АКТУЕЛНО

НОВО: Два брата са Косова и Метохије у књизи песама „Хроника једне младости“


БРАЋА: Саша и Марко Маринковић

О савременом стваралаштву, нечему што се управо дешава на Косову и Метохији, наша јавност јако мало зна, будући да су примат када је реч о нашем јужном делу земље преузеле неке друге, нимало пријатне теме. Овом приликом представљамо два брата, правника по струци, песника по опредељењу, који су своје стихове објединили у једну збирку песама. Реч је о Марку и Саши, Маринковићима рођеним у Гњилану, а силом прилика настањеним у селу Горње Кусце (у општини Ново Брдо), надомак родног града.

О заједничкој збирци песама, емоцијама, песништву и Косову и Метохији разговарали смо са млађим од њих двојице, Марком (1991.).

*Књигу „Хроника једне младости“ писали сте твој брат и ти, а у оном делу који је твој ауторски рад налази се и песма посвећена брату. Реци нам нешто о том односу: браће као дела породице, и браће као партнера, да се тако изразим, у једном подухвату…

– Брат је одувек био мој ослонац и подршка. Самим тим што је можда и старији па се и према мени опходио природно заштитнички, а ја сам га схватао и као брата и као најбољег друга, па је и из те наше привржености проистекла идеја да заједничким снагама створимо нешто што би оставило траг у времену и увек нас подсећало на тај наш однос. Брат је најбољи друг, најискренији пријатељ са којим постоји посебна веза, пре свега крвна, што је природно, али и емотивна. Сигурност коју уз њега осећам, подршку и помоћ у свему што радим, спремност да ме прати, верује у мене жељу да ми помогне у остварењу свих циљева и жеља, а кад нико не верује у тебе, и када никога нема- он је ту. Колика је љубав према брату не може се описати, али сам имао жељу да кажем неколико стихова, или напишем песму, јер смо од малена били јако блиски и пратили се кроз живот. Од кад знам за себе, као старији и искуснији: био ми је узор, нека врста идола. Вежу нас и исте ствари које волимо, спорт, музика, иста школа, исти факултет. Знајући да волим да певам подржавао ме је и у томе, и наговарао да се опробам и у тој својој љубави, а ја сам њега подржао кад је желео да изда своју збирку песама „Исповест хартији“. Од малена је писао, и кад нико није веровао ја сам био ту да му помогнем да оствари дугогодишњу жељу, што се испоставило као добро.

*Тематика којом се бавиш је различита: од родољубиве до интимистичке, љубавне поезије. У ком делу тог широког спектра можеш да пронађеш нит која спаја све оно што постоји на овом свету а што се да преточити у поезију?

–У љубави, животу у љубави, како према ближњима, тако и према свим људима… У љубави према Богу и светима Његовим, јер нам таква љубав може помоћи да лакше поднесемо све невоље и несреће које сналазе сваког човека кроз овоземаљски живот. Љубав инспирише, а човек без љубави је празан и неиспуњен. Она је најважнија ствар у постојању, ствар која нас чини срећним, и без које би овај живот био много бесмислен, досадан и суморан. Из ње је настало све што је лепо на овом свету, а из љубави Христове настали смо ми као људска врста. То је нешто због чега настају породице, рађају се деца, а то је и највеће богатство овог света. Можемо говорити о љубави према отаџбини, пријатељима, породици, родитељима, друштву. Нека нам је усађена од рођења, а многе од њих стварамо сами кроз живот, и искуством. У мојим песмама писао сам о свим драгим особама настојећи да им кроз љубав узвратим исто оно што су они мени пружили, као неки вид моралне дужности. Без тих драгих људи не бих могао да замислим овај живот, али сам се настојао одужити и свима онима који више нису са нама, те из кроз стихове учинити бесмртним. Осећао сам се дужним и обавезним да им се захвалим, а исто то сам осетио и кад су у питању јунаци великих ратова и битака, наши преци који су бранили отаџбину, па смо и њих сачували од заборава. Наравно, у песмама су и бивше симпатије, некадашње велике љубави, лепе успомене и авантуре, разна пријатељства… и нит свега тога је љубав.

*С обзиром на то да си правник по струци, некако се сматра да то искључује поетику, јер у праву као науци тога нема, а да ли је то баш тако?

-То је насушна потреба, и свакако да једно друго не искључује јер је познато да су наши најпознатији песници и писци управо били правници: Лаза Костић – доктор правних наука, Милан Ракић – правник, Лаза Лазаревић – лекар и правник, Бранислав Нушић – правник… Као што видите, и историја каже да право и поезија много тога заједничког…

*Љубав је тема која те на различите начине окупира. Реци нам, на који то све начин можемо приступити појму љубави а да не будемо банални? Мислим на поетске форме које је обађују…

-Човек без љубави јесте човек без човека у себи. Љубав према жени, према пријатељу, љубав према отаџбини, љубав према било чему што се може волети осмишљава људско постојање, ма колико отрцано звучало. Херман Хесе је говорио да је највећа човекова дужност на овом свету да буде срећан, а само човек испуњен љубављу може бити срећан човек. Сваки човек треба да претражи себе и у себи пронађе љубав: и за себе, и за друге. Само тако се може отаљавати сурова стварност која нам је додељена. Ма колико је делили, љубав се не може потрошити а наша дужност је да је ширимо. Пишем о њој управо зато што је то осећање које је свима потребно да би били срећни. Да је више љубави међу људима, ма које расе, пола, боје коже, вере, а мање мржње и других осећања не би било ни ратова, тако ни свега што уништава човека као врсту. Узрок овакве горке стварности лежи у недостатку љубави које и води ка недостатку саосећања и састрадавања. Одрастао сам у љубави, и у најширем волим човека, и још увек верујем у људе.

*Више него ико, људи који још живе на Косову и Метохији, осећају српство као израз, и симбол чега све…? И тиме се бавиш у својим песмама…

-Да, бавимо се и том тематиком. За часног човека и озбиљног мушкарца отаџбина је скупа обавеза и у рату и у миру. Ми, људи са Косова и Метохије прилично смо осетљиви кад је реч о нашој територији, отаџбини. Сведоци смо многих страдања и терора, отпора који је пружан како би опстали на овој светој земљи. Током историје, и у садашњости страдало, доста је људи страдало за одбрану своје земље, и постали су симбол храбрости, љубави према отаџбини, пркоса, бунта према онима који покушавају да их протерају са свог кућног прага. Србин је увек, и у рату и у миру био поносан, храбар,частан и тврдоглав, а и тврд за непријатеља. Ипак, протеран сам из свог родног града Гњилана као и већина Срба у оближња села, са ограниченом слободом кретања која се временом побољшала, па у се у својим песмама присећам и свог града кога сваки дан гледам са прозора своје куће. Ако се деси да одем да прошетам кроз Гњилане у мени ври од успомена и емоција које сам ту оставио. Пишемо о бомбардовању, херојима, невиним жртвама који су дали животе у то време. Још увек живимо на Косову, и још увек пишемо о судбини овог народа, о ситуацијама и догађајима који нам се свима овде дешавају. Сама помисао да је Косово и Метохија изгубљено за нас је понижавајућа.

*Испричај нам историју настанка књиге, шта се с њом дешавало до сада, и какви су планови…?

– Књига је, чини ми се, настала спонтано. Прво је брат издао књигу „Исповест хартији“, а ова је почетку писана по разним свескама, хартијама, нешто је и штампано да се не би изгубило, а касније је било прекуцано на компјутеру и чувано. Када смо прикупили нешто новца, на моју иницијативу, обратили смо се издавачкој кући и његова књига је угледала светлост дана. Били смо изненађени интересовањем коју је изазвала, а тираж од 300 примерака врло брзо је је распродат, па смо новцем прикупљеним од те књиге, штампали заједничку збирку “Хроника једне младости”. Инспирација нам не недостаје, па сада већ имамо материјала и за још једну збрику, а да ли ће изаћи, зависи од тога како се ова буде продавала. Нас двојица пишемо независно један од другога, али нам је лакше да заједно издамо књигу и на тај начин оно што стварамо оставимо у аманет неким будућим поколењима, породици и житељима Косовског Поморавља. У плану је промоција на Београдском сајму књига, а тренутно се представља на десетом фестивалу књига у Аранђеловцу и у конкуренцији је за књижевну награду „Пегаз“ коју традиционално додељује наша издавачка кућа Књижевна омладина Србије. У децембру ће бити одржана и њена промоција у библиотеци „Милутин Бојић“ у Београду. Књига је доступна и изложена у књижари Gressusbook (Београд, Сурчин, Пушкинова 19), а може се наручити и путем интернета на сајту ове online књижаре.

М. Николић

ИЗВОР: ПАСАЖ

——————–

17.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s