АКТУЕЛНО

Милосав Миле Кнежевић: ПОЕМА о Бањалучком септембру 1993. – О СРБСКОЈ ВОЈНОЈ ПОБУНИ И ЊЕНИМ ЈУНАЦИМА!


Милосав Миле Кнежевић

Ова ПОЕМА, о Бањалучком септембру из 1993. године, је посвећена србским јунацима, а мојим саборцима, који су те ’93. године, септембра месеца у Бања Луци, извели, до сада, једину србску – војну побуну у којој нико није погинуо, а нити је рањен, не само од војника, већ ни од цивила.

И за тих седам дана, колико смо држали град Бања Луку, под својом командом и контролом, није се десио никакав криминал, туча или хаос. Јер смо за прва два дана побуне, ухапсили и затворили преко 150 људи и то вечином ратних профитера, те официра забушаната, два генерала, те неке политичаре, као и дезертере, али и лажне позадинаце. Као и неке банде силеџија, које су до нашег уласка у град, терорисале и пљачкале недужне Бањалучане. А да их нико од цивилне или војне власти, није смео ухапсити. А извршеним хапшењима, као и полицијским часом, којег је наш Кризни штаб побуне “Септембар ’93”, по заузимању града, одмах прогласио, ми смо са тим радњама, омогућили Бањалучкој цивилној власти, али јој и наредили – Да све и једна фирма, као и школе, али и институције у граду, морају нормално да раде, и било је тако, све до “гашења” побуне.

А за такав повољан исход, са данашње дистанце, од двадесет и три године, могу са сигурношћу рећи, да све заслуге, као и част, припадају мојим храбрим саборцима и саучесницима те побуне, којих тада би 320, да триста двадест часних јунака – бораца. А са којима су командовали Остоја Зец и Билак Остоја, уз моју припомоћ и то као Гласноговорника – Кризног штаба – “СЕПТЕМБАР ’93” !!! А међу побуњеницима, беше и моја два рођена (упокојена), брата: Драган – звани Липи и Александар – звани Ацо, који су сем саучествовања у побуни, били и моји ратни другови и саборци и то од првог ратног дана, тог отаџбинског рата у БиХ.

Поред наведенога, овом ПОЕМОМ, желим да искажем велико поштовање и према онима и то – свима у рату, а после побуне изгинулим борцима, тим храбрим саучесницима ондашње побуне. Али и према оним саборцима – “побуњеницима”, које су после рата, кукавички, подмукло и зверски, ма бедно, поубијали ратно профитерски бандити. И наравно, ово је захвала и свим преосталим живим саборцима, тим храбрим и часним јунацима – саучесницима оне побуне. Јер се сви они, имају са чиме, али и ради чега поносити. Зато што се онакве војне побуне, праве једном или ни једном, а поготово у рату и ратном времену.

Уједно, ова је Поема и мој мали дуг, мом ратном побратиму и мучки убијеном ( после рата) хероју Љубиши Савићу -Маузеру и његовим Бијељинским – “Пантерима”, на подршци наше побуне, као и помоћи, коју сам од Маузера добијао. А такође, ово је и помен упокојеном (од ратног рањавања), командату – хероју Вељку Миланковићу и његовим “Вуковима са Вучјака”, за учешће његових бораца – “Вукова” у нашој побуни, а под командом упокојеног “Вука” – Мире Млађеновића, чувеног пријератног карикатуристе и мог доброг другара.
А такође, ово је захвала и свим оним часним и поштеним људима – Бањалучанима, који су нам дали јавну подршку за сво време трајања побуне, као и оним србским официрима, који нам дадоше подршку, иако у побуни нису смели учествовaти.

Али, ово је и помен за упокојеног Славка Лисицу, једног од најчаснијих србских генерала, који би мој саговорник у време побуне. Те захваљујући неким његовим саветима, али и нашој спремности, одлучности и храбрости, као и спретности, а поготово памети, ни једна кап крви у тој побуни из 1993 године, није проливена.

А о чему ево, након двадесет и три године говорим ПОЕМОМ: “Бањалучки Септембар ’93.” остављајући траг о тој војној побуни. Износећи, своје виђење, о тој праведној и јуначкој побуни, која на општу жалост не успеде. Јер да је успела и да је, од ондашње власти, било прихваћено, да се оправдани захтеви испуне и претворе у живот, ми би данас имали сасвим другачију Републику Српску, и то Републику ПРАВДЕ, а не беде, лажи, пљачке и неправде.

БАЊАЛУЧКИ СЕПТЕМБАР ’93.
(Поема Србским јунацима)

Е, мој Миле, ти од србства главо,
де сведочи, причај, ал’ говори право,
је л’ те ико до сад, икада продаво,
или можда изд`о, као Бога, ђаво.?!

Јесте брате и то не би давно,
издаде ме, тај олош, не – славно,
а то беше усред задњег рата,
кад се банда, јагмила рад злата.

А та банда – црна, политичка беше,
уз њу војна команда, шепури се, шеће,
и све што су могли, непријатељу шаљу,
издали су борце, за крваву пару.

Е, због тог буна – подиже се јака,
а у њу су кренули, јунак до јунака,
први јунак – борац, Остоја је Зец,
и сабраће 300, сви смо, спремни мрет’ !

Те без страха брате, ил’ улуде туче,
уђе, Билак с тенком, усред Бања Луке,
а остали борци – јуначкога кова,
заузеше места, рад’ могућег боја.

И не прође сат, од акције наше,
за побуну војну, сви у граду знаше,
јер га чета бораца, под контролу стави,
а потом се Зец, влади и команди јави.

Да је чета – јуначка, од овога часа,
спремна и са главом, рачуне да плаћа,
и да војска хоће, да власт, праведна буде,
и да нико не диже, сад Србе на Србе!!

Штаб побуне, захтеве, испис’о је своје,
изнеће их јавно, банде се не боје,
јер док борац ратује, све од себе даје,
та банда у позадини шверца, пије, лаје.

И још бизнис црни, развила је за се,
ко о шверцу проговори, они њега хапсе,
ма хапсе и борце, све држе у страху,
да им неко не дирне у бандитску касу.

Штаб захтеве сачинио, те се проглас даје,
шта под капу борцима, не иде, нит’ стаје.
А, не стаје борцу, побратиме мили,
како чељад наша, иза фронта живи.

И како та банда, банду новцем плаћа,
да буде у позадини, склоњена од рата,
а да сељак, радник, та сиротиња гола,
на ратишту буде и не излази из рова.

О, је*ем ти власт и политику такву,
и сву њену банду профитерску – ратну,
па зар опет сељак и радник да гине,
а кад рат се заврши, да нема отаџбине.

Зато проглас на Радију, читао сам тада,
а стезао грло, да суза не пада,
а у томе прогласу, захтеви су ови:
ДА СЕ СВАКИ БАНДИТ, БЕЗ МИЛОСТИ ЛОВИ.

1. Захтев:
И ДА РАТНО СТАЊЕ, ОДМАХ СЕ ПРОГЛАСИ,
ДА СЕ НАРОД, ВОЈСКА, ОД ТЕ БАНДЕ СПАСИ..
Јер они су непријатељу, продавали, слали:
Нафту, цигаре, муницију и сто других ствари.

2. Захтев:
И ДА ЦИЉ СЕ РАТНИ, ОБЗНАНИ И КАЖЕ.
ШТА ТО СРБИ – ЗА СЕ, ОЧЕКУЈУ, ТРАЖЕ?!
А не да се лута и иде без главе,
и да борци гину, рад’ неке будале.

3. Захтев:
И ДА ХРАНА И ОДЕЋА, ЗА ВОЈСКУ, БУДЕ БОЉА,
ДА СЕ ДИГНЕ МОРАЛ И БОРБЕНА ВОЉА.
Јер се власт у позадни, зајебава, жмири,
не води рачуна, како борац живи..

4. Захтев:
И ТРАЖИЛИ ЈЕСМО, ЈАВНИ – ПРЕКИ СУД,
ЈЕР БЕЗ ЊЕГА, РАТОВАТИ, УЛУДАН ЈЕ ТРУД!
Јер кад суда нема, може и фукара,
народ, борце издати, ради шаке пара..

5. Захтев:
И ДА БАНДА ПРОФИТЕРСКА, БЕЗ ОБЗИРА КО СУ,
БУДУ ЈАВНО СУЂЕНИ И ДОБИЈУ, ПО ГЛАВИ И НОСУ!
Јер онда ће борац и сваки ратник хтети,
за државу, народ и за правду мрети!

Е, од тога часа, кад то изговорих,
стиже народ одасвуд, те нас лебом двори,
и још тражи јавно, да се банди суди,
јер рад’ банде гину, најчаснији Срби.

Штаб побуне озбиљан и одлучан је био,
да се за правду избори, и народ је то хтио,
зато с владом хитан, преговор се тражи,
а шта се договори, да то онда важи.

Преговори тешки, напети и дуги,
јер је влада хтела, свима да нам суди,
а команда војна, љутито је хтела,
да нас редом, све, због побуне стреља.

Тако да су преговори неизвесни, бледи,
власт узела захтеве, те их мери, гледи,
ма јесу нам рекли: “ Захтеви су прави,
те рад њих вам’ не сме, ни длака да фали”.

Ал’ уместо реченог, подвала је пала,
те нас изда, изнутра, некол’ко фукара,
ухапсише Зеца, мене, и саборце неке,
док нас туку, вежу, је*у нам све прeтке.

А моји су преци, сви од реда часни,
нас тројица браће, уз њих смо одрасли,
и кад рат је овај, отпочео луди,
сва тројица ратујемо, часно, као Срби.

То рекох фукари, док ме удара и веже,
а он пиштољ вади, на мене потеже,
Тад официр, рече му: “Не дај, да ти бежи,
тај Песник, у затвор иде, у Фочи да лежи”!

Е, тако се побуна, баш угуши тада,
ради које – подоста, сабораца страда,
не судише банди, већ Зецу, мени, нама,
а робија Фочанска, поста наша тама.

А на све то, народ је, ћутао ко риба,
у страху је живео, рат му беше брига,
јер приче је власт, тад вртела своје,
како без нас бунтовника, за борце је боље.

Ал’ борци су знали, ко је изд`о, и кога,
и ко беше њихов, саборац до гроба,
и ко је тад смео, у то ратно време,
покушат` да реши, борачке проблеме.

А проблеми брате сви осташе исти,
власт је отад почела, мислеће да чисти,
а братија – официрска не постаде боља,
јурили су чинове, станове и отета кола.

И још безброј ствари, нечасних је било,
што борцима, народу не би право, мило,
а како да буде, кад се у позадини, сред рата,
шверцовало, пијанчило и борило око злата.

Е, рад’ тог’ је војска, и бандитског соја,
ратни елан изгубила, за све врсте боја,
те су Бога молили да се рат, тај сврши,
па да борац с ратишта, жив се врати кући.

Ма на жалост – народну, тако је то било,
док су часни гинули, профитер се смијо,
видим данас, шепуре се, без стида и страха,
сви постали газде, власт, ма “елитна” класа.

Е, зато ме брате, сред ове туђине,
дотакне та побуна, те се у мене вине,
па призивам саборце и године ратне,
јер и ове сада су, за њих бедне, патне.

Јер та банда ратна, уз своје “хероје”
све опљачка – народно, а поби најбоље,
и још децу борачку, банда у свет шаље,
а својима новац, провод и џипове даје.

Е, рад тога брате, ћутња ме та боли,
јер о правди не чујем, да ико говори,
а где правде нема и где нема јунака,
народ ће да пропадне и држава свака.

Ма срећем ја банду, она се не стиди,
ал’ не воли брате, што ме живог види,
ал’ пусти сад њи’, битније ћу рећи:
Свенародну изгибију, само Бог, тад спречи.

А у оној побуни, стај`о сам уз Зеца,
к’о што уз нас стајаше, та јуначка чета,
тако брате беше, па ти сада види,
ко то кога треба, довек, да се стиди.

Милосав Миле Кнежевић

Нирнберг, Њемачка, Август, 2017. године

—————-

2.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

5 replies »

  1. ДАВАЛИ СУ ПАРЕ ПОЈЕДИНИМ У СДС И додику ДА РАДЕ ПРЉАВЕ ПОСЛОВЕ РАДОВАН КАРАЏИЋ ЈЕ ЧЕСТИТИ СРБИН И ЧОЕК АЛИ НЕКИ КОД ЊЕГА НИЈЕСУ БИЛИ СВЕ СЕ ЗНА ЗА додика НЕМАМ ШТА ДА ЗБОРИМ О ОНОМ КОЈИ ЖЕЛИ ДА МОЈА БРАЋА СРБИ И СЕСТРЕ СА КОСОВА МЕТОХИЈЕ ДЕЛЕ СА шиптарима КО ДА ЈЕ КИМ СЛАВСКИ КОЛАЧ ДА ГА ДЕЛИШ СА ЊИМА ДА ПОНОВИМ ДАВАЛИ СУ ПАРЕ ПОЈЕДИНИМ У СДС ЗА УЗВРАТ ДА ИХ НЕ ХАПСЕ НИКО НИЈЕ НАИВАН ДА НЕ ЗНА ИСТИНУ БРАТЕ КНЕЖЕВИЋУ СВАКА ТИ ЈЕ ЊЕГОШЕВА СССС

    Свиђа ми се

  2. БРАТ ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ И ВУКОВИ СА ВУЧИЈАКА СУ СИМБОЛ СРБСКОГ ЈУНАКА БОЉЕГ НИЈЕ РОДИЛА МАЈКА СРБКИЊА У СРБСКОЈ РЕПУБЛИЦИ И КРАЈИНИ ГОСПОДИНЕ КНЕЖЕВИЋУ ТРГОВАЛА ЈЕ НАЈГОРА олош фукаре ОРУЖЈЕМ НАФТОМ МУНИЦИЈОМ СА рватима балијама ТО ЗНА ЦЕЛА СРБИЈА САД СУ ОНИ КОД додика А РАНИЈЕ БИЛИ КОД РАДОВАНА КАРАЏИЋА БОЉЕ ЈЕ ИМАТИ ОБРАЗ ЧОЈСТВО ПОШТЕЊЕ НЕГО ПАРЕ СТЕЧЕНЕ ПРЉАВИМ НАЧИНОМ СССС

    Свиђа ми се

  3. На крају сваког рата иста прича,најзаслужији се скрајну по страни а највећа олош,лопови,криминалци,ратни профитери уђу у структурама власти и настављају свој прљави посао,продајући и народ и националне интересе. То се код нас увек дешавало и није чудо што смо ратове добијали а у миру губили,никада нисмо са најбољима успевали да победимо најгоре.

    Свиђа ми се

  4. Хвала ти Миле за ову поему! О тој побуни мало се знало у Републици Српској а понешто мало више у самој Бања Луци. Фукара је профитирала, трговала са непријатељем док су сиротињски синови гинули у рату. Зато смо изгубили преко 20% наше територије.

    Нажалост, тако то код Срба бива. Они који први устају кад је најтеже, када је неизвјесно, који се боре за националну ствар, раде и жртвују се… Када се изборе, долази „господа“, која их скалња у страну, а себе и своје ставља у први план. Тако је у рату, тако и у миру!

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s