АКТУЕЛНО

НАШ РЕПОРТЕР У СТАРОЈ СРБИЈИ, НА СРПСКО-МАКЕДОНСКОЈ ГРАНИЦИ: Срби са обе стране, али их је све мање


фото: Д.Марић

У Рељану код Прешева остало је још само тридесетак српских породица. Углавном старих људи који, како сами кажу, желе да „још ово мало живота“ проживе на свом, на својој дедовини. Албанаца је око 1.200. Историјским аршинима мерено, не тако давно, после Другог светског рата, било је обрнуто. У селу су биле само две-три албанске куће.

По попису из 2002. који није био тачан, јер га је један део албанског становништва бојкотовао, у селу је било 490 Албанаца и 200 Срба.

фото: Д.Марић

На благим падинама Рујена све је више нових и лепих албанских кућа и све више оронулих и сиротињских српских.

-Од Срба и ко има неће да значајније улаже у обнову куће, а камоли да прави нову, јер село је постало албанско. Срби овде не виде своју будућност. Чим заврше средњу, а често већ после основне школе, наша деца одлазе за Врање, Ниш, Београд…у неповрат. Ем нас је све мање, ем нема посла – каже Братислав Трајковић, шеф месне канцеларије. Једини српски матичар у Прешеву и један од четворо Срба службеника у општини. Од 150 запослених.

Слађан Динковић (46) има четири сина: Стефана, Срђана, Милана и Лазара. Сутра, ако отаџбини затреба, четири војника. Ни он, ни супруга Оливера, не раде.

-Обећали да ће ме запослити у царинском терминалу. Потписао уговор о почетку рада, узели ми меру за униформу и обућу, а онда на то место довели радника из Врања. Неког татиног сина. Посебно боли то што ми то нису учинили Албанци, већ Срби, моји – каже Слађан.

фото: Д.Марић

Динковићи су у Рељан сишли са планине, из Љаника, да би деца могла ићи у школу. У договору са мештанима уселили су се у напуштену црквену кућу. Држе осам крава и две козе. Због деце и козијег млека.

У селу нема попа, он је у Прешеву а у долини километара удаљеној од села самује сеоска црква. Мештани кажу да има 200 година. Око цркве сеоско гробље. Препуштени зубу времена, надгробни споменици се све теже боре са шикаром и коровом.

фото: Д.Марић

Стотинак метара пре цркве водена бујица однела пут преко потока, који преко лета засуши, а кад су велике падавине подивља и носи све пред собом. Један Албанац из Прешева, богат и добар човек, с времена на време, без икакве накнаде, наспе однети пут, али вода поново учини своје.

На игралишту у центру села тридесетак дечака и девојчица играју лопте. Ни једног Српчета. У пространој и лепој сеоској школи, у коју иду и деца из неколико околних села, има 360 ученика. Међу њима само 20 српске деце.

-Ни за то нам Албанци нису криви. Они су децу правили и кад су били беда, ми нисмо ни кад смо добро живели, кад смо били већина и сва власт – каже један од мештана.

Мештани казују да са Албанцима добро живе. Нема инцидената. Али ни дружења.

-Старији Албанци су срдачни, многи од њих жале за Југославијом. Али ови млади нас мрзе. И то не крију. Све их мање зна српски језик, па је јаз међу нама све већи – наглашава једна мештанка. Као и већина других саговорника, моли да јој се не наводи име.

Њена комшиница упада са констатацијом да млади Албанци мрзе и старе Албанце.
-Ти мрзе све. Ушао ђаво у омладину.

фото: Д.Марић

Давор Ђорђевић има три кћерке. Незапослен је. Као и Бојан Стојановић, који има сина и кћерку. Драган Ђелић има два сина. Радио је у пошти као стражар, а онда су Албанци искористили једну његову глупост и донели решење да не може да носи оружје, па је остао и без посла.

-Кад је био Милошевић, дошли ови из Београда и кажу ми, прави списак незапослених Срба. Сви су добили посао. И сад би требало тако, чуди ме да држава тога није свесна. Чије овце тога и планина, а ако се шта брзо не промени овде неће бити српских оваца. Граница ће остати празна – каже Трајковић.

А на Горњем Рељану и Пашиним трлима, пашњацима изнад села, на којима има места за 50.000 оваца, видео сам само једно стадо. Чобанин Иван Стојановић чува педесетак оваца и неколико коза. Питам га има ли звериња.
-Понекад се вуци спусте са планине, али и њих је све мање. Мање људи, мање стада, мање вукова – одговара полако, оном Андрићевом помиреношћу са судбином, са неповољним вактом и земаном и слеже раменима.

На излазу из Рељана, на саобраћајном знаку, име села прецртано белим спрејом. Крај пута, који води према Прохору Пчињском и македонској граници, на месту где су бомбе варвара из САД и Западне Европе, 15. априла 1999. убиле седам војника и официра из 78. моторизоване бригаде Војске Југославије, спомен обележје.

фото: Д.Марић

Фотографишемо и коментаришемо која је будала ватрени положај поставила на том месту, поред пута, на голом брду, које се види са свих страна, а не у шуми која се налази одмах с друге стране цесте. У долини испод споменика трагови рада багера и ровокопача. Кажу, копали и одвозили земљиште које су гилиптери из НАТО гађали са осиромашеним уранијумом.

Мало даље, према Прохору Пчињском, на прелепим покошеним пропланцима, који као да су скинути са неке разгледнице, два мања стада оваца и неколико група од по пет-шест крава показују да у Свињишту, Себрату и другим малим српским селима на Рујену још има живота.

А сир са којим су нас мештани дочекали, по својим квалитетима раван травничком, сјеничком и купрешком, доказ колико је природа, без обзира на отров који су бацали поменути нељуди, очувана и створена за производњу здраве хране.

фото: Д.Марић

Док око и објектив фотопарата бележе лепе и моћне пејзаже, размишљам како би било паметно да држава издвоји десетак милиона евра и младим људима који су остали на овим планинама, што у виду кредита, што као субвенције, купи неколико хиљада оваца и отвори млекару. Али не само овде већ и на Старој Планини, Власини, Сувој планини, Пештерској висоравни… Тако би се најбоље обновио живот на селу и заштитила граница Србије.

Према југу пуца поглед на планину Козјак и брда изнад Старог Нагоричана, Сопота, Црних Влајковаца, Пелинца… Срских села која су остала у Македонији. Стара Србије. Вардарска Србија.

Срби у Рељану су љути на Зорана Станковића, чувеног патолога, који је већ годинама шеф Кординационог тела владе у Београду за југ Србије. Сви су чули за њега, али нико од наших саговорника га није видео уживо.

-Никад није дошао у Рељан. А ово је једно од највећих села на југу Србије. Где је онда био? По мом мишљењу, он би сваке године бар једном морао да посети свако село, разговара са људима. И са Србима и са Албанцима. Није довољно с времена на време доћи у Бујановац и срести се са Ризом Хаљимијем и другим локалним политичарима. Тако се не води државна политика – огорчен је Трајковић.

фото: Д.Марић

По гориво иду у Македонију

Мештани по гориво иду у Македонију. Тамо је литар дизела 96, а бензина 120 динара. Ако купе већу количину, цена је још мања. Кажу да им је то значајна олакшица у кућном буџету.

Дар од земљака

Заједно са мном у посети југу Србијe био је и Драган Трајковић, власник ауто сервиса „Трајковић“ у Великој Плани, који је родом из Рељана. Он је сваком српском детету у родном селу донео пакет са свескама и школским прибором.

Душан Марић

—————–

14.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s