АКТУЕЛНО

Зоран Чворовић: О уставотворном капацитету Србије


фото: ПЕЧАТ

Да ли је опортуно да се у конкретним политичким приликама уопште приступи уставној ревизији, с обзиром на тренутни уставотворни капацитет Србије

Проблему промене важећег Устава Србије поједини српски уставни правници прилазе са становишта теорије народне суверености (В. Кутлешић у Печату, Р. Марковић у Политици, Д. Симовић у Печату), према којој народ у једној држави, лично или преко својих слободно изабраних представника, увек може да као носилац највише (= суверене) власти „преиспита устав“ под којим живи. Нужна последица оваквог приступа је директан скок у уставноправни меритум, тј. у расправу о мањкавости садашњег и избору ваљаног уставног модела функционалне и територијалне организације власти. Испод оваквог стручног „скока од седам миља“ остаје недодирнуто питање о томе да ли је опортуно да се у конкретним политичким приликама уопште приступи уставној ревизији, с обзиром на тренутни уставотворни капацитет Србије.
Такав приступ се писцу ових редова из најмање два разлога чини проблематичним.

ФАХОВСКА ЈЕДНОСТРАНОСТ 

Као прво, иако се метод расправе о уставним променама у форми „скока од седам миља“ од стране његових заступника из уставноправне струке сматра једино достојан научника, јер не залази у претходно политичко питање о опортуности промене устава, овакав приступ пре говори о фаховској једностраности, него о стручној изврсности. Јер устав је не само највиши правни већ и прворазредни политички акт, па су отуда уставни правници последњи од правних стручњака који треба да осећају гађење према политичким темама. Бекство од политике на теми промене устава резултира аналитичким увидима који доприносе да се у јавности оживе Лутерове оптужбе, према којима „правник, који није ништа више него правник, бедно је створење“. Уосталом, свођење целокупног сложеног проблема уставотворног капацитета једне државе на теорију народне суверености није бег у правничку струку већ у политичку идеологију. Уз то, када професори права избегавају да отворе претходно питање о подобности садашњих политичких прилика за нову конституционализацију државе Србије, они тада додатно замућују ионако скромне политичке и правне видике грађана Србије.

Као друго, расправа о најбољем уставном моделу, без претходне расправе о томе да ли садашњи капацитет Србијиног уставотворства гарантује да земља може добити устав по својој мери и у складу са својим интересима, претвара се у јалово и национално неодговорно теоретисање. Пошто је уставотворство главни атрибут унутрашње суверености, проценом уставотворног капацитета Србије одмерава се њена сувереност. Сувереност је фактичка, а не правна категорија, па се као таква одмерава у свету политичке реалности, а не у свету нормативне номиналности. Својевремено је један од учесника у садашњој расправи у Печату В. Петров указао како је „устав симбол суверености државе. Он је, при томе, доказ њене животне снаге. Када држава није суверена или нема довољно фактичке снаге, она ће тешко донети устав, а уколико га донесе, он ће бити мртворођен“. Као одраз оваквог реалистичког схватања уставотворства дошао је најновији став овог аутора да уколико немамо дефинисан „национални и државни интерес“, онда „немојмо брзоплето улазити у промене Устава“. Међутим, остали смо ускраћени за битан одговор о садашњем капацитету Србијиног уставотворства и факторима који евентуално ограничавају њену сувереност, односно уставотворство.

ЛЕКЦИЈЕ ИЗ УСТАВНОПРАВНЕ ИСТОРИЈЕ 

Српска уставна историја нам пружа довољно чињеница које врло илустративно показују везу између суверености и устава. Доносећи Сретењски устав 1835. године, Кнежевина Србија се протегла преко своје тадашње реалне политичке снаге, отуда је он остао само један „мртворођени“ правни акт. Несуверена Србија није могла саму себе да правно уреди, зато јој је султан 1838. године даровао Хатишериф (тзв. Турски устав). То што је овај хатишериф у формалном смислу уређивао уставну материју, не чини га Уставом Кнежевине Србије. Пошто није био творевина домаћег сувереног уставотворца него турског султана, Хатшериф од 1838. године није био ништа друго до органски статут једне османске провинције (М. Павловић). Иако је сувереност неодвојива од појма државе, па с тога „говорити о несувереној држави је contradictio in adiecto“ (Р. Марковић), погрешно је Србијину несувереност из тридесетих година 19. века доводити у везу са тим што Кнежевина тада није имала међународно признату независност. Да сувереност, а тиме и уставотворство као њен атрибут, искључиво зависе од стварне политичке моћи уставотворца, а не од међународног признања показали су први Србијини успешни уставотворни подухвати, који су се догодили знатно пре међународног признања на Берлинском конгресу 1878. Реч је, најпре, о кнез Михаиловом некодификованом тзв. Преображенском уставу од 1861, а потом и о кодификованом Намесничком уставу од 1869. У одсуство деклараторног међународног признања, Србија jе у шестој деценији 19. века фактички освајала један по један атрибут суверености који припада само независним државама. Србија се домогла права на вођење рата (ius beli gerendi) организацијом народне војске и куповином оружја од Русије, права на закључивање међународних уговора (ius contrahendi) стварањем антитурског Балканског савеза и најзад, уставотворство је Србија освојила тако што је кнез Михаиловим уставним законима самостално променила поједине одредбе тзв. Турског устава од 1838. Пошто се нова држава најчешће ствара супротно унутрашњем праву раније државе, Србија је атрибуте суверености отимала из малаксалих и безвољних руку Порте, не чекајући у послу државне изградње милостињу великих сила. Сходно Гарашаниновом искуству да се „Европа само за оне заузима, које види да и сами по себе опстати могу, али да она ствара будућност каквом народу, тог примера досад није било“.

ССП КАО ФАКТОР ОГРАНИЧЕЊА 

Тренутно најозбиљнији фактор ограничења Србијиног уставотворног капацитета је Споразум о стабилизацији и придруживању закључен између чланица ЕУ и Србије. Због обавезе хармонизације нашег права са правним тековинама ЕУ (аcquis communitaire), ССП се међу поборницима евроинтеграција представља као својеврсни „надустав“ Србије, мада према чл. 16 важећег Устава ратификовани међународни уговори по својој правној снази стоје испод устава. Међутим, у пракси је ССП, због ћутања нашег Уставног суда, заиста потврдио својство једног „надустава“, јер важи у правном поретку Србије и поред тога што територију КиМ не третира као саставни део Републике. Тиме је не само нарушено начело уставности и законитости већ је брутално повређен суверенитет Србије над КиМ, гарантован и Резолуцијом 1244 УН. Овде се ваља присетити кристално јасног тумачења класика српског уставног права М. Миловановића како „повреда суверенитета може доћи споља, од друге државе, и тада је дужност држављана да се одупру тој повреди“, а „повреда суверенитета од стране самих држављана кажњава се у свакој држави као злочин велеиздаје – злочин повреде државног суверенитета“. Као последица, с једне стране, оваквог односа ССП-а према Србијином суверенитету над КиМ, а с друге стране одредаба ССП-а о регионалној сарадњи, као првом евроинтеграционом услову за Србију, 2013. године су закључени тзв. Бриселски споразуми. Сходно обавези из чл. 15 ст. 5 ССП-а у блиској будућности би дошло на ред и закључења уговора о регионалној сарадњи и добросуседству са тзв. Републиком Косово.
При томе треба имати у виду да су појединачни споразуми о стабилизацији и придруживању, које су закључиле земље тзв. Западног Балкана са чланицама ЕУ, само формално-правни инструменти политичког Процеса стабилизације и придруживања тзв. Западног Балкана, који је Европска комисија покренула у јеку НАТО агресије на СРЈ, у мају 1999. године. Сходно томе, ограничавајући утицај Процеса стабилизације и придруживања на уставотворни капацитет Србије испољио се већ код доношења Устава од 2006.
У својој и те како актуелној и минуциозној анализи овог устава, М. Павловић (Прикривена уставна денацификација) је јасно показао да је реч о акту који припада типу тзв. денацификационих конституција, мада је донет у „земљи српског народа који је био један од највећих жртава нацизма“. Многе његове одредбе по садржају и мотиву опомињу на послератне денацификационе уставе СР Немачке, Италије и Шпаније. Такве су, примера ради, одредбе о негативном одређењу војне службе, која се дефинише као право да се одбије војна служба, о увођењу „демократске контроле“ над војском, о обавези државе да подстиче толеранцију, о забрани „предузимања мера које би проузроковале вештачко мењање националног састава становништва“. Последњи уставни пропис није ништа друго него конституционална потврда НАТО верзије догађаја из 1999. године по којој је наводни српски прогон албанске мањине на Космету био тобоже раван нацистичком прогону Јевреја, због чега је уследила НАТО „хуманитарна“ интервенција бомбардовања Србије.

Уставна „денацификација“ Србије стоји у непосредној вези са „стабилизацијом“, која се везује само за процес придруживања ЕУ земаља тзв. Западног Балкана. Наиме, време рођења Процеса стабилизације и придруживања тзв. Западног Балкана ЕУ, мај 1999, јасно говори да је „стабилизација“ само еуфемизам за цементирање политичке мапе Балкана коју је исцртала НАТО агресија на Српство, у периоду од 1992. до 1999. године. Обавеза регионалне сарадње је правни израз политичког појма „стабилизације“ и као таква подразумева обавезу Србије не само да формално призна НАТО протекторате настале на окупираним српским националним и историјским земљама већ и да свој уставни поредак омеђи у складу са границама насилно наметнуте „реалности“.

Под политичким притиском Процеса стабилизације и придруживања 2006. године добили смо Устав „једног уплашеног и конфузног уставотворца“ (М. Павловић), са денацификујућим одредбама и КиМ као „суштинском аутономијом“ у „патриотској увертири“ (Р. Марковић) Преамбуле. Данас би под правним притиском ССП-а добили устав који би довео до коначне ампутације КиМ из уставног поретка Србије. Јер зашто би промена Устава која би се одвијала под спољним туторством тзв. Венецијанске комисије, како је најавила министар правде Н. Кубуровић, резултирала решењем другачијим од оног које је настало под менторством ЕУ у форми тзв. Бриселских споразума. А ти споразуми тзв. Косово третирају као државу пуног капацитета суверености.

УСТАВОТВОРСТВО И СЛОБОДА 

Слобода је по Канту услов сваког ваљаног закона, зато „што нико нема право да принуди другог да буде срећан“, јер је „сагласност са самим собом битан услов слободе“. Отуда се појединац може потчинити само оном закону за који је дао свој слободан пристанак.

О каквом слободном уставотворству, и то не само када је у питању статус КиМ већ и дуга питања организације власти, може да се говори у ситуацији у којој је будућа уставотворна радња већ подређена наметнутом „надуставном“ ауторитету ССП-а и цензури папски непогрешиве тзв. Венецијанске комисије. Уставотворна слобода се налази и под озбиљним унутрашњим ограничењем у виду идеолошког надзора од стране прозападних НВО. Оне већ седамнаест година захтевају не било какву уставну промену него такву која ће у складу са захтевом денацификације довести до потпуног раскида са оним елементима Србијиног уставног уређења који су стигматизовани као великодржавни, а дошли су до изражаја како у Уставу од 1990, тако и у Уставу од 2006. године. Реч је пре свега о непосредно изабраном председнику Републике. У таквој унутрашњој клими није чудно што се неки од наших најугледнијих уставних писаца одричу својих уставноправних чеда и преузимају идеје прозападних НВО о радикалном уставном преображају Србије. Присвајање идеја које популарише непријатељ и његове домаће марионете се у условима постпетооктобарских режима идеолошке денацификације Срба не квалификује као крађа већ њихово јавно присвајање од стране дојучерашњих противника добија својство једног пожељног чина самолустрације.

Кнез Михаилов пример из 19. века показује да је стицање пуног капацитета уставотворства скопчано са освајањем атрибута спољне суверености, пре свега оних који се испољавају кроз јачање капацитета самосталне спољне и одбрамбене политике. До тада се једна наметнута и лоша конституција трпи као мање зло, јер се у садашњим околностима новим уставом не би, Локовом речју, „очувала и увећала слобода“, већ десуверенизација Србије чији је први и најважнији генератор ССП.

Зоран Чворовић

Аутор је доцент на Катедри за еволуцију права Правног факултета у Крагујевцу

ИЗВОР: ПЕЧАТ

————————

18.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s