АКТУЕЛНО

Драган Милашиновић: Трепча – нова офанзива Шиптара на српску имовину уз подршку српских власти (1-2)


У В О Д

Када је 08.10.2016., после обавезног другог читања, скушптина пара-државе Косово,  усвојила „Закон о Трепчи“, са 79 гласова „за“ и 14 „уздржаних“ (присутно 93 од 120 „посланика“, српских 10. напустило седницу), српске власти су још једном одглумиле затеченост потезом друге стране и направиле медијску представу некаквог извлачења кестена из ватре. Тадашњи премијер Вучић чудио се и колачио очи у камеру, звао стране амбасадоре на консултације, писао Бриселу и на крају, три дана касније, заказао  Ванредну седницу владе на којој су поништене одлуке косовске „скупштине“ везане за Трепчу. Направио је тиме још један маркентишки потез као међу-фазу у привикавању српске јавности и Срба на Космету да ће, вољом или крајњом некомпетентношћу српских власти, остати без још једног стратешког ресурса, као што су остали и без Телекома.

Јер, лаж је како је влада тзв. „Косова“ Нацрт Закона о Трепчи донела преко ноћи и да није било прилике и начина да се Србија томе суростави. Вучић као да заборавља шта је рекао приликом свог боравка на Космету почетком априла 2016., приликом обиласка флотације у Лепосавићу, где је истакао како се „прибојава“ покушаја косовске стране да изгласа посебан закон којим би „Трепчу претворили у јавну својину тзв. Републике Kосово“, али да ће београдска делегација инсистирати у Бриселу да им се „јасно стави до знања да Србија не да неће у томе да учествује, већ да то неће да допусти, да се зна ко је градио флотацију у Лепосавићу, и Црнац и Бело брдо и ко у њима ради“, те да ће Влада Србије са руководством Трепче – сачувати Трепчу, и улагати у њу.(1)

То је било сазнање и обећање из априла, откуд у октобру изненађење? Има ли трагова да је Србија предузела било шта у том периоду да спречи или предупреди процедуру доношења Закона о Трепчи, која је практично отпочела 15.03.2016., именовањем Комисије за израду нацрта Закона о Трепчи? Нема. Погађајте зашто?!

Примера ради, Влада Србије могла је да се обрати УНМИК-у, будући да је сходно Резолуцији 1244., од августа 2000-те, право управљања над капацитетима „Трепче“ на територији Косова и Метохије, преузела УНМИК администрација, чиме је ова Компанија постала једини привредни субјект под директном контролом УНМИК-а.(2) Касније се то јесте мењало, али изворни документ никада није престао да важи, као ни Резолуција 1244. па је то била итекако валидна адреса за притисак на једностране одлуке албанске стране. Али, проблем је што се сам Вучић очигледно јежи на помен Резолуције 1244. и свесно “заборавља” на постојање било којих опција осим бриселских, а у Бриселу “заборавља” да Трепчу спомене. Опет, погађајте зашто?

А у том погађању, покушаће да Вам помогне ова анализа. Кренућемо од кратког историјата Трепче, објаснити њен статус након успостављања мисије УНМИК, па преко спорног Закона о Трепчи доћи до онога шта су опције за Трепчу сутра и какве су могућности Србије да одбрани своје државне интересе у овом металуршком комбинату, бар у оном делу којим управљају Срби (тзв. Трепча-Север). Наравно, ако то истински буде желела, односно умела.

Пре него се томе посветим желим да укажем да сам о Трепчи већ писао за овај портал, фебруара 2015. и у том тексту “Трепча као воља и представа”(3) нажалост указао на могућност и тенденцију онога што ће се догодити двадесетак месеци касније. Предлажем да прочитате тај текст, не само што он и данас има пуну актуелност, већ пре свега зато што је угао из кога сам тамо изложио проблем Трепче потпуно другачији од овог сада, када су Шиптари кренули у нову офанзиву на српску имовину на Космету, бојим се уз подршку српских власти, без обзира да ли је она последица намере, односно политичких задатака које испуњавају по налогу Запада, или тоталног дилетантизма у решавању косовског питања.

ТРЕПЧА – КРАТАК ИСТОРИЈАТ

Трепча се сматра најстаријим средњовековним рударским насељем у Европи, а сматра се да је као такво формирано почетком XIV века, у време Краља Милутина. За заштиту рудника, подигнута је тврђава Ћутет, а вађење олова, сребра и гвожђа, настављено је и после пропасти српског царства.  Након Косовског боја Трепчом је неко време управљао Вук Бранковић, а у руке Османлија трајно пада 1455. године, који га експлоатишу до 1685. године када престаје с радом.(4)

Савремена историја Трепче практично почиње између два светска рата када, “две године након почетка испитивања трепчиног рудног блага (1924.) енглеска компанија Selection Trust потписала је 1926. године Уговор о концесији земљишта са Радомиром Пашићем (сином Николе Пашића), који је иначе био познат по великим привредним малверзацијама. Већ децембра 1927. године основана је фирма Trepca Mines Limited са седиштем у Лондону, а Генералном дирекцијом у Звечану. Фирма је бројала 2.400 радника, имала 55 инжењера и почетни капитал од 300.000 тадашњих фунти. Три године касније 1930. отворен је рудник Стари трг са пробном производњом од 500 тона дневно, да би се од 1932. године производња усталила на око 2.000 тона руде дневно. Током 1940 отворена је и сопствена топионица олова”.(5)

Током Другог светског рата, без обзира што је Косово била италијанска окупациона зона, управу над Трепчом преузимају Немци и то компанија у власништву Хермана Геринга, што најбоље показује значај који је Комбинату придаван као сировинској бази. Након рата, Трепча је обухваћена Титовом национализацијом, шири своју основну делатност и постаје истински привредни гигант који је у једном моменту златних осамдесетих прошлог века бројао близу 20.000 радника и производио 45.000 тона концентрата олова и 42.000 тона концентрата цинка годишње.(6) Отпочињањем процеса распада Југославије током деведесетих производња се смањивала али је, ипак, пред НАТО агресију на СРЈ 1999. године Трепча остваривала приход од 200 милиона долара, док данас има дуг од 150 милиона евра, а ради једино део Трепче који контролишу Срби, тзв Трепча-Север.(7)

ТРЕПЧА НАКОН УСПОСТАВЉАЊА УНМИК АДМИНИСТРАЦИЈЕ

Сходно Резолуцији 1244. држава Србија предала је, према тадашњем политичком споразуму, имовину Трепче УНМИК-у, још 1999. године, али је тадашњи шеф те Мисије, албански лобиста, Бернард Кушнер, покушао да Трепчу пренесе на тзв. „косовске институције“, што је на терену изазвало практичну поделу овог гиганта на два предузећа „Трепча–Север“ и „Трепча–Југ“ којом управљају Албанци. Али, до тога се није дошло одједном. Формално-правно Трепча је и данас јединствено правно лице које функционише као две одвојене целине, од којих свака има свој жиро рачун, свој менаџмент и имовину којом управља. 

Да би смо знали о чему причамо ваља истаћи да Трепча-Север контролише руднике Црнац, Бело брдо и Жута Прлина, отворени коп Копорић, две флотације (једна инсталирана 2012) у Лепосавићу и металургију у Звечану. Укупно запошљава нешто преко 3000 радника, који се ротирају будући да капацитети омогућавају непрекидну упошљеност око 1200 радника.(8) Зараду примају за период који раде, а за период за који не раде примају “стипендије” од 30 евра које је установио УНМИК и накнаде за незапослене Владе Србије. Углавном, Трепча-Север је кичма привредних активности на северу Космета, иако управља са око 30% имовине. При томе, важно је и нагласити да се два најважнија рудника Трепче-Север, Црнац и Бело брдо, протежу иза административне линије и практично експлоатишу рудно благо Србије.

Преостали део имовине, око 70 %, којом управља Трепча-Југ, и која обухвата 26 рудника и остатак Трепчине имовине није у погону.

Ово је фактичко стање, а да погледамо и како се ситуација развијала у формално-правном смислу.

Током августа 2000-те УМНИК је своју контролу над Трепчом практично „оверио“ формирајући и региструјући Трепчу као нови привредни субјект „Трепча под УМНИК Администрацијом“ (Trepca under UMNIK Administration), које је формално функционисало као једно предузеће, чијег је директора постављао УНМИК. Е, сада, нешто врло важно – овако формирано предузеће преузело је континуитет правног лица Холдинг РМХК „Трепча“ а.д., са српским управљањем (пре бомбардовања). Ово је итекако био основ за одбрану Трепче од оног што ће уследити касније, али га српске власти никада нису користиле.

Током 2002. године УНМИК је право управљања Трепчом делегирао на своју агенцију под именом “Косовска агенција поверења” (Kosovo Trust Agency – KTA), која је компанији променила име у Trepca Enterprise under KTA Administration, али наставила поменути континуитет. Тако је „током 2008. године међународна управа на Косову саопштила да је за њу једина важећа структура власништва Трепче она према којој је 25 одсто комбината у друштвеном власништву, 66 одсто у рукама Фонда за развој Србије, два одсто има ЕПС и по нешто више од два одсто Југобанка, Беобанка и Прогрес”.(9) Ово се, такође, може и мора користити у разговорима о Трепчи, ако се Вучић буде удостојио да их води.(10)

Но, када је 2008. године самозвана „Скупштина Косова“ формирала тзв. „Косовску агенцију за приватизацију“ (КАП), ова се самопрогласила надлежном за Трепчу и 2009. године, без дозволе и знања УНМИК-а и огранка Трепча-Север, пререгистровала Трепчу у Trepca Enterprise under PAK Administration, са адресом јужног дела „Трепче“ као седишта фирме (јужна К. Митровица), користећи све остале елементе из постојеће регистрације, укључујући и овлашћена лица. УНМИК никада није прихватио, али ни оспорио овај чин. Ако не реаговање УНМИК-а на овај фалсификат, којим је КАП себе практично озваничила као управљача Трепчом, можемо тумачити политичким или економским интересима Запада, несхватљиво је да Србија није службено реаговала на овако драстично кршење Резолуције 1244. и практично упадање у њену државину. Тадић и његова свита остали су неми.

Једино се огласило пословодство Трепче-Север да је за њих УНМИК-ова Trepca Enterprise under KTA Administration једина прихватљива форма која, по међународној регулативи, може привремено функционисати на КиМ. Шиптари су ово прећутали, као што је њима прећутао Београд. Није им се журило. Процес је био усмерен тамо где су желели. 

А желели су да себе представе као управљача над целокупном имовином Трепче. Тако је КАП маја 2011. године, донела уредбу којом је забранила продају свих производа „Трепче“, због неприхватања њихове надлежности од стране руководства Комбината „Трепча-Север“ из Звечана. Српски менаџмент, наравно, није поштовао ову уредбу, а Шиптари нису притискали да се она спроведе силом, јер им је било најважније да она постоји. Београд је опет остао прилично пасиван.

Иако је шиптарска игра са јединственим правним лицем чије је седиште у Јужној Митровици била сасвим провидна – чекање да укупни дугови због већег дела фирме који не ради постану алармантни како би се оправдале ванредне мере у Трепчи као формално јединственом правном лицу, српска страна није искористила уступке које је једнострано давала у Бриселском процесу везано за имовину, да овај сценарио бар предупреди неком својом иницијативом, већ је замајавала соствену јавност небулозама о некаквој ЗСО, која ће безмало бити нова Република Српска.

А када је 15.03.2016. тзв. “Влада Косова” именовала шеснаесточлану комисију за израду Нацрта Закона о Трепчи, чије је вођење поверено министру економског развоја Бљеранду Ставиљецију, а у којој је било свега два члана српске националности (Љубомир Марић, министар за локалну самоуправу у косовској влади и Ранко Ђокић) чије гласање против није носило право “вета”, Београд је опет глумио изненађење, али тим поводом опет није тражио расправу у Бриселу! Пут Закону о Трепчи био је отворен.

ЗАКОН О ТРЕПЧИ – СУШТИНА И РЕАКЦИЈЕ

Од формирања Комисије за Нацрт Закона о Трепчи до њеног предлога тзв. косовској „Влади“ прошло је више од шест месеци, а да ни смушени српски представници у косовским институцијама, које су бирали Вучић и Вулин, нити званични Београд нису предузели ни једну конкретну акцију да се Приштина омете у свом очигледном науму присвајања Трепче, осим повремених бусања у прса млађаног Марка Ђурића, како „Србија неће дозволити…“ ово или оно. Али, код тог момка одавно је шиптарска страна препознала вишак енергије, а мањак политичке памети и предузимљивости, па га тако и третирају. Не узимају га за озбиљно. С правом. Повременим забранама за улазак на КиМ замајавали су га тривијалним стварима, а они у миру завршавали започети Нацрт.

Углавном, тзв. „Косовска влада“ Нацрт Закона о Трепчи ставила је на дневни ред 05.10.2016, и усвојила га уз гласове „против“ српских чланова, а само три дана касније он се, као предлог Закона, нашао пред косовским „Парламентом“.

Суштину предлога пред „посланицима“ објаснио је председник Комисије за израду нацрта, Бернард Ставиљеци који је рекао:

„Одредбе овог нацрта закона одређују трансформацију неколико пословних јединица друштвеног предузећа Трепча у акционарско друштво, с тиме да ће Влада Kосова бити власник 80 посто тих акција, а радници и власници располагаће са 20 посто акција“(11) 

Дакле, јасно. Трепча се, иако то у пракси није, третира као јединствено правно лице, са неколико пословних јединица (у шиптарском поимању то су три јединице: Рудници са флотацијом Трепча-Стари трг, Рудници са флотацијом Кишница и Ново Брдо, и Рудници са флотацијом Копаоник и Лепосавић) које се трансформише у акционарско друштво, са власништвом „Владе Косова“ од 80 %, што јој даје могућност не само управљања, већ и продаје заинтересованим партнерима. Преосталих 20 % су радничке акције, опет већински албанске, којима ће се у некој наредној фази трговати на берзи, што је могућност за усмеравање будуће „приватизације“. Дакле, Срба мало, Србије нигде!

Закон такође дефинише и питања минералних ресурса, преноса имовинских права и људских ресурса, статута, регистрације, управљања акционарским друштвом и друга практична питања, као и у року од шест месеци од његовог усвајања израду студије о извидљивости и развојне стратегије Трепче, коју такође треба да усвоји „Скупштина“.

Треба истаћи да је током маја 2017., Косовска агенција за приватизацију (КАП), предала одлазећем премијеру Иси Мустафи „Студију изводљивости стратешке оријентације за развој Трепче“(12), чиме је показала да процес иде својим током и то у предвиђеним роковима, без обзира на Вучићево маркентиншко поништавање Закона о Трепчи. Нема сумње да ће за нову „Владу Косова“, ко год да је формира, наставак овог процеса бити приоритетан задатак.

Српска заједница на Косову била је једнодушна у осуди овог чина тзв „Косовске владе“, а српски представници у косовским институцијама привремено су суспендовали своје учешће у њиховом раду. Пре него су представници Српске листе напустили заседање тзв „Парламента Косова“, њихов председник, Славко Симић, указао је на неправилности приликом израде Нацрта закона о Трепчи, посебно на неконсултовање менаџмента и синдиката Трепче-Север и у име 3.000 радника Трепче пренео захтев и поруку да се предложени Нацрт закона повуче и искључи из процеса разматрања и гласања.(13) Наравно, био је то говор глувима.

Запошљени рудари у погонима Трепче-Север и чланови њихових породица организовали су протестна окупљања са којих су отишли апели како властима у Приштини и Београду тако и међународној заједници да се овај закон суспендује и да се о Трепчи изнова разговара, а у Звечану је, по хитном поступку, одржана ванредна седница скупштина четири општине са севера Kосова. „У једногласно усвојеним закључцима изражава се оштро противљење предлогу нацрта закона о Трепчи и захева његово моментално повлачење из процедуре, уз напомену да ће се свако доношење одлуке по питању правног статуса Трепче, без договора са запосленима и српском заједницом, сматрати ништавним и неспроводивим на територији четири општине на северу Kосова“.(14)

Након усвајања Закона, Српска листа поднела је 13. октобра 2016., Захтев за оцену уставности Закона о Трепчи, указавши да је закон усвојен на неуставан начин, без учешћа Срба, као и да су занемарени интереси српске заједнице.

Одговор тзв. „Уставног суда Косова“ стигао је у експресном року, већ 31. октобра 2016., а у закључку суда каже се:

„Суд утврђује да подносиоци захтева нису поткрепили своју тврдњу на уставним основама и нису пружили доказе који указују како је и зашто оспореним Законом о Трепчи повређен Устав, како због садржаја, тако и због процедуре … Сви правни и управни акти који би могли бити у супротности са одредбама Закона о Трепчи требало би да се стопирају и не спроведу“ (15)

Нема сумње, ефикасност косовског „Уставног суда“ много је већа од оних који би требало да санкционишу свакодневна насиља над Србима у покрајини. А и српски представници нису дуго издржали ван институција. Након шест месеци, средином марта 2017., вратили су се подвијена репа. Њихов повратак иницирао је Београд. Коментаришући овај чин Александар Вучић је, у њихово име, појаснио: Српски посланици су морали да се врате у парламент у Приштини, јер су после шест месеци хтели да им узму дозволу па да бирају неке друге српске посланике, њима послушне”(16).

Ах, тај весели Вучић. Рекао би неко да Шиптарима ови његови нису послушни. Или им је, можда, он послушан. Како год, ни два месеца након повратка, “посланици” Српске заборавили су Трепчу, хватали се за гуше у “косовском парлементу” око тога ко кога представља, али су сви заједно гласали за Тачијев и Харадинајев предлог за обарање Мустафине владе. Прави бисери Вучићеве политике, нема шта.

МЕЂУНАРОДНЕ РЕАКЦИЈЕ НА ЗАКОН О ТРЕПЧИ

Кренућемо реакцијом Брисела под чијим се туторством одвијају тобожњи разговори Београда и Приштине о нормализацији односа. Портпарол Европске комисије, Маја Коцијанчић, нагласила је како је ЕК „примила к знању“ и усвајање Закона о Трепчи, и акт о поништавању тог Закона од стране српске Владе, и упутила уобичајене фразе о потреби дијалога о „овако важном питању за Косово“. Међутим, она је и прецизирала да је неопходно да и Београд и Приштина пристану да се питање „Трепче“ стави на дневни ред дијалога, како би о томе могло да се разговора за преговарачким столом у Бриселу, уз посредовање ЕУ”.(17)

Оваква изјава може се узети као хладан туш за српску страну, јер је евидентно да Шиптари никада нису желели да разговарају о Трепчи. Али, ово отвара и много сложенија питања. Чему онда посредство ЕУ? Нама су наши преговарачи (и Дачић и Вучић) непрестано говорили да теме за разговор намеће Брисел. Ако је ово што госпођа Коцијанчић тачно то значи да је Србија могла да избегне све теме које јој нису одговарале. Зашто је онда српска држава повучена с Космета? Зашто су направљени физички прелази? Зашто смо, онда, дали Телеком, ако свака страна може одбити да разговара о ономе што јој се не свиђа? А ако то могу Шиптари, а ми не можемо, зашто уопште учествујемо у тој фарси двоструких аршина? Ово су веома важна питања на које српске власти морају дати хитне одговоре. 

У сваком случају, став Маје Коцијанчић јасна је порука да Запад прећутно подржава политику Приштине.

Веома конкретан потез по питању Трепче учинили ја посланичка група „Доста је било“, чији је лидер Саша Радуловић 5. новембра 2016. посетио тадашњег шефа делегације ЕУ у Србији, Мајкла Давенпорта, и лично му предао писмо којим се од европских званичника тражи заштита имовине у руднику „Трепча”. У писму се упозорава да је одлуком приштинске скупштине о конфискацији имовине рудника прекршен један од основних цивилизацијских принципа, неприкосновеност имовине, и да је почињен опасан преседан за ЕУ.(18) Ни од овог писма, иначе послатог свим посланичким групама у Европском парламенту није било практичне користи.

Средином новембра 2016. на редовној седници Савета безбедности УН посвећеној Косову, министар спољних послова Србије Ивица Дачић затражио је од држава чланица СБ УН да искористе свој ауторитет како би утицале да се приштински Закон о Трепчи стави ван снаге.(19) У свом обраћању он је исцрпно образложио ставове српске стране и указао на могуће озбиљне последице по српску заједницу у случају примене овог закона.

Дипломатски опрезно, али недвосмислено, доношење Закона о Трепчи осудио је и шеф УНМИК-а Захир Танин. Говорећи о Закону о Трепчи Танин је навео да су чланови парламента имали мање од 48 сати да прочитају нацрт закона, а да простора за анализу текста није ни било, што је изазвало снажан протест српске заједнице и званичног Београда тако да су представници косовских Срба обуставили учешће у косовским институцијама власти. Танин је и проценио да “усвајање Закона о Трепчи представља препреку у дијалогу између Београда и Приштине”(20)

Насупрот њима, Амбасадорка Косова у Вашингтону Вљора Читаку, која заступа Косово на седницама СБ нагласила је да Београд нема никаква права на власништво над комплексом Трепча, већ да су његови власници грађани и власти Косова. „Тврдње српских власти само показују њихове колонијалне тенденције према Косову”(21), нагласила је ВљораЧитаку.

Наравно, због отворене подршке западних сила (САД, Британије, Немачке и Француске) косовској сецесији, али и незаинтересованости Србије да се, по кључним питањима, позива на Резолуцију 1244, редовне седнице СБ о Косову давно су постале да буду место конкретних закључака.

Углавном, може се узети да млаке реакције запада на узурпаторско понашање Приштине охрабрају њихове даље потезе у том смеру, не само према Трепчи. Разлоге за то можда треба тражити у економским, односно корпоративним, интересима великих играча који управљају светском металургијом.

ЕКОНОМСКИ АСПЕКТ ПРОБЛЕМА ТРЕПЧЕ

Можда је основни проблем српских власти  што на сва питања превасходно гледају као на политичка, а она која и препознају као економска решавају тек када се дефинишу њихове коруптивне тарифе. Ни једно, ни друго није био добар приступ за Трепчу. Проблему Трепче могло се, и морало, приступити на иновативан начин, сходно власничкој структури коју је УНМИК признавао све до 2009. године када му је Косовска агенција за Приватизацију, практично преотела Трепчу. Но није се имало воље, или памети. Свеједно.

Флора Саундерс је још 30. јула 1998. објавила текст под насловом „Косово – Рат око рудника“ и указала на чињеницу да стручне металуршке и сличне публикације обавештавају уске кругове из света финансија и бизниса о тамошњим великим природним богатствима. Закључила је да ће „Трепчу“ контролисати онај ко оружано победи на Косову, а НАТО доминација на терену би „ставила америчке корпорације у најбољи положај“.(22) Само годину дана пре бомбардовања.

Да мало погледамо цифре које ће нам ово потврдити у случају Трепче. Према проценама Светске банке, вредност минералних резерви на Kосову је 13,5 милијарди евра, а удео рудника олова и цинка, Трепча, у њима је три милијарде евра. Преостали капацитет експлотационо исплативе руде је наводно око 29 милиона тона, са процентима метала који омогућавају добијање 999.000 тона олова, 670.000 тона цинка, 2.200 тона злата и преко 3.000 тона сребра.(23) Будући да постоји сва неопходна инфраструктура за прераду ово су итекако значајне количине, али мора се рећи да су подаци Светске банке прављени само на основу истражених и верификованих налазишта, а да су стварне цифре рудних резерви на Космету много веће. Зато су уследила опсежна геолошка истраживања нових резерви рудног блага.

Америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства, „Аврупа минералс“,  почетком фебруара 2010. почела је истраживања на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк“. Неколико месеци касније, новембра 2010, пословницу у Приштини отвара и „Лидијан интернешнел“ (некадашњи „Рио Тинто“), као и многе друге компаније из ове области. Нема дилеме да је, у овом тренутку, рударски басен „Трепче“ „изрешетан“ истраживачким тачкама моћних корпорација.(24)

Уосталом, значај Трепче за моћне западне корпорације најбоље је потврдио новинар Нил Кларк који је у британском  „Њу стејтсмену“, пишући о Косову, 2007. објавио: „само неколико месеци после инсталирања НАТО на Космету, Међународна кризна група (МКГ), коју финансира Сорош, објавила је документ под насловом Трепча: излаз из лавиринта“. Кларк је мишљења да је Сорош улагао у МКГ да би „преузео контролу над рудником Трепча”, где су „огромне резерве злата, олова и других минерала“.(25)

Кад смо код Сороша, током јула 2011. године амерички „Волстрит џорнал“ објавио је вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша током 2010. био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, извршног директора корпорације „Албански минерали“, да процењују рудно благо Космета.(26)

Све напред изнето указује да је не само могуће, већ готово извесно, да иза Закона о Трепчи не стоји само шиптарска парадржава, већ и корпоративни центри моћи који су привели крају истраживања рудних резерви, које интензивно траје од 2010, и сада крећу у наредну фазу. Из концепта самог Закона видљиво је да је он само међуфаза ка продаји Трепче страном партнеру. То је уједно и објашњење млаке реакције тзв. међународне заједнице на шиптарско узурпирање Трепче. Мисле да ће је од њих лакше и јефтиније купити.

З А К Љ У Ч А К

Верујем да сам, осветљавајући проблем Трепче са разних аспеката (историјског, политичког, социјалног, економско-привредног, власничког итд), успео да покажем сву његову комплексност, али и некомпетентност српских власти према овом проблему. Једноставно, држава која на косметској територији има „Шар“, „Фероникл“, „Трепчу“, „Термоелектране“, највеће резерве лигнита у Европи итд., а укине ресорно Министарство за Косово и Метохију, да би све то поверила Канцеларији коју води некакав татин „фићфирић“ једноставно није нормална. То није урадио Борис Тадић, већ тројац Николић-Дачић-Вучић. И то треба да се зна.

Они који су у Бриселске преговоре кренули без сталних правних, економских и осталих стручних тимова, преговарајући у четри ока од 22 сата до иза поноћи, па иза тога то претакали у некакве закључке и протоколе којима смо губили део по део државности, ингеренција, територија и свега осталог, не могу бити упамћени другачије него као издајници. И Трепча је дошла на ред.

Али, нећемо се овде бавити њима. Уосталом, сами смо их бирали и бирамо! Кључно је питање може ли Србија у овом тренутку стати на пут отуђивању Трепче?  Путем којим је кренула, ТЕШКО. Тим пре што Шиптари избегавају екцесе и још увек неће примењивати силу ради примене овог Закона. Они ће сада, када имају Закон, сачекати неко време. Дефанзиву у коју су саме себе гурнуле српске власти неће моћи превазаћи доношењем одлука које немају никакву правну ваљаност за оне земље које су Косово признале као државу, а то су управо наши „европски пријатељи“. Биће велика срећа ако тако пасивна Србија успе да под српском управом очува оно што данас називамо Трепча-Север и радна места бар половине радника.

Али, када би се кренуло другим путем, када би се нашим „европским пријатељима“ ставило до знања да ћемо прекинути не само бриселске преговоре, него и процес придруживања, ако Приштина не повуче све једностране акте које је донела, па и Закон о Трепчи, сигуран сам да би била друга песма. Чак би и моћне корпорације мало застале. А за контакт са њима сада имамо премијерку од њиховог пословнога рода и српске масоне. Пуна их је влада.

Такође, Закон о Трепчи могао би се напасти и у тачки њеног незаконитог отимања од УНМИКА од стране Косовске агенције за приватизацију (КАП) 2009. године, драстичним кршењем Резолуције 1244.

Само, када би реч Резолуција Вучић смео или хтео да помене.

Али, пошто не сме, или неће, остаје нам да се надамо у Путинов Lex specialis, када се буде прихватио решавања Балканског питања. А то се ближи, чини ми се…

 

ДРАГАН МИЛАШИНОВИЋ

—————–

УПУТНИЦЕ: 

  1. kossev.info/strana/arhiva/usvojen_zakon_trepca/9923
  2. rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
  3. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/trepca-kao-volja-i-predstava/
  4. sh.wikipedia.org/wiki/Trep%C4%8Da
  5. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/trepca-kao-volja-i-predstava/
  6. www.nin.co.rs/pages/article.php?id=78960
  7. rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
  8. www.nin.co.rs/pages/article.php?id=78960
  9. rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
  10. (Иначе, код Агенције за привредне регистре Србије од 2010. године уписана је РМХК Трепча а.д. Звечан у реструктурирању, у чијем власништву Фонд за развој учествује са 54 одсто, Дунав банка Звечан са 11,14 одсто, Генералекспорт са 6,7, прогрес, Југо и Дунав банка са мање од два процента, али ову регистрацију не признају ни УНМИК, ни тзв. косовске институције.)
  11. kossev.info/strana/arhiva/usvojen_zakon_trepca/9923
  12. www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:667881-Pristina-opet-napada-Trepcu
  13. www.slobodnaevropa.org/a/zakon-o-trepci-na-dnevnom-redu-skupstine-kosova/28037603.html
  14. Исто
  15. kossev.info/strana/arhiva/kosovski_ustavni_sud_odbio_zahtev_srpske/10187
  16. www.ceopom-istina.rs/vesti/poslanitsi-srpske-liste-opet-u-skupshtini-kosova/
  17. www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2485624/ek-primila-na-znanje-odgovor-srbije-na-zakon-o-trepci.html
  18. www.politika.rs/scc/clanak/367210/Moze-li-kosovski-zakon-o-Trepci-biti-zaboravljen
  19. www.politika.rs/scc/clanak/367975/Dacic-SB-UN-da-utice-da-se-zakon-o-Trepci-stavi-van-snage
  20. Исто
  21. Исто
  22. www.politika.rs/scc/clanak/197583/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago
  23. www.blic.rs/vesti/drustvo/bitka-za-trepcu-zasto-je-rudnik-na-kosovu-poslednja-balkanska-jabuka-razdora/8ndhrcn
  24. www.politika.rs/scc/clanak/197583/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago
  25. Исто
  26. Исто

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

————-

ОД ИСТОГ АУТОРА:

Драган Милашиновић: СРПСКИ ЈУДА ИЛИ ШТА СРБИЈА ГУБИ С КОСОВОМ? (1,2)

***

ПОВЕЗАНО:

*Дејан Мировић: Вучић, Трепча и међународно право

*Зоран Чворовић: Говор Раминих речи и Вучићевог ћутања

*НЕ ДАМО ТРЕПЧУ – Родољуби позивају на протест!

*ЗВОНКО МИХАЈЛОВИЋ ОПТУЖИО ВУЧИЋА И ДАЧИЋА: Није Трепча отета, ви сте је продали а и Телеком ће исто проћи!

*Немци би, као и у Другом светском рату, да експлоатишу српску руду – а Вучић им помаже

*ОКУПИРАНЕ ТЕРИТОРИЈЕ: Како је српско Косово постало амерички ранч?

*Никола Влаховић: Америчко-албанском окупацијом Косова и Метохије, Србији није отето само историјско и духовно седиште, него и сва њена материјална добра – Хоће ли отето бити проклето?

*Јово Вукелић: Понуда за продају Косова и Мeтохије

*Драган МИЛАШИНОВИЋ: Трепча као воља и представа

*Мр Новак Бјелић: Отимање „Трепче“ почело десантом три хиљаде војника КФОР-а

*Ратко Паић: Србија је показала зубе, али апетит „ослободилаца“ и њихових штићеника је велик

*Игор Гојковић: Отета српска имовина на Косову и Метохији

—————–

1.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

2 replies »

  1. Ех ти несрећни комунисти и њихова садашња деца,су највеће зло које је могло да задеси Србију,коју су распродали,распарчали,национално унаказили,издвојили из Србског корпуса 4 нове нације,и ево на прагу су да издају и продају најсветије што припада Србском народу,Косово и Метохију,све светиње и природна богатства.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s