по три крупна предмета: делу Радована Караџића, делу Војислава Шешеља и делу бивших руководилаца Републике Херцег-Босне у Хрватској, Прлића и других. Раније смо ми подробно размотрили стање са апелацијама доктора Р. Караџића.[2] У овом тексту ми ћемо размотрити стање апелационог процеса у предмету професора В. Шешеља.

Претресно веће МТБЈ је 31. марта 2016. године донело пресуду по питању предмета Војислава Шешеља, оправдавши га по свим тачкама оптужнице. Тужилаштво је предало апелацију на ту одлуку и представило своје закључке 29. августа те исте године. Тужилаштво тврди да је судско веће није доказало свој закључак о невиности оптуженог и затражили од Апелационог већа да укине пресуду и прогласи Шешеља кривим – или алтернативно – да одреди нови судски процес. У децембру 2016. године В. Шешељ је предао свој одговор на апелацију тужилаштва. Процес припреме за апелациони претрес завршен је 22. фебруара 2017. године, када је одговор Војислава Шешеља био преведен на енглески језик и тужилаштво одговорило на наводе Шешеља.

У свом последњем извештају СБ ОУН у јуну текуће године, председник Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (МРМКТ) Т. Мерон је саопштио члановима СБ о стању ствари у предмету В. Шешеља, следеће: Одлука Апелационог већа очекује се до краја 2017. године или почетком 2018. године. То је отприлике на годину раније него што је пре било планирано. Такво престизање рокова са бржим него што се очекивало преводом судских докумената. У овом тренутку све судије извршавају своје обавезе на невиђено, осим председника МРМКТ који председава по предмету“.

Размотримо подробније какви су аргументи страна. Имајући у виду да је апелацију на пресуду Претресног већа предало само тужилаштво, а В. Шешељ само предочио свој „одговор“ на папире тужилаштва, размотримо прво позицију тужилаштва.

Без обзира на велики пропагандни шум, који је подигло само тужилаштво, изучавање његове апелације показује да су аргументи тужилаштва још мањи него што су били у време трајања самог судског процеса.

Испоставило се да је тужилаштво све у свему успело да истакне само један основ за апелацију, а то је: „судско већ је донело пресуду која не одговара критеријумима заснованости“. Постоји и друга основа, но, она је толико смешна, да се заиста не може назвати „основом“ или „аргументом“. Ево шта је смислило тужилаштво: „Претресно веће је погрешило оправдавши оптуженог“.

Тужилаштво је захтевало од Апелационог већа да Шешеља прогласи кривим и да му одреди казну у виду лишавања слободе на 28 година.

Разматрајући апелацију тужилаштва, постаје јасно да на страни тужилаштва постоје само неоправдане амбиције, но, нема аргумената.

Тако тужилаштво тврди да је суд изрекао неосновану пресуду, што представља кршење материјалног и процесног права. Међутим, тужилаштво не указује какве су конкретне правне норме биле прекршене. При ближем разматрању норми како МТБЈ, тако и МРМКТ, очигледно је да ни једна норма није нарушена: ни материјална, ни процесна! То јест, тврдња тужилаштва је фалсификат. Тужилаштво је незадовољно пресудом и просто је „прогласило“ кршење права!

Тужилаштво даље тврди да суд није разматрао низ сведочења која су предочена у предмету. Међутим, при ближем разматрању испоставља се да тужилаштво не може указати каква конкретна сведочења нису узета у обзир од стране суда. Та сведочанства, која наводно нису разматрана од стране суда, називају се као „низ јавних наступа Шешеља“, међутим, не указује се на њихов тачан садржај. Штавише, цитирају се сведочанства која су у ствари била размотрена од стране суда.

Апелација тужилаштва изгледа као писмо самовољне даме која назива непријатељима све оне који нису сагласни са испуњавањем њених жеља. Тако тужиоци непрекидно покушавају да дискредитују сведочења својих сопствених сведока, који су, наводно, непрекидно мењали своје исказе и говорили у сали суда нешто друго од онога што су потписивали хашким инквизиторима. Још се тврди – и то без икаквих доказа – да је промена исказа сведока тужилаштва настала као резултат притиска и претњи од стране Шешеља. Међутим, у стварности, у материјалима судског процеса постоје апсолутно другачија сведочења, управо искази сведока о томе да је притисак и претње на сведоке вршило тужилаштво! Постоје и друга сведочења – о томе како трибунал покушава да прикрије та сведочења, да их не обзнањује. Сетимо се, на пример, одлуке тадашњег председника МТБЈ П. Робинсона који је наредио да се „одложи одлука овог питања до окончања процеса“!

Тужилаштво даље тврди да суд није признао постојање злочина по низу чињеница. Међутим, приликом ближег разматрања показује се да је „кривица“ суда не само непризнавање злочина као таквих, него њихова веза са професором Шешељем. Тако, на пример, ако је ово или оно судско веће признало у претходним судским процесима чињеницу вршења злочина, на пример у Вуковару, то указивање на учешће „шешељеваца“ у њиховом вршењу (тужно знаменита фраза тужилаштва МТБЈ – Seseljs men), већ мора аутоматски да доказује кривицу Шешеља!

Тужилаштво тврди да суд није засновао своје одбијање да Шешеља прогласи кривим као учесника у „удруженом злочиначком подухвату“ (УЗП – други, тужно познати проналазак тужилаштва МТБЈ – Joint criminal enterprise). Наравно, главни проблем представља сама концепција УЗП која нема правних основа за примену у МТБЈ или МРМКТ. Но, чак и кад би „заборавили“ ту непријатну чињеницу, испоставља се да се у самој апелацији тужилаштва учешће у УЗП своди на проглашавање било ког лица као учесника тог злочина! У низу пресуда МТБЈ ми видимо да су као учесници ових или оних УЗП проглашена лица која не само да никад нису била пред судом, него се према њима никад није подизала оптужница! Апелација тужилаштва по питању УЗП основана је на претпоставци „ако је тужилаштво прогласило Шешеља за учесника УЗП – он то онда и јесте“. У ствари је апелација тужилаштва – практично самоинкриминација, признање тога да се позивање на кривичну одговорност у Хашком трибуналу врши на незаконитим основама.

На тај начин, оцењујући жалбу, тужилаштва у целини, може се донети несумњив закључак – то није апелација, него имитација апелације. Манипулација са позивањем на документе (цитирајући саме себе); позивање на чланове и документе који немају везе са предметом; тврдња која није поткрепљена никаквим доказима; на крају, директна лаж… Наравно, ту нема ништа чудно. На крају крајева, оптужба невиног – то је mission impossible, како се изразио у свом одговору на апелацију професор Шешељ. Анализа позиције В. Шешеља биће представљена у следећем тексту.

Александар Мезјајев

_____________

[1] Међународни трибунал за бывшу Југославију и Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале.

[2] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-1-sudski-proces-je-bio-nepravedan/www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-2/www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/apelacija-radovana-karadzica-deo-3/

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

——————

14.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s