АКТУЕЛНО

ОТВОРЕНО ПИСМО из Гуама за Америку


Драга Америко,

Драго ми је што коначно обраћате пажњу на оно што се збива на Гуаму. Као што читам на Интернету, многи од вас први пут у животу питају: „Шта је Гуам?“ Нама који смо овде одрастали рекли су све о вама. Жао ми је што ви покушате да изговорите реч Гуам тек кад се о нашем острву говори у вези с бомбама: има толико занимљивијих ствари које бих желела да знате о нама. Нас, с друге стране, није изненадила најновија претња бомбардовањем. Навикли смо на помињање Гуама и бомби у истој реченици. Отприлике сваких месец дана, кад се тестира нова ракета или кад букне реторика слушамо о томе да би Северна Кореја или Кина или Русија могле да бомбардују Гуам. Чак сам сачувала слике неславних кинеских бомби „Убице Гуама“ на компјутеру тако да наша група Independence (Независност) може да их користи у презентацијама Independence 101 као убедљив пример насушне потребе да се ОДМАХ ослободимо. Да, у Гуаму живе људи који желе независност од вас. Али у Гуаму постоје и људи који слушају те претње бомбама и тресу се од страха. Они почињу да верују да су нам потребне ваше моћне војне базе и траже још јер онда нас неће бомбардовати, зар не?

Најгоре бомбе које су икад бачене на Гуам биле су оне које сте ви бацили пред крај Другог светског рата. Почетком рата препустили сте нас Јапанцима без одбране иако сте добро знали да они све време планирају инвазију Гуама. Месецима пре напада ви сте безбедно укрцали беле супруге својих војника на бродове и послали их кући, али нисте ништа учинили да заштитите нас. То је чињеница: последњи пут кад нас је напала нација од које сте нас тобож штитили, дигли сте сидро после два дана и оставили 20.000 људи на милост и немилост нападачима. Многи од њих су завршили као жртве најужаснијих ратних злочина. Али ми смо јаки и преживели смо не само тај гадни рат већ и губитке који су уследили. Кад сте се вратили 1944. године, засули сте наше острво својим бомбама и оставили многе породице без дома у који би могле да се врате. Били смо расејани и расељени да бисте ви могли да изградите своје огромне базе. Били смо вам веома захвални што наши људи могу да служе и што настављају да служе у вашој војсци и да умиру за вашу слободу у сразмерно већем броју него ви.

Данас заузимате скоро трећину нашег острва са својим бомбардерима и нуклеарним подморницама и размахујете се својом моћи пред нашим суседима. Играте бескрајне ратне игре, испуштате отровне димове и трујете наш ваздух, воду, тло и тела. Кад тестирате своје бомбе на суседним острвима која леже уз ветар, ти облаци стижу до нас. Једемо рибу из воде коју бомбардујете. Жалимо насукане китове који труну на обали јер су залутали због вашег сонарног тестирања. Наведени смо да жртвујемо – без наше сагласности (а многи од нас и против своје воље) – приступ светим старим селима и хиљадама јутара раскошног шумског станишта које желите да уништите како бисте изградили стрелиште за вежбање маринаца у гађању. Ваши бомбардери лете изнад моје куће док спавамо. Побогу, Америко, ја овде гајим бебе. И малишане који виде да се ваша застава диже изнад њихове и то им се не свиђа. Ко се крије испод тобогана на њиховом игралишту и каже својим пријатељима да нађу заклон док грме ваши B-1 и B-2? На путу стоји знак „Успорите, дечје игралиште“.

Хоћете ли, молим вас, да успорите и пустите моју децу да се играју? Желим да она овде одрасту. Ово је завичај њихове мајке, моје бабе, моје прабабе. Не желим да расту на неком другом месту. Знам да многи „Американци“ сматрају да треба побећи из завичаја. Да је Америка постала њихов бољи живот или бар обећање таквог живота. Знам да многи од њих чезну за завичајем али не могу да се врате. А, нажалост, многи Американци не размишљају довољно о америчким староседеоцима којима су отети земља и живот да би се испунила америчка судбина. Али ова земља, ово прелепо острво које због вас сви желе да бомбардују, моја је земља, а не ваша. Ја не желим да одем. Једном сам отишла одавде да бих се школовала на вашем колеџу. Све време сам осећала чежњу за кућом. Чим сам стекла диплому, дошла сам овамо да применим своје знање. Мој дом је мој бољи живот. Храни ме моја земља, моја породица овде гаји сопствену храну. Подижем дивну децу којима је џунгла задње двориште. То је живот који су моји преци желели за мене и који ја желим за своју децу. Желим да мирно спавам знајући да је моја породица безбедна у нашем дому. Зато, молим вас, престаните с причом о бомбама. Запитајте се, уместо тога, зашто је Гуам и даље ваша колонија у 2017. години?

Лаку ноћ и добро јутро

Victoria-Lola Leon Guerrero

1:40 ујутру, 10. август 2017.

Yo’ifa, Guâhan (Guam)

Victoria-Lola Leon Guerrero, Boston Review, 11.08.2017.

Превела Славица Милетић

ИЗВОР: Peščanik.net

—————–

18.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s