АКТУЕЛНО

ГЛАС МЛАДИХ: ИСТОРИЈОМ СЕ ГРАДИ БУДУЋНОСТ


СЕОБА СРБА – Павле Паја Јовановић

Често чујемо и сви ми добро знамо да је живот будућност и да је стално освртање иза себе у прошлост губи поглед на оно што је испред нас.

Не смемо остати у прошлости већ допустити себи да створимо бољу будућност, за нас и друге, од тога заиста нема ништа истинитије. Али, да ли историју треба чувати уместо заборавити?

Да ли нови мостови морају рушити старе??

Србија је земља са неоткривеном, заборављеном а блиставом историјом. Оно што можемо или ћемо тек сазнати јесу чињенице које нас могу учинити поносним што долазимо одавде и мотивисати да свакодневно радимо, поштујемо и оживимо место које је преживело много невоља, и из сваке излазило још снажније.

Некад у свим аспектима, а некада највише духовно.

Данас, након свега што нам се у задњих 30-так година (а са историјског аспекта можемо рећи 70-так) година догодило, ни духовно, ни на који начин нисмо извукли поуке, већ као да стање беде тела, ума и духа не престаје и да свакодневно тонемо све дубље у таму бесмисла и нестајања.

Изузетно ми је блиска и драга као наука, па на њу можда гледам другачије од других. Али, оно у чему сигурно не грешим је да моја генерација, као и целокупно друштво, на историју, или правилније и српскије речено повест мора гледати. Бар гледати, бар знати, ако се њом не иштите бавити. Шта је народ без повести? Племе без корена. Шта је народ без самопоштовања?

Да ли је заиста све оно чему тежимо копирање, имитација, опонашање оних који ни по чему нису вреднији од нас, напротив, јер за разлику од већине њих ми много дуже познајемо ко смо и шта смо. Чак и ако нам они то не признају. Шта то нас брига? Тиме што се и сами одричемо себе, помажемо им од срца у томе. Зашто не признају нашу славу? Зато што се плаше онога шта би са нашом свести о њој могли урадити. Можда би чак и од овог света направили хуманије, лепше место за живот? Можда се све не би сводило на мајице са 52 звездице, можда живот не би био материјализам, можда би постао нешто узвишеније, трајније, пуније?

Али, ово није текст о њима, они су јасни. Њихова дечја упирања прстом у ˝геноцидан народ˝, а све у циљу сакривања сопствених чудовишта из ормара, датираних од самог постанка света, па до данас.

Народ који никада није огњем и мачем освајао туђе, већ само бранио своје, народ који никада није рушио и затирао, већ градио и стварао, народ који над слабијима никада није показивао сву беду и пад људског рода. То је српски народ. Зар само то није довољно да будемо поносни на оно што јесмо?

На оно што МИ јесмо, а не оно што нам они говоре да јесмо?

Али, то је само кап у мору српскога бића. Зар смо заиста толико пали духом, разумом и свешћу, зар ћемо допустити да заједно са споменицима културе, древне историје, славе и страдања пропаднемо и ми?

Неко ће рећи, нема времена да се тиме бави. Да се јунацима диви, поклони и на њих угледа. Сетите се поново тих речи сваки пут када вам поглед одлута на најновији скандал у паровима…

Сувише трошимо времена ни на шта, сувише губимо себе на пролазност, бесмисао, живимо балон од сапунице а не живот.

Нису сви на овом свету створени да буду славни и велики, јер сви имају своју мисију на овој планети и свој начин како да је учинимо бољим местом. Нити да буду чувари наших корена, али то не значи да требамо газити по њима.

С времена на време, најмање што можемо урадити је сетити се њих.

Кога данас занима затирање и уништење српског наслеђа, ко од нас зна да се 24. јула обележава 200 година од смрти једног од највећих јуначких синова наше лозе, Карађорђа? Ко од нас зна име и херојско дело Диане Будисављевић? Шта се дешава у Винчи и другим архитектонским налазиштима? Затрпавање базилика, плављење цркава, споменици у корову, пљачкање ризница древних култура, археолошка, историјска, културна катастрофа!

Ко ће то спречити, ако не ми? Зашто се пљачкају ризнице? Јер их нико не обилази. Зашто пропадају споменици? Јер никога не занимају. Зашто се уништавају и разарају културна добра? Јер нема ко да их одбрани.

Ко је крив? Лопови, држава? Да.

Али највише ми.

Крајње је, последње је време да разумемо да оно што не сачувамо данас, неће поново родити следеће године нити се чудесно појавити у некој новој генерацији.

Заоставштина српска није пшеница.

Али јесте попут ње, она сваки народ храни храброшћу, поносом, љубављу, уз које је могуће преживети све недаће и пребродити сва искушења. А највише инспирише, инспирише да своје претке и историју не изневеримо, напротив, сваког дана чинимо је бољом, славнијом и лепшом.

Наша домовина је наше место за живот. И неговањем прошлости можемо изградити будућност, створити још лепше, још боље место, па да се и у тој будућности проповеда о повести које се не стидимо.

Није касно, али сви још данас морамо почети радити на томе. Не само научници који се морају одважити да се својом струком баве с радошћу и чашћу, у вези са истином а не нечијом подобношћу, већ читав народ.

Не морамо сви истраживати и проповедати о древним знаковима нашег порекла, једном од најстаријих писама, световном и духовном наслеђу читавом свету, о Немањићима као узору за Србију данас, о светости Немањиној и Савиној, јунаштву Обилића, жртви Лазара, величини Душана, не морамо сви славити неустрашивог Ђорђа, поносити се Теслом, Пупином, Миланковићем… хвалити државништво Милоша, Михаила, подсећати и опомињати на узвишеност мученика са Голготе, свих светских и ˝комшијских˝ ратова, сеоба, Јасеновца, расправљати о Обреновићима и Карађорђевићима, четницима и партизанима…

Али морамо знати о њима. Морамо се сетити њих, да би се сетили себе.

Само тако нећемо допустити историји да се понови, али овога пута након свих мука и искушења неће бити васкрсења, јер неће бити ни нас.

Давно смо заспали, последњи је час востати, ако се желимо икад пробудити.
Учимо о оном што је било јуче, да би били мудрији данас. И имали сутра.

За наше отачаство.

Аутор: Милош Јовић

ИЗВОР: Глас Младих

———-

30.8.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

1 reply »

  1. Рече Његош давно ,племе моје сним мртвијем спава,на моменат се само тргнуло у Балканским ратовима и Првим светским,а онда се толико успавало да је питање над питањима да ли ће се икада и пробудити. Када се мало промешкољи,марионетске власти га тако тресну у главу да поново зарони у дубоки сан.И како вратити славу ,част народу који је имао тако дивне и часне претке.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s