Каплан Буровић

ЉУТЕ РАНЕ – Ново дјело академика Буровића


Има неколико недјеља откад нам је академик проф. др Каплан Буровић ставио у руке његово ново дјело, збирку студија и чланака из разних области његовог активног и професионалног интересовања, поготово из области историје, филологије и књижевности, балканологије и – посебно – албанологије, гдје се специјализирао и афирмисао као ријетко ко до данас, посебно његовим грандиозним романом ИЗДАЈА, капиталним дјелом КО СУ АЛБАНЦИ? и фамозним албанолошким тезама.

Наслов књиге је изведен из познате његове дисидентске поеме БОЈАНА (Дубровник 1952.) у којој за обе њене стране каже да су јој их притиснуле љуте ране. Године 1952!!!

Ево 65 година откад су написани ти стихови. Ране којима је он тако смјело стигматизирао не само свјетски, стаљинистички свијет, већ – лицем у лице – и крваве ауторе тих рана, не само да нису излијечене, ни најмање, већ су и продубљене, умножене и погоршане, отежане, што нам је сигнификативно приказао илустрацијом насловне стране књиге: “Косовска дјевојка” која напаја рањеног косовског јунака, дјело нашег познатог академског сликара Уроша Предића.

Треба нагласити да се књига објављује у оквиру 65-те годишњице непрекидне ауторове дисиденције, истрајне и крваве борбе на живот и смрт, без колебања и било каквог компромиса, а за слободу и стварну, радикалну демократију.

У првом поглављу ове књиге академик објављује приказе дјела Владимира Максимовића, Елице Стаманџиоске, Мирјане Стојановске и Зорице Варадинац.

Слиједи студија “Аргументи Албанаца за аутономанију, илироманију и пелазгоманију”, којом је немилосрдно демаскирао и раскринкао Албанца Мислим Исљамија, професора и доктора наука, са титулама кандидат историјских наука, стари научни сарадник, доктор на пољу историје, управљач истраживања, директор музеја у Тирани (за који кажу да га покрао!), одликованог и орденом “Наим Фрашери”, преко свега и члана “комунистичке” Партије рада Албаније, који – као такав – између осталог изјављује:

“Нема расе старија од албанске у Европи… Ми смо никли пелазго-илирски у овим областима, као сама дрвећа засађена много вјекова раније од доласка на ово полуострв Грка, Римљана, варвара (Хуна и Гота, Словена…)…”

 И све то нам доказује овим документима, чињеницама и научним аргументима:

“Каплан Буровић је најмонструознији бандит, који сервира словенски отров, један шарлатан, монструум који је познат у Албанији као агент Београда, један бастард, једна змија, који има име једног чудовишта Каплан, и ето зато његов напис треба изгорети, просто из чињенице што он не признаје да смо аутохтони, Илири и Пелазги… Мене узнемирава чињеница зашто Академија наука Албаније ћути, чини летаргијски сан или је сасвим умрла!…”

Или ово нису документа, чињенице и врхунски аргументи о њиховој, албанској аутохтонији, па и о поријекла од Илира и Пелазга?!

Овај албански “историчар” и, од Албанаца јако поштовани “научник”, није први, а сигурно неће бити ни посљедњи, који овако доказује да су Албанци аутохтони и никли као дрвеће. Није ни први који позива Академију наука Албаније да се супротстави академику Буровићу, чиме доказује своју немоћ пред нашим академиком.

Студијом “Без историјских корена нема будућности” ово чудовисте именом Каплан узима у анализу дјело УСТАНОВЉЕЊЕ ЈЕДНЕ ДРЖАВЕ, Косовца Енвер Хоџај, министар Спољних послова “државе” Косово, и доказује нам да он спекулира именом Косово, јер нема у предвид оно што су исконструирале окупаторске снаге НАТО-а, мултиетничку државу, већ албанску дијаспору на Космету, као једини конституциони елеменат. академик износи чињенице да су Албанци узурпирали мултиетничку творевину НАТО окупатора и учинили од Космета једну албанску колонију, гдје се друге нације не смију ни чути да су живе. Фактички, Он труби на узбуну!

Студијом “Духовне вертикале Црне Горе” узима у прудентну анализу истоимено дјело академика, проф. др Зорана Лакића, за што му се овај најтоплије захвалио.

У поглављу есеји, објављују се два есеја: “Богдани и Албанци” и “О полицијској преради”, један значајнији од другог. Првим се демаскира албанска фалсификована историја, а другим се демаскира стаљинистичка (титоистичко-енверистичка) крвава издаја народне власти и социјализма.

Слиједи његова полемика “Проблем Албанаца на територији екс-Југославије”, којом је дао достојан одговор Светиславу Величковићу – члану Одбора за људска права у Бујановцу.

Један од врхунских његових дописа је сигурно “Сведочење једног чистокрвног Албанца”, којим устаје у одбрану Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског Господина др Амфилохија Радовића, сина Ћирила и Милеве Радовић из Доње Мораче код Колашина, кога нам један албанизирани Црногорац чини Албанцем. Овај допис је спрва објављен на албанском језику, линк: http://www.ikvi.at/?p=13200. Затим је преведен и објављен на порталу facebookreporter.org, Ужице, 22.IV.2017, гдје се поред академиковог дописа објављује на албанском језику и оно што претендира “Чистокрвни Албанац”.

Коментаторка МАРИЈА прослиједила га је речима: “Алал ти вера Каплане брате!”

Слиједи допис “Хероји се не стрељају, они се поштују”, из којега видимо да су академика и његови албански непријатељи, до дана изласка из затвора, прогласили и држали за хероја. Дословно пишу: “Да је овај човјек умро у затвор Бурели, данас бисмо га третирали као ХЕРОЈА…” А пошто је подржао Албанце не као Албанац, већ као Србин интернационалиста, па се и борио раме уз раме са њима и као најбољи од њих за слободу и демократију Албаније, они се питају: “Је ли заслужио затвор? Ја мислим НЕ – Овај је заслужио Куршум!” Само и само зато што је изјавио да је по националности Србин!!!

А пошто су у последње вријеме сазнали да и њихов национални херој Скендербег није био Албанац, већ Србин, тражили су и траже да се скине његов споменик из центра Тиране и да се на то мјесто постави Султан Мурат, онај кога је наш Милош Обилић распорио на Косову Пољу од учкура до бијела грла.

У поглављу ЛЕКСИКОЛОГИЈА објављује двије студије: “Речник албанских академика” и “Албанци и црногорски Ријечник”. Стручно и са академском акрибијом он је извргнуо строго-научној критици Речник албанских академика и чисто шовинистичка и расистичка претрендирања албанских “научника” у вези Ријечника ЦАНУ, за што су му у ЦАНУ, аутори Ријечника захвалили.

Анализирајући дефиницију апелатива АЛБАНАЦ у оба поменута Ријечника, он је формулисао до сада најпрецизнију научну дефиницију, која се може узети и као узор за све сличне дефиниције, доказујући нам овако још једном да је академик Буровић изузетан филолог, изузетно префињеног, утанчаног осјећања за језик. Као познавалац 10 страних језика, он је овим префињеним осјећањем за префињене нијансе ријечи пао у очи албанским академицима још прије дипломирања по други пут на њиховом Универзитету и – посебно – приликом одлично одбрањене дипломе.

Слиједи поглавље МАРГИНАЛИЈЕ са дописима: “Аутодемаскирање Албанаца преко једног личног имена” и “Сведочанства о злочинима Албанаца на Космету”, пропраћено и факсимилом документа, који је узет из албанске штампе.

У поглављу МИКРОЛОГИЈЕ пише за Слободана Јарчевића, за Итало-Албанца Demetrio Emmanuele, за Албанце Агим Винца и Влаш Пренди.

Слиједе писма која је он писао другима и она која су други писали њему, затим електро-поруке, коментари академика Буровића и коментари о академику Буровићу.

У овом се дјелу објављују и 4 интервјуа учињена академику од Ђорђа Брујића, Сеада Садиковића, Бранкице Ристић и Љубице Гојковић, пренети и преко Радио-Телевизије и писаних медија.

У APPENDIX-у се објављују радови Радована Милића, Данила Данчетовића, Биљане Диковић, Милице Грабеж, Веселина Динић, Александра Ц (Дописник листа ДАН – Подгорица), Љубице Гојковић, Анонимуса са сајта vаseljenska.com, Ловро Ловренца, Веритеса са сајта http://www.melnica.forummk.com, Виктора Цветановски, Матеја Лесковара, Весеља Весели, сва у вези живота и стварања академика Буровића.

У поглављу НА СТРАНИЦАМА МЕДИЈА цитирају се изреке о академику Буровићу од Биљане Диковић, Новице Ђурић, Проф. Окултис, Војин Грубач и Милован Бркић.

У овом се дјелу објављује и докуменат из којега видимо да је академик Буровић проглашен за почасног члана Српског културног друштва “Златна Реч” и Културно историјског центра “Српска Круна”, оба из Аустрије.

Слиједе документа која је сабрао Александар Томовић у вези некоректног става према академику Буровићу Удружења српских књижевника у Швајцарској, који су му наређењем Титоиста из Београда одузели звање почасног члана, па га – без икаквог образложења – искључили и из састава тог удружења, што нам доказује да се тим удружењем манипулише од стране Титоиста.

На крају књиге објављује се документ из којег видимо да га албанска мафија на власти перманентно на сваки  начен провоцира и саботира његово стваралачки рад. Пошто су им пропала настојања да га преко швајцарских власти пистерају из Швајцарске, да га протерају, Албанци му упадају у компјутер свакаквим вирусима и хакерским дјеловањем, не само што му не дају да пише, већ му и бришу написане текстове, па и током рада гасе му компјутер.

Како видите, и ово дјело академика Буровића, по реду 143. обилује свакојаким студијама и дописима, један кориснији и значајнији од другог, са врло важним информацијама и строго научним расвијетљењима за сваког ко хоће да зна за научну истину.

Данило Данчетовић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s