АКТУЕЛНО

СРБСКИ СВЕТИОНИК: Извештај са осмог Церског марша 20.8.2017. (фото, видео)


– „Хоће ли бити кише у недељу?“ – питали су ме често протекле седмице.

– „Јел теби киша битна?!“- одговарам на небулозна питања.

– „Није, него питам онако, безвезе. На временској прогнози су нешто прикaзивали, па ето пада ми на памет…“ – покушавајући да сакрију своје страхове и јефтине изговоре за недолазак на осми Церски марш.

– „Ми ниједан марш нисмо одгодили ради кише, па нећемо ни овај, а теби и сличнима могу само да поручим да ме срамота што припадамо истом народу и да се наше славне војводе: Живојин Мишић, Степа Степановић, Радомир Путник, Петар Бојовић, Јанко Вукотић, ако знаш уопште ко су били они… сигурно преврћу у гробу кад виде за кога и какво су се потомство борили пре једног века. Прошлих година вам је сметала врућина, сад вам смета киша. Е моја Србијо…“.

Церски марш је сад већ традицiонална манифестација, која подразумева пешачење од 35 км центра Шабца до села Текериш, где се налази споменик јунацима Војске Краљевине Србије, који су пре 103 године победили моћну војску Аустро-Угарске монархије. Била је то славна епопеја србских ратника у којој је Давид победило Голијата, а вест о нашој победи је одјекнула широм света, јер је то била прва савезничка победа у Првом светском рату.

Краљевина Србија је 1912-1913 прошла Балканске ратове, где је ослободила своје вековне окупиране територије: Стара Србија и Рашка, па се спојила са Краљевином Црном Гором. Србска Војска је стекла драгоцено искуство, које су капитализовали после у Церској бици августа 1914. године, борећи се против вишеструко надмоћнијег непријатеља.

У Церској бици борио се између осталих славни Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ из Топличког краја, који је још 1913. (на Брегалници) понео титулу Гвоздени пук.  У славу и част њиховог команданта Миливоја Стојановића – Брке, касније је Станислав Бинички написао песму „Марш на Дрину“.

19. августа 1914. године србска војска под командом, тада генерала Степе Степановића, истерује аустро-угарску окупаторску војску и ослобађа Србију, а Степа Степановић добија чин војводе.

Све су то разлози који су нас навели да одемо по четврти пут у Шабац на Церски марш и да препешачимо свега 35 км километара… јер ако су они пет дана могли по сунцу у пуној ратној опреми да се боре и победе… шта је нама тешко да пар сати њима у част пређемо и запалимо свеће код Текеришког споменика на коме пише „ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА“.

Огласили смо ми плакат и најаву пре месец дана, где смо тачно навели правила понашања шта је дозвољено, а шта није. Но, и поред тога била је мала групица млађих ликова који су покушали нас да исфолирају да не кажем превеслају што се тиче тих правила… али о томе ћемо касније. Углавном, свако ко је сео код нас у аутобус добио је написмено на ћирилици сва та правила. Нико се није огласио да му било шта смета.

Већина људи који су кретали са нама, дошли су на време, било је ту момака у пуној форми, девојака чак и старија жена која је на одушевљење свих нас испешачила читав марш. Вероватно је жена планинарка из хобија… не верујем да тек тако има добру кондицију. Са малим кашњењем крећемо пут Шабца, аутопутем, а Станко је колима кренио до Обреновца, по Свету.

Стижемо у град на обали Саве, па смо одмах отишли на Трг шабачких жртава где је у 07:00 сати већ било заказано окупљање. Одмах смо ми изашли и повадили наше заставе… Стандардна Србског Светионика, велика тробојка, која је неким чудом нађена у аутобусу, па је шеф резиденције СРБС-а морао да плати ћевапе… Донели смо и једну нову заставу са ликом Милунке Савић, хероине Великог рата, односно то је најодликованија жена у историји ратовања свих времена.

Одржани су краћи говори од организатора, па смо се упутили до цркве, тако и кренуло формирање колоне за осми Церски марш… Делимично облачно време са 21’С  је од овог марша направило најбољи до сада на коме смо учествовали у Шабцу.

Лагано смо се кретали кроз шабачке градске улице, док су логистику одрадили припадници СУП Шабац и медицинско особље Дома здравља. Поред тога, око 50-ак чланова УГ Церски марш је обезбеђивало „белу линију“. Нисмо још ни изашли из града, тамо код стадиона ФК Мачва, тазе прволигаша сретосмо Тамару, нашу другарицу… неко се сликао поред ње, а неко је честитао на најдражој животној улози. Нека је са срећом, а догодине још подмлатка.

Настављамо даље до Јевремовца, а после и до Варне, где је у школи направљена једна већа пауза за оброк. Ко није имао шта да једе или је заборавио да понесе неке сендвиче од килограм, као наш шеф резиденције, добијао је погачице. Ми смо се заболи на наше стандардно место под дрветом, према кукурузима. Пауза је пријала свима, јер је то била тек трећина пута.

Из Варне настављамо кроз Слатину, све до Бојића где је мало падала кишица… 33 капи. Било је чак планова да дођу аутобуси дођу по учеснике марша, па да нас возе до Текериша… Нама из СРБС-а то није падало на памет, чак и да су дошли. Али како се све задржало на тих 33 капи, сви заједно настављамо даље…У колони су за сваку похвалу били Алимпије што је читав марш поносно изгурао барјак са Милунком Савић… прекодунавски клапци су се добро показали: Иван и Никола са србско-руском заставом и великом тробојком. Све похвале за њих јер су били и вредни и дисциплиновани… Док смо заставу СРБС-а носили помало сви: Мића, Станко, Света, Ратко, ја…

Зоки држао атмосферу на нивоу. А његов кумара се често јављао из печалбе, вероватно жалећи што није био јуче са нама. Маркан се до Варне разбуђивао, чак ми је причао то јутро да одустане, јер је мало спавао… на шта сам ја рекао да нема ништа од тога и да може у бусу да одрема. После те 1. паузе је узео алат у руке и прашио само тако. У колони смо се шалили са братом Богојем, Банетом, Маријом, Светом, Ђуром и другима.

Стижемо до скретања за село Синошевић, па без паузе поред шуме настављамо за Волујац. Ту јест била нека пауза јер нас је већ после Румске чекао велики успон.

Тада долази оно најболније… већ су многи добили жуљеве или чак оједе, ко има три цифре у килажи… а успон са четири кривине је тек долазио. Добијамо неки елан, јер смо видели циљ близу, као пустињак неку оазу. Шибамо по други пут мало јачи темпо и избијамо близу чела колоне. Колона је пред Текеришом заустављена да се сви прикупимо.

Од никуд се појављују мотористи из Ноћних вукова. Они су тад ишли испред свих. Не знам баш по ком основу, јер мислим да је наша жртва пешачењем далеко вреднија од њиховог „моторисања“, без обзира на њихово брендирано име. Маркан јавља да су Лозничани већ стигли до споменика. Хм… не знам како, али он вели да су пешачили.

Већ када смо прилазили споменику развијен је наш велики транспарент КОЛУБАРСКА БРИГАДА кога су држали Владан, Раде, Станко, Света, Никола, Иван, Ратко и ја… а испред су стали Алимпије, Зоки, Мића са три барјака. Лука је снимао. Тако смо и дошли до споменика Церским јунацима из 1914. године… Заузели смо нашу позицију лево од споменика, онако како смо се већ договорили са Шабчанима. Извадили смо и наш транспарент са пет војвода и ставили испред нас. По први пут су и Шабчани на Церском маршу развили свој велики транспарент.

Сликања је било као на додели оскара. Са свих страна из стотине апарата.

Прво смо чули химну „Боже правде“… затим је свештенство СПЦ служило парастос за хероје који су нам пре 103 године бранили државу од германских окупатора. Божа Катић се обратио са пар речи, као и иницијатор ове манифестације чика Љубиша је такође рекао пар речи, како је све почело 2010. године. Тиме је главни програм био завршен. Остало је да ко жели иде у двориште школе на обећани посан пасуљ. Како су мене, Зокија, врашки болела стопала то смо отишли под шатор, без музике наравно и попили пићенце. Чекали смо обећане ћевапе, али ништа од тога јер су имали само кобасице са слабим избором прилога.

Како се спремала киша, тако смо ми у 18 сати кренули назад пут Београда.

У повратку нас је кренуло мање, јер она групица од 5-6 ликова који су кршили правила понашања, мислећи да са нама могу како хоће, били одстрањени.Они су затворили врата код нас за сва времена и они и њихов квазипатриотски покрет! Прво, што су прекршили то је ношење страначких обележја…

Ако неки покрет или удружење изађе на изборе, небитно да ли пре две године или десет, онда му је важнија фотеља од отаџбине и тиме јасно показао своје циљеве и амбиције. Овима није ни то било довољно већ су лименке пива куповали као сладолед. Ми смо наравно то усликали да не буде после „није истина, нисте добро видели“. Жали Боже покрета чији су они чланови. У повратку смо ми то осталим путницима и рекли, ко је и зашто одстрањен.

Јер поред њих било је још људи, за које знам да су чланови неке политичке странке, али није им падало напамет да понесу та обележја и да нас подиривају са тиме. Било је такође људи за које знамо да воле да попију алкохол нпр. пиво, али су тај дан били примерени. Ако они могу, онда морају сви. Постоје ствари које научиш код куће, у школи, у цркви.

Хтео бих да похвалим овим путем момке из удружења Српски Витезови из Шида. Имали су своје мајице и тробојку… довољно. Нису правили проблеме, већ су схватили зашто су дошли. Надам се да ћемо се са њима срести опет, јер они ипак имају свест кога и шта представљају. И Ужичани, које је Дарко предводио били су добри.

Хвала учесницима који су ово јуначки издржали!

Милан Чучковић
21.8.2017.

п.с.
Док смо се вратили у Београд киша је лила као из кабла… То је и Бог плакао што је једна мала изгубила опкладу тј. дерби.

ИЗВОР: СРБСКИ СВЕТИОНИК

—————–

22.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s