АКТУЕЛНО

УКИ ГОНИ: Како је Ватикан скривао Анту Павелића!


UKI GOÑI
FOTO: MARIA ARAMBURU

ПОЗНАТИ АРГЕНТИНСКИ ПУБЛИЦИСТА, У КЊИЗИ „ОДЕСА“, РАЗОТКРИВА НОВЕ ДЕТАЉЕ БИЈЕГА УСТАШКИХ ВРХОВНИКА

„Не треба се шокирати што је Ватикан помагао усташким крвницима, бојали су се комуниста више него бога. Већи је шок то да је Ватикан за ту операцију имао помоћ Лондона и Вашингтона“, пише Уки Гони, можда и најзаслужнији човјек за отварање аргентинских архива и разоткривање бијега неких од најгорих злочинаца…

Пред сам крај Другог свјетског рата, кад је било потпуно јасно да је само питање дана кад ће савезничке војске напокон сломити нацистички режим, а с њима и све остале фашистичке државе, попут НДХ, најгори злочинци већ су ужурбано планирали свој бијег. Највиши нацистички официри живјели су у великом страху од ратних судова, зато што су знали да ће их прогласити кривима због Холокауста. Свој бијег планирала је и врхушка Независне Државе Хрватске, на челу с Антом Павелићем, који је касније нашао уточиште у Аргентини.

Одбјегли хрватски злочинци очајнички су требали уточиште. Прво су се запутили у Аустрију, а затим у Италију. Међутим, заштита коју им је Ватикан пружао није могла трајати унедоглед. Већ средином 1947. године постигнут је тајни договор између Вашингтона, Лондона и Ватикана да пошаљу хрватске бјегунце у Аргентину.

Павелић је био савршено свјестан каква га судбина чека падне ли у руке партизанима и због тога је већ 1943. године купио шездесетак аргентинских пасоша како би осигурао бијег највиших службеника и њихових породица.

Павелић и најближи сарадници су почетком 1944. године почели припремати свој неизбјежни слом скривањем злата и новца у Швајцарској. Према неким процјенама, Хрвати су успјели пребацити 2400 тона злата и осталих драгоцјености у Берн. Потврђена су два трансфера злата: 358 килограма злата пребачено је у Швајцарску народну банку у мају 1944. године, а додатних 980 килограма доспјело је у августу исте године. Чини се да је ових 980 килограма заправо украдено из централне банке Краљевине Југославије 1941. године и скривано негдје изван Хрватске.

Док је, почетком 1945. године, обећавао вјечну вјерност Химлеру, Павелић је планирао бијег и пљачку усташке државе. Почетком маја 1945. године је 45 ковчега злата хрватске ризнице, посљедње злато под директном хрватском контролом, подијелио на два дијела и један дио, 13 ковчега, послат је у иностранство с Павелићем. Остатак је скривен код загребачких фрањеваца у самостану. Прича се да је у том благу, осим златних полуга, било и мноштво вјенчаних прстенова, драгуља, па чак и златних зуба жртава хрватских концентрационих логора. Благо ће остати тамо, под заштитом Католичке цркве, све до 1946. године, кад су комунисти открили гдје се налази и заплијенили га.

Тајни договор о прихвату нациста и фашиста постигнут је у вријеме повлачења Американаца и Британаца из Италије. Италија је била под њиховом контролом од ослобођења и Американци су испрва били јако загријани за хватање ратних злочинаца. Неколико јако битних хрватских криминалаца ухапшено је у Италији и послато у Југославију на суђење. Средином 1947., током повлачења, постигли су тајни договор с Ватиканом да Хрвате пошаљу негдје изван Европе. Аргентина је прихватила Хрвате и зато су отишли тамо.

Павелић провео годину дана након слома НДХ у Аустрији, и то под будним оком британских војних и тајних служби. Љутити Јосип Броз Тито тражио је Павелићево изручење, а слао је чак и тачну адресу гдје се Павелић скрива у Аустрији, али Британци су се претварали да немају појма ни о чему. Њихово министарство вањских послова слало је писма Американцима и Совјетима те су их питали да нису којим случајем видјели Павелића. Негдје у априлу 1946. године одселио се Павелић у Рим у пратњи усташког поручника Драгутина Дошена. Обојица су носили хаљине римокатоличких свештеника и смјестили се у Улицу Gioacchino Belli број 3 у просторије Collegio Pio Pontificio.

Према извјештајима америчких обавјештајних служби, била је то једина зграда у Риму под пуном управом Ватикана и требали су посебни документи за улазак. С временом су Американци успјели похватати све конце приче и увидјели су голему уплетеност Ватикана у скривање разних злочинаца. Примјерице, у мају 1946. године је Павелић боравио у Castel Gandolfu, љетњој папинској резиденцији, гдје му је друштво правио бивши министар румуњске квислиншке владе. Дознали су Американци да је Павелић редовно имао састанке и са монсињором Монтинијем. Монтини ће касније постати папа Павао Шести.

Негдје пред крај 1946. године, дошао је телеграм из Лондона у Вашингтон гдје су Британци обавијестили колеге да Југославија тражи пет ратних злочинаца који се скривају иза ватиканских зидина. “Био би то јако неугодан преседан да британске власти хапсе људе на ватиканском територију без сагласности ватиканских власти”, писало је у телеграму. Американци су се помало цинично сложили и рекли да би било најбоље кад би Југославени тражили помоћ од Ватикана зато што имају дипломатског представника тамо.

До краја те године су се појавиле гласине да је Павелић отпутовао за Аргентину, користећи добро уходану машинерију Хуана Перона, али већ почетком 1947. године су га Американци открили у самостану свете Сабине. Њихове обавјештајне службе биле су једне од ријетких које су се заиста трудиле ухватити Павелића, али им је представљао проблем то што је Павелић имао на располагању баснословно богатство украдено из хрватске централне банке, али и одузето од прогнаних Јевреја и Срба. Прича се о стотинама тона злата и хиљадама карата дијаманата које је Павелић прокријумчарио из Хрватске.

Не само да је Ватикан помагао ратним злочинцима да побјегну, него је стварао екстензивну мрежу лобиста да покушају осигурати амнестије важним нацистичким злочинцима након рата. Чини ми се да је Ватикан вјеровао да су нацисти мање зло од комуниста који су им били непријатељ број један. Кад је ријеч о хрватским злочинцима, Ватикан, Вашингтон и Лондон су их након рата слали у Југославију да се боре против Јосипа Броза Тита и његовог режима.

Релативно недавно објављени тајни амерички документи појашњавају зашто нису жељели ухватити и изручити усташког поглавника. „Данас, у очима Ватикана, Павелић је милитантни католик, човјек који је гријешио, али је гријешио у име борбе за католичанство. Због тога Павелић ужива заштиту Ватикана. Знамо да Павелић одржава контакте с Ватиканом који га сматра милитантним католиком који се јуче борио против Православне цркве, а данас се бори против комунистичког атеизма. Став Ватикана је да Павелића не треба изручити Титову режиму јер он никоме неће дати праведно суђење. Изручење би само ослабило борбу против атеизма и помогло комунизму. Павелић је наводно одговоран за смрт око 150.000 људи, али Тито је Стаљинов агент. А Стаљин је одговоран за десетке милиона мртвих у Украјини, Бијелој Русији, Пољској, Балтику и балтичким државама тијеком 25 година”, пише у до скора повјерљивом америчком документу.

Павелићев бијег, чини се, координисао је Крунослав Драгановић. Једни тврде да је Анти Павелићу омогућио бијег у Аргентину тако да га је маскирао у свештеника с брковима и шеширом. Други се куну да га је замаскирао у редовницу.

Усташки поглавник није добио чак ни дозволу за долазак у Аргентину, што је био један од кључних предуслова легалног доласка. Формулар за издавање својеврсне особне исказнице у Буенос Аиресу испуњен је тек неколико дана након Павелићева доласка у нови свијет. Изгледа да је Перонова тајна полиција преузела Павелића директно с брода, врло вјеројатно чак и прије него што је брод Сестриере пристао у луку. Перон је имао одлично уходан систем пребацивања разних злочинаца у Аргентину и један од кључних људи система био је Бранко Бензон, бивши амбасадор НДХ у Берлину, који је након рата постао блиски Перонов сарадник.

Бензон је био невјеројатни шармер, који је једнако могао разговарати с Хитлером и пребацити се на шармирање Еве Перон, прве даме Аргентине. Уживао је велики утицај у уреду за имиграцију, уреду који је омогућио бијег чак и Еугену Диди Кватернику, другом најмоћнијем човјеку НДХ. Свој утицај је Бензон користио да би помагао хрватским злочинцима, али и злостављао Јевреје.

Нису само усташе нашле уточиште у Аргентини, него су се ту нашли и Адолф Еицхман, главни и одговорни за масовне депортације мађарских Јевреја током Другог свјетског рата, Јосеф Менгеле, “анђео смрти” из Аушвица, одговоран за одабир жртава за плинске коморе и многи други. Али, нису сви уживали такве повластице као хрватски фашисти. Аргентинска војска и националистичке организације одржавале су блиске везе с хрватским, француским и белгијским фашистима који су дошли у Аргентину. Те католичке фашисте је аргентинско друштво убрзо асимилирало.

Многи су завршили у аргентинској тајној служби, а неки су добили чак и предавачке позиције на државним универзитетима. Међутим, нису одржавали тако блиске везе с одбјеглим њемачким и аустријским нацистима. Окорјели нацисти били су пагани и нису се осјећали угодно кад би сарађивали с аргентинском војском и националистима који су били традиционални католици.

Други важан Хрват у Аргентини био је Гино Монти де Валсасина, популарно звани гроф од Монтија, иначе Талијан хрватског поријекла. Током Другог свјетског рата радио је као шпијун нацистичке војне обавјештајне службе те као часник њиховог ратног зракопловства.

У Буенос Аиресу је сарађивао с Родолфом Фреудеом, шефом аргентинске обавјештајне службе, како би одбјегли нацисти имали све потребне дозволе за улазак и боравак у држави. Лично је преузимао моралну и материјалну одговорност за те нацисте. Монти је добио уносне уговоре за опремање социјалних клиника Евите Перон, намијењене искључиво сиромашнима, како би могао неометано финанцирати своје подухвате. Међутим, тај посао му је пропао зато што је Евиту почео пратити углед пословне жене која нема навику подмиривати испостављене рачуне у цјелости или на вријеме. Павелић, барем судећи према доступним материјалима, није зависио о доброј вољи својих нових домаћина, него је могао трошити благо украдено из НДХ.

Емерсон Бигелов, амерички обавјештајац, писао је крајем 1946. године о тачнијим бројкама. Према његовим тврдњама, Павелић је из НДХ извукао око 350 милиона швајцарских франака, већином златника. Британске власти су заплијениле око 150 милиона франака вриједно злато на аустријско-швајцарској граници, а остатак је скриван негдје у Ватикану. Позамашан дио пребачен је у Шпанију и Аргентину.

У Аргентини је Павелић покушавао успоставити својеврсну владу у егзилу, али то није баш најбоље функционирало упркос баснословном богатству којим се дичио одбјегли усташки злочинац. Године 1952. је америчким обавјештајцима испричано да је Павелић послао Анту Чудину и Марка Чавића у Европу с експлицитним упутствима за пребацивање 250 килограма злата за Аргентину.

Извор није упознат с тачним расплетом мисије, али знамо да је посљедњих дана Павелић нудио 200 килограма злата на тржишту Буенос Аиреса преко посредника Хуана Хејнриха, преноси у својој књизи “Одеса” Гони повјерљиве документе ЦИА-е. Хејнрих је иначе Иво Хенрих, један од управника Јасеновца. Аргентинске власти пажљиво су чувале све документе о кријумчарењу усташа и нациста, али све док Гони није почео чепркати по архивима, нико није хтио спомињати ту заиста срамотну епизоду њихове историје. Многи документи су уништени у међувремену, али чак и овај мањи дио показује каква спрега је владала између великих сила свијета само како би спасили шачицу најгорих злочинаца.

 

ИЗВОР: sedmica.me

————-

16.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

4 replies »

  1. Pavelica i pratnju je opkolila partizanska ceta Petra Pjera Bozinovića, katolika iz Makarske, o čemu je ivestio svoje partizanske komandante u Austriji. Međutim, stigao je kurir i doneo mu partizansku naredbu da ostavi Pavelića i pratnju, da se ne bi pravili nesporazumi s Englezima, jer je Pavelić na teritoriji koja je pod kontrolom engleske vojne komande. Pisalo je, da ce Englezi uhapsiti Pavelića i isporuciti ga Jugoslaviji. To mi je Pjer pricao 1974. Rekao je da je zapisnik o tome predao arhivi Generalstaba Jugoslavije.

    Свиђа ми се

  2. Како је било могуће да злогласни хрватски фратар Крунослав Драгановић, који је био задужен у Ватикану после Другог св. рата, да преко ватиканских „пацовских канала“ спашава ратне злочинце, хрватске усташе и немачке национал-социјалисте и да по повратку у фабијанску, интермаријумску, бундистичку, троцкистичко-комунистичку и робовласничку Југославију, да слободно живи у Сарајеву од 1967, до смрти 1983. године и да није био био изведен на суд?

    Ова неразјашњена улога Брозовог и Павелићевог великохрватског заступника у Ватикану, злогласног фратра Крунослава Драгановића је једна од највећих тајни ннтермаријумског, фабијанског, бундистичког, авнојевског, комунистичко-троцкистичког, квислиншког, интернационалног, глобалистичког, идолатриског, окултног, езотериског, рајетинског и издајничког естаблишмента у Београду-Јосипграду.

    Додајмо овоме да је хрватски ратни злочинац Анте Павелић добио визу за Аргентину 5. јула 1947. године на основу договора између Еве Перон, римског папе Пија XII и злогласног фратра Драгановића. Павелић је стигао у Аргентину у септембру 1947. године као римски католички фратар Aranjos Pal. У Аргентини је цело време уживао заштиту корпоративног, eзотериског, идолатриског, окултног, римског католичког естаблишмента и англо-америчких обавештајних сервиса, што је између осталих поменула и Alicia Dujovne Ortiz у књизи „Ева Перон“, где између осталог стоји:

    Pavelic, who was reputed to have been even more ferocious than Hitler, had fled to Austria in 1945, into British zone. In 1946, he was at the San Girolamo School in Rome, which had become the center of the exiled Croatian government. The American knew that he was there and, just like the English, did not arrest him. Postwar times were as much devoted to ‘anti-Communist struggles as to the anti-Nazi revenge. Moreover, many Nazis were welcomed… In fact, Ante Pavelic, the Croatian Quisling, obtained a visa for Argentina on July 5, 1947, in Rome, ten days after Evita’s meeting with the Pope. Armed with a passport from the International Red Cross, he arrived in Buenos Aires in September, in a priest’s habit, using the name Aranjos Pal… To support this, Camarasa cites a dispatch from France-Presse, which was published in the newspaper La Razon in Buenos Aires on May 8, 1986. The American army’s information service had not recommended arresting Pavelic, the ex-leader of the Croatian regime who was recognized by the Germans, due to his links to the Vatican ( especially with Giovanni Battista Montini, the future Paul VI… It is thanks to these contact that Pavelic was able to win over Argentina. However, Pavelic was at the top of the list of war criminals that the Allied forces had promised to extradite to Yugoslavia ( Види: Alicia Dujovne Ortiz, Eva Peron, New York, 1996, стр. 101, 102 и 104).

    Свиђа ми се

  3. О, какве среће и радости, где будући хрватски светац Степинец седи на фотељи са поглавником Павелићем. А и папа Павле VI који се (за)лагао за приближавање Православнима срео га је као Монсињор Монтини.

    Свиђа ми се

  4. РЕКАО САМ ДА ЈЕ сатрап САВЕЗНИК анте павелића И ДА СУ удбаши УБИЈАЛИ ЧЕТНИКЕ ПО ЕМИГРАЦИЈИ ТО ЈЕ ИСТИНА И ДА ЈЕ БРАТ ЧЕТНИК ИЗ БЈЕЛОПАВЛИЋА БЛАГОЈЕ ЈОВОВИЋ ГА РАНИЈО А ОН ПОСЛЕ ЦРКО КА ПАС ОД ПОСЛЕДИЦА РАЊАВАЊА. СА ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ СЛОБОДА ИЛИ СМРТ

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s