АКТУЕЛНО

Милорад Даничић: НА ИЗВОРИМА ИСТИНЕ


ПО ЗАПОВЕСТИ СРБИЈЕ – потресно казивање о јунаштву часног и врсног обавештајца Милоја Петровића – најновија је у обимном опусу књига Антонија Ђурића о Првом светском рату.
Више од двадесет година овај писац надахнуто, веродостојно и поштено сведочи о подвизима српских витезова у ратовима од 1914. до 1988. године.

А управо је осамдесет година од оног дана кад Аустро-Угари у Дрину загазише и у Србију упадоше. И то би почетак краја њихове царевине.

И просипа се данас о Церу, Дрини и Колубари мноштво речи.
И проговорише до јуче неми и ослушкују до јуче глуви.
И, свакако, Богу хвала што је тако.

А колико јуче све је била „мрачна прошлост“. Ослободилачки и отаџбински ратови српски за освајачке проглашавани, због помоћи браћи Србе за хегемонизам сумњичили и оптуживали.
Готово преполовљени у крвавим борбама и ратним геноцидом, а по завршетку последњег рата и десетковани репресалијама и застрашивани лажним оптужбама да су, као националисти, главни кривци, Срби су били на путу да /се/ забораве, да се предају, да нестану.

Мало је Срба знало, још мање их је хтело, а готово ниједан није смео да погледа истини у очи.
А интелигенција, кад је о њој реч, била је у још жалоснијем стању. Осим часних изузетака, чије стваралаштво одређује божанско надахнуће а не људи, осим шарлатана, каквих има у свим временима, и малобројних изгнаника и самоизгнаника, већина српских интелектуалаца била је одвојена од народа и, без обзира на то да ли је у власти или некој невидљивој опозицији, живела је уз и испод скута владајућег комунистичког и антисрпског режима.

Будући да није било ни слободне јавности ни слободног тржишта, који би правим аршинима вредновали њихов рад, и једни и други су своје угледничке положаје, звања и привилегије стицали првенствено вољом власти и то, најчешће, на основу своје „друштвено-политичке подобности“.

Интелектуалци у „опозицији“, тзв. „дисиденти“ били су режиму, махом, драгоценији и милији, јер су својим постојањем били крнски доказ и у земљи и у свету тобожњег плурализма и демократије. Они су све знали, све помињали, само, по правилу, увек су заборављали свој, српски, народ.
За њих је он био „репа без корена“, а уколико би му некакав корен и видели и уважили, њега су се редовно одрицали и стидели. Некомпромитовани формалном влашћу, од које се „дистанцирају“, ови ненародни „дисиденти“, скривени иза тамо неке њихове борбе за општа права и слободе, општег грађанина, општег, значи имагинарног народа, по Србе су реално трајно опаснији и штетнији. Непорепознатљиви и неухватљиви, лукави као собари, интригантни попут дворјана, они су у стању не само да надживе, већ и да успешно измене више господара а да при том ни једном не открију своје право лице и своје праве интересе. Додуше, они који могу и хоће да виде, и сада ће их лако препознати, иако су у међувремену огрнули различите страначке одоре.

Прави представници и заступници народа прећуткивани су, игнорисани и исмејани, а Бога ми, често, у потаји, и привремено или трајно изопштени.

И они из састава власти и њихови дисидентски пандани своје филозофије и своје међусобне „љуте“ окршаје заснивали су на разним небулозама по обрасцу „царевог новог одела“ и „засењивања простоте“. Код првих, реч је о „универзалним“ вредностима марксистичко-лењинистичке филозофије преточених у брозовско-кардељевске „доктрине“ и свакодневне прагматике у свим областима и на свим нивоима; код других реч је о истим вредностима, али заснованих на општим цивилизацијским тековинама и „демократији“ слободног и слободоумног Запада. Будући да, као и свака фантазмагорија, нису могле бити оствариване у стварном животу, свако је сваког лагао. Власт је владала у толикој мери да њој буде добро и угодно; бирократија је млела на празно; већина се довијала да преживи…

Савршена и фарисејска тиранија створила је и савршену интелектуалну опозицију по своме лику и за свој интерес. Да ли је то било тако или је у питању привид; да ли се западни, слободни, демократски, хумани свет варао и наседао на представу о постојању демократије и на нашим странама оличене кроз плуралистичко и дисидентско мишљење, или је и сам учествовао и здушно радио на стварању такве представе?

Рат, који управо Срби поново воде за сопствену слободу, најбоље је разбио многе привиде и митове, а разоткрио многе домаће и стране закулисне силе и њихове спреге у чијим оковима је тако дуго чамио српски народ.

Партијско-државна олигархија, као што је, уз помоћ и вољом страних сила, и дошла на власт нелегалним, од народа неодобреним, пучистичким путем, тако је уз њихову помоћ и за њихов рачун и владала, не устежући се при том, кад је требало, ни најстрашнијег унутрашњег терора. Страни господари су својим вазалима обезбедили међународни легитимитет, одржавали их на власти и задовољавали комадима са своје трпезе.

Не упуштајући се у то шта су Броз и његова клика на међународном плану морали тајно да раде за своје господаре у социјалистичком блоку и у светским оквирима, што се СФР Југославије тиче, радило се о класичној „банана“ држави чија је владајућа вазална олигархија, држећи свој народ у покорности, јевтино извозила ресурсе, рад и раднике а увозила застарелу технологију и моралне, научне, културне и цивилизацијске отпатке.

Да од црног постоји и црње показује случај српског народа који је у таквој држави био додатно експлоатисан и преливао свој рад и богатства у друге, махом северо-западне републике.
Да би их међусобно посвађали и изделили, територијално и државно раскомадали и опљачкали, Србе је требало прво и неизоставно расрбити.
И ту почиње права прича о стваралаштву Антонија Ђурића.

Кад други, како смо видели, нису смели или хтели, он је, не обазирући се на разне светске и белосветске моделе и „тековине“, узоре и праве вредности тражио и налазио у сопственом народу, његовој јуначкој прошлости, богатој традицији и изворном православљу. Он се нашао на изворима истине настојећи да ту истину понуди и другима, нарочито младим људима, којима су пресекли национални корен и затровали све изворе историјске и духовне свести.

И, збиља, одан истини до документарности, Ђурић омогућује старим ратницима, јунацима са Цера, Дрине, Колубаре, из одбране Београда, са Кајмакчалана и Солунског фронта, да својим језгровитим и искреним казивањем – а чистоћа његовог језика одговара чистоти њихове душе – сами вреднују људе и догађаје.
Заглушујућу буку празнословља и парола, лажи и подвала, заблуда и неверице, надјачало је Ђурићево дело: Солунци говоре: овако је било!

Истина, љубав, храброст, поштење, правда, већ компромитовани у комунистичком режиму, ваксрсли у на страницама његових књига. Пред зачуђене читаоце искрсли су некакви чудни људи из још чуднијег народа који зна шта је слобода, вера, где му је корен, ко су му преци и кој је у судбоносним годинама био његов суверен, војсковођа и бранитељ. Идеали за које је српски народ био спреман да се до краја жртвује нису били неке апстракције већ реалности које су биле суштина његовог живота. Пренеражени читалац схвата да су јунаштво и саможртвовање српских ратника логичан исход мирнодопске основе на којој се заснивао њихов живот и рад. Њихово јунаштво никада није било на уштрб њихове части.

На примерима јунака Ђурићевих књига, многи, поготово млађи нараштаји, упознају један народ у узлету, спреман и способан за велика прегнућа и велика дела. Суочени с чињеницом да тај исти, и њихов, народ губи корак у односу на друге, многи почињу да тумаче као неумитну судбину оних који остају или се одричу својих корена. А корени српски били су: дубока државотворна осећања као израз аутентичног и плодотворног система и хијерархије друштвених вредности које симболизују краљ и отаџбина, култ вере и главе домаћина куће заснован на богатој и хуманој традицији патријархалног морала.

Појава прве Ђурићеве књиге, баш у тренутку јачања Брозовог репресивног система, једне је затекао, друге обрадовао, треће, оне на власти, богме, и уплашио и покренуо на акцију. Познат још од ране младости као жестоки противник комунистичке идеологије, као изворишта зла, прогањан, хапшен и осуђен на дуго тамновање, Ђурић се, због казивања истине о српским јунацима поново нашао на удару Брозових следбеника као заклетих непријатеља истине и српског народа.

У прилици сам да посведочим, као руководилац мале издавачке куће, која је била први издавач Ђурићевих књига, да готово није било партијског или државног форума који их није стављао на „дневни ред“. Због „националистичке“ мелодије, јавни тужилац је, тајно и без права жалбе, с пратеће, уз књигу, грамофонске плоче, избавио на истини испевану песму „Ко то каже Србија је мала…“

Убрзо потом дошле су друге Ђурићеве књиге, у првом реду „За част отаџбине“ и „Жене солунци говоре“ које су изазвале општу пажњу. Потпуни тријумф Ђурић је, међутим, доживео својом драмом „Солунци говоре“ која је на сцени Народног позоришта у Београду извођена равно десет година. У међувремену његови прогонитељи обукли су ново рухо: постали су напрасни „бранитељи“ српских националних интереса!

Књига која је у вашим рукама чита се без предаха. Како и не би кад поново, у овом за Србију тешком времену, пред ваше очи искрсавају њени највећи јунаци из отаџбинских ратова…

На Видовдан 1994.
Милорад Даничић

(Предговор књиге „По заповести Србије“, аутор Антоније Ђурић, Литопапир Чачак 1994.)

————-

18.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s