АКТУЕЛНО

Кад птице утихну: Подсећање на хероје битке на Мачковом камену


Данас је 103. годишњица најкрвавијег окршаја Великог рата — Битке на Мачковом камену. Судар аустроугарских агресора и голобрадих српских младића завршен је обостраним поразом, јер победом не можемо назвати страдање читаве једне младости.

Церу и Колубари певају се песме, преносе се приче, штампају књиге, а Мачков камен скромно шапће о рекама крви и прекинутом сазревању тадашње српске омладине.

Својом аутобиографијом Ђорђе Карађорђевић сведочи о овим тмурним данима, али и њега историја брише, и његово име бледи, као да је то усуд хиљада оних којима судбина додели најкрвавији витешки задатак, тешку погибију без дуготрајне славе.

Сведоци најстрашнијег војничког страдања изгледа нису случајно мање „популарни”. Постоји веровање које каже да су се историчари након битке договорили да у наредним годинама не говоре много о овој борби, која је обема војскама донела само велике жртве и велики пораз. Пре три године снимљен је филм о овом догађају под насловом „Овде ни птице више не певају”.

Сваке године на дан свршетка битке, 22. септембар, дешава се необјашњиви феномен. На тај датум већ пуне 103 године нема цвркута птица, као да сва природа, читав шумолики крајолик у тишини служи помен незнаним и знаним несретницима који уснуше вечити сан на Мачковом камену.

Четврти пешадијски пук на Мачковом камену

И када нема политичара да спусте венац уз бројне статисте и активисте, и када нема ветеранских удружења, јер нема живих ветерана оних дана, и тада Свевишњи удеси пригодан програм и минут ћутања природе, који потраје читав дан, сходно тежини страдања војника-јунака.

И данас се шетајући шумама Јагодње, на путу ка врху Мачков камен, ка костурници мученика, наиђе на бајонет који изронивши из земље и даље стоји окренут ка Дрини.

данас се кад ретки поштоваоци утемељитеља слободе донесу цвеће и спусте на безграничну хумку на којој се налази пирамидални споменик чује реч захвалности, прослављања, али и обећање да ћемо их памтити, јер једино заборав може убити хероја, метак га само прослави.

У славу предака, у спомен јунака, поделите данас на друштвеним мрежама стихове Војислава Илића млађег, као свесну пошту и улог вечног памћења наших јунака са Мачковог камена:

„Незнани брате, кад путем наиђеш,
За један часак застани у ходу,
И сврати овде где спавају жртве,
Из исполинске борбе за слободу.
Поклон’ се светој костурници њиној
И опомен’ се, затварајућ’ врата:
Да право значи више него сила,
И да је Давид сурво Голијата.“

 

 

Аутор: Бошко Козарски, оснивач српско -руског центра
Извор: Ало, srb.news-front
/МАГАЦИН

————–

20.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Кад читам ове редове, не знам дали да се поносим или да се стидим? Наравно да се поносим Див Јунацима који су бранили своју земљу. Ипак, срамота ме је, што мој народ лако заборавља оваква дела а и због тога, што и ја, можда нисам учинио довољно да не буде тако. Сава.

    Свиђа ми се

  2. „БИТКА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ-ПРЕПИСКА

    Битка на Мачковом камену, 1914. Једна преписка из рова у ров: Резервни потпоручник, ђак шестог разреда гимназије, син ратара из околине Шапца, Васиљевић, обавештава на листу ратног блока свог команданта батаљона, мајора Туцаковића: „Господине мајоре, више од две трећине људства ми је изгинуло. Буквално се гушам са Аустраијанцима. Не могу да издржим. Дозволите да се повучем 400 метара јужније.“ Следи његов потпис. На полеђини добија одговор команданта батаљона: „Не дозвољавам. Одсудно браните положај.“ Иде његов потпис.

    Мајор добија нови извештај. Слова су искривљена, и згрчена. Нешто се десило. Пише: „Господине мајоре, шварцлозе ме је пресекао кроз обе ноге. Тешко крварим. Дозволите ми да одем на превијалиште. Потпоручник Васиљевић.“ На полеђини стиже одговор. Прве три речи као да одражавају сигурност одговора: „Не дозвољавам, искрварите…“

    Али даља слова, у наставку, горе-доле, написана су руком која је очито подрхтавала, поводила се. Из мајора је избио отац. Крик родитеља. Писало је: „Сине, потпоручниче, кумим те Господом Богом, издржи још два сата, цела Србија гледа у твоја леђа. Твој командант Туцаковић“. Слава српским јунацима!
    Објавио БОРБА14 у 13.16

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s