АКТУЕЛНО

„Враћају се роде“: СРБСКИ СВЕТИОНИК у Баранди


„Враћају се роде“… почетком септембра месеца, јер тада почиње школа. Додуше, већ је почела, прошла је прва седмица. Нисмо стигли раније отићи, али је рођендан Бранке Новаковић био добар повод.

У Баранди, у срцу банатске равнице, неких 50-60 км северно од Београда постоји насеље за које ретко ко мари. Обично се политичари сете пред изборе, када је сваки глас важан. Имају везу са Београдом три пута дневно, преко „Ласте“. Прилику да зараде неки динар још мање.

Први пут у Баранди сам био ономад у јануару ове године. Било је то онда после оне светосавске академије, када су Личани из удружења Завичај били носиоци те манифестације, хуманитарног карактера, где је донирана веш-машина овој породици. Касније смо ишли опет, два пута чини ми се. Једном у фебруару, а други пут око Васкрса, са Личанима и Далматинцем, да улепшамо празнике четворо малишана: Бранка, Ђоле, Никола и Марко.

Сада нас је мама Милица звала на Бранкин рођендан, који је био дан раније. Како је то био радни дан, онда смо пребацили за данас. Цуре нису могле ићи, па смо Боки и ја сели у мој ауто, па отишли за Баранду. Било је то рано изјутра, пошто је мене послеподне чекало много обавеза. Али нажалост, то се касније изјаловило.

Боки је свратио до мене кући да ми помогне око аута и некако то решисмо, па уз неке перипетије стижемо до „Баније“, где нас је Ђурђица чекала са стварима, што њеним, што Љубичиним… Скоро смо јој били на свадби у Ужицу. И она је имала жељу да помогне овој породици, за коју је чула из наших прича и гледала слике.

Није било времена за губљење, па смо ми наставили ка Баранди.

Знао сам где је Баранда, али да потрефим кућу, ту ми се мало замрачило сећање, па сам Милицу звао телефоном, а онда угледам онај бунар са леве стране и сећање се разбистрило.

Ђоле, као и увек први истрчава из дворишта да нас дочекује, са осмехом на лицу. Одмах за њим Бранка, па дечачић Никола… Маркић се опет мало стидио, али не превише. Они су навикли да нас увек дође чета, али како смо сада желели да помогнемо школарце, тако смо и ово урадили овако, јер наредних недеља нас чека пуно посла.

Причала нам је Милица о кући поред која још није завршена. Сам Боки, сада је први пут био тамо, видео је шта значи Баранда и мука породице Новаковић… Изгуби вољу човек и да једе.

Бранка, иако је прошла једна недеља школа већ има две петице. Прва је на општинском такмичњу из математике, а на јесен иде у Београд, на републичко такмичење. Их, тај Београд… гомила размажене деце која неће да уче, а долазе деца из „забити“ да их побеђују у школским или спортским активностима.

Ђоле је исто добар ђак. Сада се мало и ошишао и лепо му стоји. Никола има дрес репрезентације Србије. Воли да се лопта са другом децом, нагодину и он креће у први разред школе, сада је у предшколском.

Маркић је био мало стидљив… као да је заборавио који смо. Додуше, Боки му је нови.

Милица се запослила од летос. Ради на дневницу, док заправо Бранка чува млађу браћу. Она која је од скоро напунила девет година… Неша исто ради. Немају велики новац, али нахранити шест гладних уста сваки дан је императив. Нешто што већина данашњих људи у Србији који или немају децу или имају једно односно двоје деце слабије схватају.

Нисмо могли дуго да се задржавамо. Нама је било мало да их помогнемо и обиђемо. Да опет видимо те слађане осмехе на лицу. Да зера и продиванимо, јер како сама Милица каже, у Баранди се људи ретко друже, сами себи довољни. То једино ови наши преко Дрине, што воле да се друже и продиване коју, ако треба и зарозгају… Она се са неким Далматинкама дружи и својом Личанком Миром.

Када смо се враћали баш сам питао Бокија… Која је разлика између Баранде у причама и Баранде уживо… Рече ми: – „Огромна!“.

Заправо, и мене Баранда сваки пут из темеља помери. Био сам на разним местима, и лепим и страшним, али Баранда је несвакидашње место где човек добије вољу да се бори још више из простог разлога што породица Новаковић сваким даном то показује – борба и само борба!

Хвала људима који су се прикључили овим нашим акцијама помоћи за Баранду тј. Новаковиће. Било би лепо да их некада обиђу.

Милан Чучковић

ИЗВОР: СРБСКИ СВЕТИОНИК

———–

9.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s