АКТУЕЛНО

Велеиздаја на расклапање: ДА ЛИ СЕ УПРАВО ОСТВАРУЈЕ ОНО НА ШТА НАС ЈЕ ИТАЛИЈАНСКА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА УПОЗОРАВАЛА У НОВЕМБРУ 2005?


 

Карикатура: Зоран Михаиловић

ДА ЛИ СЕ УПРАВО ОСТВАРУЈЕ ОНО НА ШТА НАС ЈЕ ИТАЛИЈАНСКА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА УПОЗОРАВАЛА У НОВЕМБРУ 2005?

Велеиздаја на расклапање

Информације ове озбиљне службе безбедности јасно потврђују да зла која су задесила Србију након 2000. нису стихијска него детаљно планирана. Још тада указано је да Американци неће да „коначну српску предају Косова” потпише досовска гарнитура. Пројектовали су да то ураде баш они који су 1999. седели у српској влади и учествовали у одбрани земље од евроатлантске агресије. Већ су имали конкретна имена и обавезујући однос са извршиоцима. Тек после таквог етичког самоубиства нације глобалистичка купола сматраће да је Србија заиста сломљена, симболички и практично. Онда је могу гурнути у нове погубне експерименте, као што је балканска унија под контролом „Балканске хоботнице” и муслимана. Тај час је куцнуо. А знаш ли шта смо дужни да учинимо ми? Ти и ја?

Пише: Бранислав Матић

Био је новембар 2005. Са уредницима из римског дневника Rinascita и миланског геополитичког часописа Eurasia, нашим пријатељима, у приватну посету београдском магазину Европа нација дошао је високи официр италијанске обавештајне службе. Заправо, био је то састанак на његову иницијативу.

Најавили су ми га као „традицијског Европљанина”, заветованог „чувара беле (европске) Европе” и „великог поштоваоца Срба”. Знао је за древност српских корена и дивио се „српској херојској етици која је више пута у историји спасла Европу”. Сматрао је да су и деведесетих година XX века Срби једини међу европским народима имали смелости да изађу на црту Звери. Бранећи своју земљу и голи живот, реагујући исконски и без плитких рачуница, примили су на себе први удар. Задржали су Звер десет година у балканском лавиринту. Омогућили су урушеној Русији да се прибере и подигне са колена. „А кад је Русија жива и стоји усправно, све је на овом свету другачије. Спасоносна равнотежа чини се могућом.”

Овде ме доводе два дубока осећаја: осећај поштовања према Вашем народу и осећај кривице због свега што вам чини владајућа лажна Европа – рекао је средовечни господин кратке косе и висока чела, налик на барона Еволу с прага четрдесетих. – Али сада је главно оно што желим да Вам понудим.

КОЛОНИЈАЛНИ СТАТУС КАО ОСВЕТА

На столу преда мном био је изворни документ на италијанском и веома добар превод на српски. Тридесет две стране о томе „шта Американци хоће са Србијом до 2020. године”. Текст заснован на сазнањима италијанске обавештајне службе и увезан њиховом аналитиком.

Американци, укратко препричавам документ, Србију сматрају покореном и окупираном територијом. Програм који спроводе у њој, иза баналних кулиса „политичке коректности”, има осветнички и васпитни карактер. Осветнички према Србији, васпитни за све остале. У документу је детаљно изложен план срозавања Србије у колонијални статус и преддржавно стање. Пошто је настао неколико година раније, многи од елемената тог плана увелико су се већ одвијали пред нашим очима. Исисавање и изношење богатстава у иностранство, преотимање свега што је током санкција деведесетих већ било пребачено у стране банке, наметање најгорег транзиционог модела, пустошење привреде и гурање у најдубље дужничко ропство, стављање земље под управу мафијашког картела званог „Балканска хоботница”, претварање територије Србије у главну европску пријемну собу за дириговану инвазију муслиманских трећесветских маса на Европу, строга идеолошка контрола на свим нивоима, тровање и подемоњење јавног простора кроз систем треш медија, програми изазивања масовне дезоријентације, хипнозе и равнодушности… Упоредо са тим одвијаће се и програм „преваспитавања Србије”, излагања великим ритуалним и магијским понижењима, својеврсном самолинчу, програм етапног „увежбавања велеиздаје” и припреме терена за српско признавање сопствене јужне покрајине као још једне шиптарске државе на Балкану. (…)

Свака од тих ставки биће још једно евроатлантистичко оверавање Србије у главу. И свако од њих мора бити изведено српском руком.

„КОНАЧНИ СЛОМ” И ЗАТВАРАЊЕ КРУГА

Али несумњиви врхунац свега тога, према америчком сценарију, биће у последњем чину. Американци неће да „српску коначну капитулацију” потпише досовска гарнитура доведена на власт у безбојној револуцији у октобру 2000. Инсистирају на томе – тврди се у документу италијанске обавештајне службе – да „српску предају Косова” потпишу они који су 1999. седели у српској влади и учествовали у одбрани земље од агресије Евроамерикане. Баш они.

Тек онда глобалистичка купола ће сматрати да је Србија сломљена, симболички и практично. Коначно оверена у главу и срце. То је тачка у којој се, за њих, овај круг затвара. Потом могу Србију, и цео Балкан, гурнути у нове погубне експерименте. Рецимо у балканску унију под контролом „Балканске хоботнице”, где ће у перспективи од три деценије превладати муслиманска и антиевропска већина.

У наставку документа наглашава се да је све ово само амерички план и да се многе ствари не морају одвијати тако. Наводи се и шта би све требало да раде патриотске снаге у Србији како би спречиле остварење тог мрачног сценарија. Нећемо сада, због обимности и природе тог дела материјала, улазити у његово излагање.

– Предлажете ми да ово објавим? – питам високог официра италијанске обавештајне службе и универзитетског предавача, нашег госта.

Стављам Вам на располагање. Гарантујем аутентичност текста. Остало је на Вама.

– Описи стања и анализа политичке технологије у протекторату Србија су тачни и упечатљиви. О томе данас можемо и сами сведочити, својом кожом. Али кључна нова тврдња овде је да ће „коначну српску предају Косова” потписати радикали и социјалисти?

Да.

– Ако бисмо ми то сада објавили, у новембру 2005, значило би да тешко оптужујемо и минирамо једине политичке снаге опозиционе овом ужасу којем је земља изложена. Никога на свету не бисмо могли убедити да нисмо досовска или глобалистичка агентура.

Вероватно. Али снаге које помињете су лажна опозиција свему томе. Имају много путера на глави и цена им је прилично ниска.

– Мислите на социјалисте?

Мислим на све њих. Социјалисти су, рецимо, уцењени могућим хашким оптужницама, као и упетљаношћу у низ мегапљачки. Фондови из деведесетих су им се истопили и врло су кооперативни. Они немају идеологију, етику, стратегију, принципе. Неки од њих су још под Милошевићем радили за Американце, неки су имали веома важну улогу у октобарском преврату 2000. године. Све у свему, они су за Американце лака роба.

СКЕНИРАНИ ЉУДИ, НАПИСАНЕ УЛОГЕ

– А Шешељ? Право да Вам кажем, не звучи ми уверљиво да би он, чак ни овако бандоглав и себичан до бескрупулозности, могао одобрити такав јавни чин велеиздаје.

Шешељ тада неће бити на сцени.

– Како?

Постоје два начина. Или неће физички бити ту, као што није сад, или неће бити релевантан.

– Не верујем ни да би Николић или Вучић, какви год да су, потписали тако нешто. Било би то политичко и симболичко самоубиство. Мазање фекалијама целог свог живота. Не верујем ни да би то прогутала њихова странка, њихови бирачи.

То што је изложено у нашем документу је ствар процеса. Неће се десити сутра него, рецимо, за десетак година. Лонац је пристављен, жаба је у лонцу, рингле су укључене. Па полако. Српска радикална странка ће до тада бити разбијена и преконвертована; вероватно ће то звати санадеризацијом, европеизацијом, модернизацијом. Николић ни сада нема, а поготову тада неће имати ни чврстину ни харизму да се одупре Американцима. Он тада неће бити у својој кожи. Послужиће некоме другом као што је Коштуница послужио Ђинђићу.

– Вучић је од тинејџерских година у хроничној предизборној кампањи, мало шта друго и зна да ради. Војник своје партије. Јуришник. Тешко га је сместити у такав сценарио.

Италијан је застао, погледао ме значајно, као да проверава верујем ли заиста у оно што говорим.

Немојте у вези са Вучићем имати никаквих илузија. Он је од раније у вези са Британцима и Американцима, посредно и непосредно, а недуго по Шешељевом одласку у Хаг дефинитивно је „пристао на сарадњу”.

– Шта то практично значи?

Преузео је конкретне и прецизне обавезе. После стрељања Ђинђића, сви знају да ту нема шале. Ушао је у програм, Американци ће на њега одиграти. Потпуно је проучен, за њих ту више нема непознаница. Знају све рупе у његовој биографији, аномалије у структури личности, сексуалне и друге склоности, јаке и слабе тачке. Сада раде на њему. Неке од особина ће исправљати, неке појачавати. Ево, пролетос се вратио са још једне „специјализације у Лондону”. Видећете промене у говору тела, одашиљање шифри рукама, снижавање тона и успоравање исказа, метод излагања кап по кап, модернизацију у начину облачења. Видећете научену преподобљеност, на граници са кичом, видећете много јефтине драматургије која би у разним приликама требало њему да дâ на значају.

Карикатура: Душан Петричић

ГЕНЕРАТОР КОНФУЗИЈЕ, ТЕХНИКЕ САОПШТАВАЊА

– Добро, ако је толико проучен, како га дефинишу Американци?

Агресивна кукавица и патолошки лажов. Аморалан и бескрупулозан. Солидан технолог политике, у домену организације, али не много креативан. Склон залетањима и провидним досеткама, потцењивању публике и аутоголовима. Превише патетичан. Бруталан према потчињенима, на начин који је усвојио од Шешеља, и снисходљив према надређенима.

– Да не претерујете?

Не. Напротив.

– Зар такав може бити подесан за намењену улогу?

Према свецу и тропар. Према задатку и извршилац. Не траже они витеза и дипломату, уравнотеженог и принципијелног човека, него вештог манипулатора с националистичким педигреом, особу која ће бити генератор конфузије и хипнозе, па усред тога потписати велеиздају, све вичући: „Држ’те издајнике!” Велеиздаја ће се, наравно, звати мало мекше. Рецимо, споразум о добросуседским односима Београда и Приштине и о две столице у УН.

– А како ће он такав, и на таквој платформи, добити изборе? Како ће уопште доћи у прилику да било шта потписује?

Избори у данашњим демократијама су фарса. Мали споредни ритуал у тоталитарним плутократијама и клептократијама. Ви врло добро знате да и у Србији „није важно ко је за кога гласао, него ко броји гласове”. Знате и да се апсолутна власт може задобити са 20–25 одсто укупног бирачког тела, ако се провереним средствима смањи излазност. Уосталом, он не мора ни добити изборе. Радикали су два пута победили на изборима, па нису преузели власт. Продали су победу. Кад Американци процене да је време, Вучић можда неће победити на изборима, али ће преузети власт, и то апсолутну. Демократама, и свим њиховим деноминацијама, напросто ће бити наређено да се склоне. Учиниће тако, неће ни писнути. Стаће у ред да од новог окупационог намесника откупе амнестију за пљачке и друга непочинства огромних размера.

– Тврдите, дакле, да ће Вучић бити доведен на власт пре свега да преда Косово Арбанасима, то јест Американцима?

Оним на шта се обавезао, он је Косово већ предао. Све остало, са његовог становишта, биће само етапе и технике саопштавања. Поглавље по поглавље, фусноту по фусноту.

ЦРКВА ЈЕ ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА

Остао сам при аргументима за необјављивање овог документа у новембру 2005. Недостајала је проверљивост. Нисам желео ни на који начин да дувам у тикву оне гарнитуре колонијалне управе и да рушим једину опозицију у земљи, какву-такву. Нисам желео ни да ма која обавештајна служба преко новина које уређујем одиграва своје игре. Поврх свега, знао сам да би тада, у новембру 2005, сви умешани лако амортизовали негативне ефекте објављивања, јер би главни елементи већини људи изгледали невероватно (пре свега тврдња о томе кога су Американци планирали за потписивање велеиздаје).

– А зашто Ви ово нудите мени, уреднику једног месечника, чистог и слободног али малог? – питао сам Италијана. – Зашто нисте понудили српским службама безбедности?

Није био сигуран да ли сам заиста наиван, или се само правим како бих од њега извукао још информација и анализа. Но изгледа да му је било свеједно, пошто је играо отворених карата.

Врх српске службе безбедности зна ово о чему Вам говорим. Али оно што је од те службе преостало није у улози чувара државе него је међу извршиоцима велеиздаје.

Спремајући се да крене, Италијан рече да разуме моје аргументе и да они јесу разложни. А сви заједно моћи ћемо да се уверимо, у годинама које долазе, да ли је било тачно ово што пише у предоченом документу. На вратима застаде, окрете се и рече:

Још нешто: врх САНУ јавно ће поручити да се Србија „мора суочити са реалношћу” и да је „даље истрајавање на одбрани Косова беспредметно и бесмислено”. У име институције која је 1986. начинила озбиљан и одговоран документ звани Меморандум САНУ, тада ће се отворено агитовати да Србија, „разумно и одговорно пред будућношћу”, призна као независну државу своју свету земљу, отету јој. Када се то догоди, а никако Вам не може промаћи, знајте да управо почиње последња фаза велеиздаје. Од тада па до завршног чина неће протећи више од две и по године.

Као да није желео да оде не остављајући нам наду. На трен је заћутао, а онда додао:

Ако се ништа од препорученог не предузме раније и ако ствари ипак дођу довде, тада ће кључ ваше судбине држати у рукама ваша Црква. Ако се Црква одлучно успротиви свему овоме, ако позове патриотску јавност и народ да стану иза ње, ако запрети анатемама и изопштењима, ако отворено позове друге православне цркве и пријатељске државе (Русију, Кину, Грчку…) да је подрже и помогну, ако одбије да призна легитимност велеиздајничког потписа и захтева референдум који би био посебно контролисан — све што Американци и њихова колонијална управа дотад буду урадили може се распасти у парампарчад. А ако Црква не уради тако, суштински ће престати да постоји. Преостаће вам само јеванђеоска вера у Сина Божјег, без организације.

КО САД ПРЕЋУТИ – НЕКА ЋУТИ ЗАУВЕК

Прошло је од тада дванаест година. Све мање основано, чували смо у себи потајну наду да би ствари ипак могле кренути неким другим током. Да би Вучић, у неком чудном обрту просветљења, ипак могао наћи снаге да се отргне са ланца и одигра мудрије, креативније, часније. Али чињенице су биле необориве. Сценарио се пред нашим очима остваривао веома прецизно и веома банално. Сви описи су се поклапали. Увежбавали смо велеиздају у марту 2004. (погром на Косову), у фебруару 2008. (проглашавање отцепљења Косова), у септембру 2009. (извлачење „косовског процеса” из Савета безбедности УН и пребацивање у Брисел), у јулу 2010. (српска „резолуција о Сребреници”), у априлу 2013. (Бриселски споразум)… Сваки пут Србија је тонула све дубље у колонијални чемер и бивала све даље од истинске предачке Европе. Сваки пут Србије је бивало све мање у самој Србији.

Са фаустовском лакоћом Вучић је погазио свој дотадашњи живот, све вредности које је наводно пропагирао, све базичне документе своје земље, почев од Устава, све заклетве које је јавно положио у највишим институцијама Србије.

Петнаестог октобра 2015. Владимир Костић, њен дотадашњи председник, укинуо је Српску академију наука и уметности изјавом на државном радију:

„У овом тренутку једина политичка мудрост је како са елементима достојанства напустити Косово, јер оно ни де факто ни де јуре више није у рукама Србије, и то неко мора да каже народу.”

Ако је неко и после тога могао имати некакве дилеме, под дејством намерно контрадикторних порука са врха колонијалне управе (срачунатих на залуђивање пука), након „инаугурације председника Србије” тога више нема. На том скупу, налик на мафијашку свадбу и некрофилску ју-процесију, Вучић је одржао један од најсрамнијих говора у политичкој историји Србије. („Њихова храброст није у томе што се ничега не плаше, него у томе што се ничега не стиде.” Јован Дучић) Објавио је почетак краја баш онако како је то описано у италијанском документу пре дванаест година. Сада, пред последњи чин, када је скоро све већ дао, просуо је и свој последњи товар прашине, звани „унутрашњи дијалог”. „Признавање отцепљења које се неће тако звати”, по свој прилици, мора да потпише до краја 2017; окупационе структуре на Косову и Метохији већ су за фебруар 2018. заказале прославу „десете годишњице независности” и „коначног међународног признања”.

(…)

Завршна операција је у току.

Колонијална управа, у шизофреном псеудомесијанском и псеудомодернистичком заносу свог шефа, гура Србију ка самоукидању и проклетству. Налазимо се на корак од симболичне и практичне катастрофе.

Ко им сада прећути, нека ћути док је жив.

Ко се сада направи да не види истину, нека толико види заувек.

Ко сада нађе изговор да прода веру за вечеру, нека му вечера буде мера и недостижни идеал до Судњега дана.

„Устани, Лазаре!”

***

Фарса са тужним крајем

Реченог официра италијанске службе безбедности срео сам још једном, тачно три године касније, у новембру 2008. Случајно, у ресторану београдског хотела „Мажестик”. Знамо се, пришао сам да се поздравимо. Српска радикална странка те јесени била је разбијена, Српска напредна постојала је мање од месец дана.

Све је исфингирано – рече. – Шешељ се нагодио са Американцима. Намерно је поцепао странку и мањи део остаће уз њега. Већи део, редизајниран и препариран, иде са Вучићем. Тај део биће доведен на власт да са социјалистима „коначно преда Косово”. Шешељ ће бити ослобођен из Хага, или осуђен на мање но што је већ провео тамо. У сваком случају, биће му исплаћена „одштета од двадесет милиона евра”. Вратиће се у Србију, али се обавезао да ће остатак СРС-а држати на испод осам одсто гласова. Кад се врати, чим му исплате договорену суму, престаће да напада Вучића, а нешто касније и Николића. А оних седам дана у октобру ове године кад су сви чекали да Вучић тобоже преломи између две испражњене политичке лутке зване Шешељ и Николић, и кад је тобоже све од њега зависило, било је увођење у посао новог окупационог намесника Србије. Њега су Американци одредили да преда Косово и пристао је. Видећете још много пута тај патетични сценарио: цела земља чека да се Вучић изјасни о нечему, а он се по недељу дана рве са тешким дилемама како би дошао до нечега што сви већ знају. Та фарса, ако Срби то допусте, имаће веома тужан крај за Србију.

– Докази? – ширим руке као добродушни тврдоглавац. – Неопходни су ми докази.

Доказаће Вам време. Сетићете се сваке моје речи.

 

(© Copyright „Нација”. Сва права задржана. Неовлашћено преузимање подлеже санкционисању по Закону)

ИЗВОР: НАЦИЈА

—————————-

13.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

22 replies »

  1. Бора Максимовић
    „ако успемо неким чудом да повратимо Косово, шта онда?“
    Pitanje je legitimno, ali i prilicno apodikticki postavljeno. Kosmet je i dalje teritorijalni deo Srbije, po najvisim i dalje vazecim medjunarodnim dokumentima, Srbija ima teritorijalni integritet. Ipak, posle oruzane agresije NATO, ona gubi drzavni suverenitet nad sopstvenom teritorijom. Da bi uopste dosli do situacije organizovanja nase juzne pokrajine po zakonima Srbije, najpre se mora vratiti bitan element drzavnosti nad tom teritorijom – suverenitet. Ako sam dobro shvatio Vase komentare, Vi se, zapravo, pitate sta raditi sa Siptarima u slucaju da vratimo upravo taj suverenitet. Odgovor na ovo pitanje moze biti samo u skladu sa definicijom drzave. Dakle, ukoliko Srbija opet postane suverena drzava, ispunjena je prva i najvaznija pretpostavka: da njeni drzavni organi suvereno odlucuju o unutrasnjim pitanjima. Znaci, bez sprovodjenja ucena i zahteva iz inostranstva. U tom slucaju se pitanje nacionalnih manjina resava putem medjunarodnih standarda. Oni dobijaju svoja manjinska prava. I to samo oni clanovi manjinske zajednice koji priznaju srpsku drzavu na teritoriji KiM. Samo oni bi dobili drzavljanstvo Republike Srbije, jer bi se pitanje drzavljanstva revidiralo po osnovi novonastale situacije obnove srpske drzavnosti na celoj njenoj teritoriji. Svaki onaj Albanac, kao pripadnik nacionalne manjine na teritoriji drzave Srbije, koji ne bi potpisao odgovarajuci dokument o lojalnosti Srbiji i srpskim zakonima, bio bi tretiran kao neprijatelj i shodno tome proteran iz Srbije, samim tim sa Kosova i Metohije. Ukoliko bi doslo do masovne pojave odbijanja lojalnosti drzavi, naravno da bi takodje svi oni, pa i masovno, morali da napuste Kosmet tj. Srbiju. Ali, ako bi svi oni odbili da postupaju po naredbi drzavnih organa u novouvedenom suverenitetu koji je, kako rekosmo, Srbija vratila nad celokupnom svojom drzavnom teritorijom, to bi znacilo da se mora primeniti drzavni monopol fizicke prinude nad krsiocima ustava i zakona. U ovom slucaju radilo bi se, verovatno, o dovoljno velikom broju Siptara koji odbijaju lojalnost drzavnim zakonima, pa bi se tretirali kao pobunjenici. Time bismo, zapravo, morali da jednom za uvek dovrsimo zapoceti posao ciscenja pobunjenika koji je skoro priveden kraju tokom 1998.g. kada se najveci deo pobunjenih terorista povukao u Albaniju, a ostali samo dzepovi. Sve se preokrenulo agresijom NATO, pa Srbiji nije omoguceno da ucvrsti pravni poredak na Kosmetu. Apodikticki gledano, u novom slucaju povratka Kosmeta u pravni poredak suverene Srbije, tog agresivnog faktora spolja ne bi bilo u smislu spremnosti da nas opet osujeti i okupira. Jer, ako bi taj faktor realno pretio, mi ne mozemo govoriti o „povratku Kosova“. Dakle, ovde sam naveo sta organizovana pravna drzava radi samo u slucaju da zaista imamo uslove za povratak drzavnosti, tj, ukoliko bi se stvorile medjunarodne pretpostavke da nam ne preti oruzana agresija spolja i da je Srbija istinski postala suverena drzava koja ne radi po instrukcijama drugih preko marionetske vlasti, vec na osnovu ustava i zakona Srbije koje sprovodi rodoljubiva demokratska vlast. Hvala.

    Свиђа ми се

    • Теоријски, то јесте тако. У случају битне промене геостратешке ситуације и односа снага у Европи и свету, Србија би имала могућност да поврати суверенитет над Косовом и Метохијом. Мене брине оно што би тада вероватно уследило – Шиптари би формално прихватили суверенитет Србије над Косовом и Метохијом, потписали изјаве лојалности Србији и све што од њих затражимо, али би потом кренули плански да се насељавају по целој територији Србије, што ми законски не бисмо никако могли да спречимо, јер би они као „лојални“ грађани Србије имали право да живе где им је воља, и уз помоћ у пракси већ опробаног рецепта – високог наталитета – кроз 50 или 100 година постали апсолутно већински народ у Србији. Наравно, проблем није њихов висок, него наш низак наталитет. Неповољне демографске тенденције су константа живота у Србији већ готово цело столеће. Ако занемаримо ужасне губитке које смо претрпели у Првом светском рату, јер за њих није одговорна лоша популациона политика него несрећан сплет историјских околности, остаје мрачна чињеница да ми заправо сами радимо на сопственом биолошком ишчезнућу. И мислим да ту долазимо до сржи проблема – фактички суверенитет над неком земљом или територијом има онај ко је ту најбројнији, чија је биолошка снага највећа. Шиптари су се намножили на Косову и Метохији користећи пре свега ропски положај у коме су Срби били у више наврата током претходних столећа – најпре у време турске власти, па у време немачке окупације током Другог светског рата и коначно за време комуниста који су доследно спроводили антисрпску политику Коминтерне. Међутим, нису они користили само наш објективно тежак положај у неким временима, него и нашу трагичну биолошку слабост. Мислим да бисмо, и то пре било каквог уплитања у решавање косовског питања, морали најпре да решимо основно питање нашег опстанка, а то је – да парафразирам Св. Владику Николаја – „како да се сложимо, обожимо и умножимо“. Кад ово схватимо, видећемо да ни губитак Косова, ни Шиптари, ни стране непријатељске силе нису узрок нашег јада, него његова последица.

      Свиђа ми се

      • „Теоријски, то јесте тако.“ Pa, gospodine, kako drugacije nego ‘teorijski’ razgovarati o pitanju koje ste postavili. Praksa je ono sto moze da bude, a i ne mora. To oko demografskih pitanja vrlo su slozeni problemi i ticu se mnogih aspekata koje je nemoguce sada predvideti. Postoje migracije stanovnistva, ali i sa druge strane. U slucaju povratka naseg suvereniteta u nasu juznu pokrajinu, pretpostavljam da bi se mnogi predjasnji stanovnici Kosmeta, danas progonjeni, vratili na svoja ognjista, a cifre nisu male. Zatim, jedna rodoljubiva i demokratska vlast bi svakako poradila na tome da dodatno naseli to podrucje srpskim zivljem. Rezervoara za to ima, samo treba privuci ljude da odu (i) tamo. Bolje mogucnosti za zaposlenje, socijalna politika, bankarski krediti, stanovi za mlade parove koji ce tek formirati svoje porodice itd. S druge strane vi vec sada imate odliv albanskog stanovnistva sa Kosova, i to u inostranstvo gde ostaju bez namere za povratkom. Svakako da bi svaki drzavljanin te neke „nove“ Srbije imao pravo da slobodno odredi mesto nekog svog buduceg prebivalista, pa i da kupuje nekretnine u kom god gradu hoce. Ali, postoji nesto sto se zove akomodacija u odnosu na sredinu. Siptari tesko napustaju albansko okruzenje u kojem se vec sada nalaze. Ako se i presele, radi se o zanatlijama koje su korisne u svim sredinama, pa i srpskim. Povecanje albanskog etnosa ni izdaleka vise nije onakvo kakvo je bilo do pre 20-tak godina. Modernizacija i komercijalizacija zivota naplacuju i kod njih svoj danak. Pred Srbijom bi svakako bio jedan ozbiljan zadatak, a to je da izadje iz demografskog minusa, bar za pocetak. Kada i kako ce to uciniti ne znamo, ali jeste moguce. Dakle, zelim da vam kazem da uz nekoliko elemenata normalne i pametne politike, tzv.“problem“ Siptara u Srbiji itekako moze biti resen i ne mora postati problem. Naravno, za ovo su potrebni i mudrost i napor, ali nisu neostvarivi. Cak i ucesce Albanaca u srpskoj vlasti bice u redu ukoliko su, kao sto rekoh, ispunjeni uslovi za njihovo drzavljanstvo u Srbiji. Malo je ovde mesta da bi sada elaborirali sve aspekte uredjenja i organizacije Srbije kada ona vrati svoju drzavnu celovitost. Ali, ustuknuti pred svojom drzavnoscu zbog mogucih problema nije odlika drzavotvornih naroda. Naprotiv, Srbija ce opet postati celovita onda kada se Srbi budu neustrasivo uhvatili u kostac sa svim teskim pitanjima stvaranja sopstvene drzave u granicama za koje se vec davno izborila i sa teritorijom na koju ima sva prava – od istorijskih i pravnih, do imovinskih i kulturnih.

        Свиђа ми се

      • Озбиљна политика налаже да се држава и друштво уређују и са Косовом, и без њега. Требало би да је уређена, демократска и на правди утемељена Србија наш најважнији и крајњи циљ, а она то може бити и с Косовом, и без њега. Јер уређење наше сопствене куће и нашег дворишта зависи искључиво од нас, а повратак Косова и Метохије под власт Србије зависи пре свега од геополитичке ситуације у Европи и свету. Тачније речено, од односа снага великих сила. Наравно да то двоје – повратак Косова и уређење Србије – нипошто не искључује једно друго, напротив. Али ово наглашавам зато што ми се чини (а можда и јесте тако?) да нам је више на памети како да вратимо Косово, него како да од Србије начинимо добро уређено, демократско и функционално друштво. С Косовом или без њега.

        Свиђа ми се

      • Drago mi je sto ste prihvatili da Srbija I SA Kosovom MOZE da bude „уређена, демократска и на правди утемељена“ drzava. Dakle, bez opasnosti po njenu drzavnost i demokratiju. Naravno da moze, pa bi svaka sumnja u to bila odustajanje od srpske drzavnosti. Hvala.

        Свиђа ми се

  2. Не пратим баш претерано редовно разна медијска сукобљавања на тему Косова и Метохије, која се крећу у распону од „свете српске Земља“, преко „унутрашњег дијалога“, до „прихватања реалности“, али још нигде нисам видео било какав смислени план на тему: „ако успемо неким чудом да повратимо Косово, шта онда?“ Шта онда, браћо и сестре, даме и господо? Шта са најмање два милиона Шиптара у саставу Србије? Чак и да на Косову тренутно живи само милион Шиптара (а сигуран сам да их је више од тог броја), ако би ствари кренуле да се одвијају у правцу повратка Косова у састав Србије, Шиптари би, чим примете који ветар сада дува, кренули да се масовно (масовно!) досељавају на Косово из Албаније. Тако да би их за кратко време (а довољно дуго док Косово не уђе у састав Србије и граница према Албанији се не затвори, јер то не би ишло преко ноћи) барем још милион ушло на Косово. Дакле, у случају таквог чудесног развоја догађаја, имали бисмо Косово и Метохију у свом саставу и у својој власти. И барем још два милиона Шиптара приде. И шта онда? Шта бисмо са њима? У Србији у којој живи једва шест милиона Срба, имали бисмо и барем два милиона Шиптара. Да ли смо уопште свесни колики реметилачки и рушилачки потенцијал има два милиона Шиптара у земљи са шест милиона Срба? Колико би новца и људства било потребно да се ти и толики Шиптари држе колико-толико „под контролом“? Под макар каквом контролом?!? Колико би полиције и војске требало држати на Косову и Метохији без прекида? Колико би то коштало? Одакле би то било плаћено? Како бисмо им ограничили кретање само на територију Косова и Метохије? Којим методама? Којим законским и уставним оквирима бисмо то то уредили? Ко би у „међународној заједници“ прихватио такве законе који једну мањинску етничку групу држе „у резервату“? Јер, треба ли уопште напоменути – ако их пустимо да живе свуда, по целој територији Србије, с обзиром на њихов дириговани природни прираштај, за неколико деценија они би били већина у целој Србији! Шта бисмо, дакле, ми урадили ако се Косово и Метохија опет нађу у саставу Србије? Шта бисмо ми то урадили да, спасавајући Косово, не изгубимо целу Србију? Нисам приметио да је ико ко се досад огласио на јавној сцени пружио колико-толико смислен одговор на ово питање. А можда је Господ баш зато и допустио да изгубимо Косово и Метохију да не бисмо изгубили целу Србију?

    Свиђа ми се

    • Пошто не пратите „претерано редовно“, богме ни довољно озбиљно, не знам како да Вам помогнем. У сваком случају, Вама за инфорамцију, постоји више врло утемељених српских планова за Косово, и за сад, и за оно време када се вратимо тамо, кући. Али то, господине, нису ствари за разглабање по интернет причаоницама доконих кибицера – постоје сфере у којима треба чутати и радити. Објављивати своју стратегију и тактику по медијима, па то могу тражити само потпуни дилетанти! Узгред, цифре којима баратате су потпуно произвољне, превише размахане чак и за кафану. Поздрав.

      Свиђа ми се

      • Не морате ми „помагати“ – довољно је да изнесете план за решење шиптарског питања. Пошто такав план извесно не постоји, а то непостојање покушавате невешто да прикријете тобожњом жељом за његовим чувањем од непожељних „интернетских очију и ушију“, преостају само лепе жеље. Које међутим нису утемељене на реалности и никако се не могу подвести под појам „планови“. А да бисте уопште успели у покушају да мобилишете српску јавност на било какву акцију која би имала за циљ враћања Косова и Метохије у наш уставно-правни поредак, имате две могућности: 1) да изнесете јасан план шта бисте урадили са Шиптарима и како бисте решили тај огромни проблем, или 2) да избегнете јасан и гласан одговор на то питање заклањајући се иза тобожњег тактичког „неоткривања карата“, а заправо скривајући просту чињеницу да уопште немате никакав смислен одговор на то питање. Ви сте се, наравно, определили за ово друго јер за оно прво изгледа да нисте ни способни. Узгред, Ваша „утешна“ процена броја Шиптара на Косову и Метохији, оних који сада тамо живе, као и оних који би се по хитном поступку тамо населили у случају промене геополитичке ситуације у Европи и свету, такође је израз крајње неозбиљног приступа овом питању. Израз нечијих лепих жеља и одсуства осећаја за реалност, а не темељног и промишљеног планирања.

        Свиђа ми се

      • Господине Максимовићу, поштујем Ваше људско право на аматеризам и говорење глупости. Али једнако поштујем и своје људско право да се тиме даље не бавим. Потпуно је неозбиљно о оваквим стварима брбљати по интернет причаоницама, али не оспоравам Ваше право да будете неозбиљни. Такво прецењивање шиптарског фактора је управо део Вучићеве пропаганде. (Ја сам се у понедељак вратио са Косова у Београд и веома добро знам о чему говорим. А када сте Ви тамо били последњи пут и шта су Ваши извори?)

        Свиђа ми се

      • И ја поштујем Вашу потребу да доказујете своју политичку (интелектуалну?) супериорност. Ваљда се тако осећате боље. Међутим, реално стање на терену (на коме сте недавно били, како сами кажете) Вам баш и не даје за право. Шиптари на Косову чине убедљиву већину (без обзира на начин на који су до тога дошли), а у Србији би били убедљиво најјача национална мањина. А какав су они реметилачки и рушилачки фактор, ваљда не морамо да нагађамо. Чињеница је, нажалост, да ни пре 100 година, када је Косово после Првог балканског рата опет ушло у састав Србије, нисмо знали шта ћемо с њима. Сада, очигледно, знамо још мање. Одлука тадашње скупштинске већине, са Пашићем на челу, била је да се на Косову примени посебан режим управе, с обзиром на нееманципованост тамошњег шиптарског живља. Простије речено, с обзиром на претцивилизацијски ступањ њиховог развоја – политичког, социјалног, културног и сваког другог. А пошто се у такву средину ниједном службенику из колико-толико по европском моделу уређене Србије није ишло, онда су учитељи, општински чиновници, судије, тужиоци, полицајци и остали, одлазили тамо по казни – ако би неко на послу био ухваћен у каквој било брљотини, тај би експресно бивао упућен на Косово и Метохију. А какав се квалитет рада могао очекивати од таквог службеника, који не само што је ухваћен у каквом неделу (примању мита и слично), па се јавно избрукао, него је и за казну морао да иде међу Шиптаре, није тешко претпоставити. Тако је од самог почетка постављена баријера између српске власти и шиптарског становништва, која ничим није нити умањена, нити уклоњена. Напротив, јаз између нас и њих се само повећавао како су године пролазиле. И тако смо ми, хтели то да признамо или не, почели да губимо Косово чим смо га војнички повратили. Недуго потом, још је и злочиначка политика Коминтерне и КПЈ дала могућност Шиптарима да се размахну до крајњих граница у свом исконском настојању да протерају Србе са Косова и Метохије. Крајем осамдесетих, Милошевић је покушао (или је само извршавао наређења својих ментора) да поврати српску управо над Косовом. Како се то завршило, знамо. И тако смо доспели ту где смо сада. Косово није у саставу Србије, а и да јесте – шта бисмо са Шиптарима? Одговор на то питање нисмо умели да дамо ни пре 100 година. Очигледно је да не умемо ни данас. Бојим се да не постоји никаква политика која би навела Шиптаре да прихвате Србију као своју земљу, да јој буду лојални, да поштују њене законе и да јој плаћају порез. Некакве фантазмагорије о давању Шиптарима неке „суштинске“, „најшире“ или не знам какве аутономије, коју би они прихватили, до те мере је неозбиљна да нема никаквог смисла уопште је разматрати. Ако нас је историја нечему научила, то је да они хоће да буду господари у ономе што доживљавају као своју земљу, ма како да су до ње дошли, а не да им ми господаримо. И то је тако од времена Призренске лиге, па наовамо. А поготово сад, кад су већ осетили фактичку независност од Србије. Притом, кад би се десило то чудо да се Косово врати у састав Србије, Шиптари би такав развој догађаја несумњиво искористили да крену са насељавањем целе територије Србије, што ниједна власт не би могла законски да спречи јер би то представљало опасну дискриминацију, а о насилним методама боље и да не размишљамо, не би ли као резултат свога природног прираштаја (и наше килавости по том питању, нажалост) кроз 50 година постали апсолутна већина у целој Србији. А онда бисмо изгубили не само Косово, него и Србију.

        Свиђа ми се

      • Опрости, Ненаде, али заправо је неозбиљно твоје позивање на међународно право. Не мислиш ваљда да ће бити исељени са Косова они Шиптари којих није било у тамошњим матичним књигама 1999? Све и да их јуче није било на Косову, а да су данас тамо – нико их неће моћи отерати одатле, сем по цену спровођења насиља над њима.

        Свиђа ми се

    • Oprosti Boro, ali ova tvoj zamišljeni scenario o tome šta bi se desilo ako se Srbija povrati svoju privremeno okupiranu teritoriju je krajnje neozbiljan, jer bi na Kosovu i Metohiji, prema međunarodnom pravu, tada mogli da kao građani Srbije žive samo oni koji su do juna 1999. godine imali državljanstvo Srbije. Nisi ti izuzetak da tako naivno prihvataš broj Šiptara na Kosovu i Metohiji, s kojim su godinama manipulisali u cilju stvaranja privida o apsolutnoj brojčanoj dominaciji. Na popisu stanovništva 1977. godine, ogromnim pritiskom na Turke, Cigane, Gorance, Muslimane i sve građane islamske veroispovesti, broj pripadnika ovih nacija se prepolovio, sa tendencijom daljeg opadanja, pružanjem raznih privilegija /zapošljavanje, napredovanje u službi, dobijanja stipendija, rešavanja stambenog pitanja i dr./. a broj Šiptara enormno uvećao. Takođe su bile i velike manipulacije sa popisivanjem više puta čitavih porodica Šiptara na više lokacija. Niko tada nije bio u stanju da objasni takvu izmenu nacionalne strukture, pa su neki hrabriji iznosili manipulacije i zloupotrebe na terenu od strane popisivača, kao i primere hapšenja ljudi koji su se izjašnjavali kao Muslimani i na tome insistirali. Nakon ovog popisa Šiptari nisu više izlazili na popise, već se njihov broj paušalno procenjivao, na osnovu lažnog popisa od 1977. godine.
      Sam proceni koliko tvoja poslednja rečenica ima smisla, a pogotovu pozivati se na Boga da se odreknemo Kosova i Metohije.

      Свиђа ми се

    • Боро, нису ми јасни твоји мотиви за толики дефетизам који испољаваш у својим коментарима, па почињем да сумњам да су ти намере нечасне, јер другог објашњења немам.

      Свиђа ми се

      • Намере ми нису ни нечасне, ни часне, него јасне – шта ћемо са Шиптарима ако повратимо власт на Косову? Просто и једноставно питање. На које се, наравно, не може дати ни лак, ни једноставан одговор. Али мора да постоји неки план, нека идеја, некакав концепт који има утемељење у стварности, а не у нашим лепим жељама. Да нам се не догоди, ако успемо у намери да повратимо Косово, да схватимо како је то био много лакши део посла. Узгред, чини ми се да ни за остварење тог лакшег дела посла ми немамо никакве конкретне и оствариве планове, осим што се надамо да ће руски утицај на Балкану пресудно ојачати у односу на западни. Међутим, ако се то и догоди, враћамо се на почетак – шта ћемо са Шиптарима? Јер то је централно и најважније питање – не како да повратимо Косово, него шта ћемо онда? Бојим се да се међу Србима скоро искључиво поставља само оно прво питање. Што показује да већински уопште не схватамо у чему је суштина проблема.

        Свиђа ми се

  3. Не знам шта да кажем и где да почнем. Све што нам је тај добри човек, италијански обавештајац рекао, брутално се остварило и остварује се до коначне пропасти нашег народа и наше државе. Оно што ме посебно брине и жалости је то, да Србија није способна да ту издајничку праксу прекине и спаси народ и државу од пропасти. Зар смо сви Срби постали издајници, зар је могуће да нам је свеједно шта се са нама дешава? Зар је могуће да смо се сви придружили издајницима? Зар је могуће да смо сви ми издајници? Невероватно је шта нам раде. Никада до сада Србин није пристајао на таква понижења и уцене. Шта нам се то десило да смо се изгубили у простору и времену, те на тај начин се одрекли свега онога што нам је било светиња? Боже, спаси нас. Ти си нам последнја нада.

    Свиђа ми се

    • Бог кроз нас дела, господине Миловановићу. Он ће учинити за нас што треба ако ми учинимо за себе (и Њега). Ако сам ја добро разумео смисао овог текста, он није ту да нас обесхрабри ни да призове осећај некаквог фатализма, него, баш супротно, он нас позива на отпор, на непристајање, на иступање из равнодушности, на акцију. Амерички планови нису Свето писмо, њихова агентура нису апостоли неминовности. Они нека раде свој посао, важно је да и МИ УРАДИМО ШТО ЈЕ ДО НАС. С Божјом помоћи, то ће бити довољно.

      Свиђа ми се

    • Kako i ko da se odupre kad svi koji imaju šansu da uzmu pare na bilo koji nezakonit način to rade ne obazirući se na narod državu i posledice.mi obični samo mrmljamo sebi u bradu i gledamo bespomoćni kako se država raspada…ko nas jebe na kraju krajeva.valda i ne zaslužujemo bolji tretman ni od rusa ni od boga

      Свиђа ми се

  4. Nažalost, sve je tačno. Pitanje je samo kako prekinuti ovaj sunovrat u koji nas vodi ovaj bolesnik, prevarant, kvisling i izdajnik? Opozicija u Skupštini Srbije je takođe formirana u režiji naših okupatora, tako da se na nju ne može računati. Oni su samo rezervna garnitura, koja je spremna da u svakom trenutku zameni aktuelnu vlast i da obezbedi potrebnu većinu za izglasavanje promene Ustava,, kada za to dođe vreme, radi brisanja Kosova i Metohije iz preambule Ustava.
    Takozvani „Unutršnji dijalog o Kosovu“, na način kako namerava Vučić da ga sprovede,,obična je farsa, sa ciljem da se stvori što veća konfuzija i da se uz medijski teror i agresivnost plaćenika, prizna tzv „realnost na Kosovu“. Realnost je, de facto, da je Kosovo i Metohija privremenao okupirana teritorija države Srbije, u kojoj okupator, drastičnim kršenjem Rezolucije.SB UN br. 1244, nasilno stvara najveću NATO bazu u Evropi i lažnu državu. Skupština Srbije je još 2008. godine trebalo da donese rezoluciju o tome.
    Pre započinjanja bilo kakvog dijaloga o rešavanju problema vezanih za Kosovo i Metohiju, najvažnije je utvrditi stvaran broj autohtonih Šiptara koji su živeli na ovoj teritoriji pre NATO agresije, a imali državljanstvo SFRJ. Ekspertska grupa Udruženja građana Prizrena „Sima A. Igumanov“ u Beogradu je uradila 1998. godine radnu verziju studije SRPSKO PITANJE NA KOSOVU I METOHIJI i dostavila na pedesetak relevantnih adresa. U toj studiji je analizirana i nacionalnba struktura stanovnika u XIX i XX veku i utvrđeno da krajem XX veka, nakon raznih etničkih čišćenja i proterivanja Srba kroz čitav ovaj vek,, broj autohtonih Šiptara nije prelazio 50-55% u nacinalnoj strukturi /850 hiljada/. Ova Studija je jasno pokazala da su Šiptari, u Titovo vreme kada su dizali pobune, doživeli najveći nacionalni preporod, kolektivni i individualni napredak u svim oblastima; dok se broj Srba drastično smanjivao i položaj u svakom pogledu pogoršavao.
    Interesantan je i podatak da na Kosovu i Metohiji ne postoji ni jedan kulturno-istorijskih spomenik, od vremena Hristovog rođenja do 1912. godine sa natpisom na siptarskom jeziku kao i da je prvu osnovnu školu na ovom jeziku osnovao kralj Aleksandar Karađorđević 1923. godine.
    Ocena da je Srpska pravoslavna crkva jedina institucija, koja se uz pomoć sestrinskih pravoslavnih crkava i prijateljskih država može suprostaviti ovoj dugo pripremanoj veleizdaji je nažalost tačna, jer je narod u Srbija potpuno politički dezorjentisan, ponižen, opljačkan i,ispranog mozga. Zato je neprekidna kampanja protiv SPC i njenih velikodostojnika od strane subverzivne infrastrukture koju su nam zapadni okupatori instalirali u svim segmentima društva. Ovi plaćenički pacovi javno deluju u mnogim strankama, u svim NVO finansiranim iz inostranstva, a posebno su agtresivni u delu medija pod kontrolom kvislinške vlasti i onih pod kontrolom zapdnih obaveštajnih službi. Nad građanima Srbije se vrši osmišljeni i organizovani teror od strane vlasti, dela medija i dela NVO, koji kordinirano deluju.
    Pošto od 2002, godine, redovno idem u Prizren, gde sam i rođen, kao i po mnogim mestima na Kosmetu, to sam se uverio da nije Srpske pravoslavne crkve i njenih kaluđera i sveštenika, aktivnih manastira i crkava, kao i Bogoslovije u Prizrenu, Srba južno od ibra ne bi bilo.
    NEKA BOG ČUVA SRBE I SRBIJU!

    Свиђа ми се

  5. Ко сада нађе изговор да прода веру за вечеру, нека му вечера буде мера и недостижни идеал до Судњега дана.
    Ali vi ste prećutali, i dalje ćutite i držite ovo na nivou kao još jednu „toplu vodu“. Narod zna da je voda topla, ali ja ne vidim kako će se narod sam od sebe izvuci, uvek su bile decenije minimum u pitanju.

    Свиђа ми се

  6. Dok ne shvatite da ne postoje „konačna“ rešenja, nećete stvarno razumeti ništa, pa ni reči najmudrijih sagovornika… Neke stvari morate proživeti da bi ste ih mogli pravilno proceniti. Tako je i sa „herojstvom“, „stradanjem“, „genocidom“, „izdajom“, pa i „unutrašnjim dijalogom“…

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s