АКТУЕЛНО

Е, овако је било: Ратно књиговодство неправди (2)


Повезано
Е, овако је било: Ратно књиговодство неправди (1)

***

Оно што заокупља Вељову пажњу, тишти га и боли, јесте понашање људи. Осведочени ратник и на делу исказани патриота, он не осећа потребу да се буса у прса, није импресиониран нити заплашен ратним збивањима; није изгубљен ни дезоријентисан, беспомоћно препуштен вољи, често самовољи надређених попут дрилом испрепаданих регрута. Не бави се непријатељима свестан да ту нема каквог избора, већ је заокупљен првенствено оним што је у српској сопственој моћи и одговорности – међусобним односима и понашањем надређених према подређенима.

Треба споменути да он у то време није био политички ангажован, још мање неки револуционарни елемент или анархиста. Управо супротно, био је човек „од реда“, патријархални домаћин.

Велисављево незадовољство током повлачења може се разврстати у три групе неправди, које прате три групе примера а из чега се могу извући три групе закључака о последицама.

Прва: Отуђеност, осионост, игнорисање и ниподаштавање војника, значи обичног (и сопственог) народа, до схватања да су они само потрошни материјал и средство за постизање „виших“ ратних и државних циљева, с једне стране, и, успут, за остваривање личних, себичних интереса доброг дела оних који су се дочепали било какве власти на било какав начин. На грбачу народу зајахала је и у рату спрега политичара, власти и бирократије коју прате рођаци као и сви они који су саможиви и лакоми на туђе, тачније криминалци.

Вељо чланове спреге јасно и стално идентификује. Њу сачињавају: др Милутин Капша, командир санитетског одреда; Милан Живчић из Лесковца, благајник; Перо, његов брат; зет доктора Капше Градимир Ђуровић, адвокат – начелник војне станице у Лесковцу; његов син и брат мајор из 20.пука; ђак Милисав Милошевић, командир, и његов брат инжењер; шеф нишке железничке станице; управник нишке железничке радионице; један поштар; један ђак, докторов пријатељ; Мита Влашче, посланик из Врања, са женом и дететом; једна Црногорка, келнерица и „њина швалерка“; Гавко Видас, заробљеник који је водио грађевинске радове; др Симић и др Марковић, партнери у коцкању и пијанчењу…

Најпре, пример расподеле хране. У условима борбе за голи опстанак, он је најречитији. Вељо предано, из дана у дан, до у грам бележи колико и чега ко добија. Његов дневник је својеврсно књиговодство ратних неправди. У почетку, обични војници, болесници и болничари добијали су по пола килограма хлеба, проје или 1-2 пексимита и парче меса дневно. Касније, још мање. Истовремено за чланове спреге или није било ограничења, или су они мање важни, примерице подофицири, добијали све у двострукој количини. Забелешке садрже много упечатљивих примера.

Привилегије повлашћених прелазе и у злоупотребе, па и у отворене крађе, од четрдесет пари реквирираних волова до неисплаћивања војницима хранарине у новцу за ту сврху добијеног од врховне команде.

У логору Сан Ђовани ди Медуа поред Љеша, у којем су боравили 37 дана, болничари су прво морали господи да направе од трске салу за ручавање, седење и коцкање. Ту је попијено и шест флаша коњака које је др Капша требовао за болеснике. У докторовој кафани, Перо, благајников брат, продавао је чај, кафу и шећер намењен болесницима „на које се врло мало пажње обраћа јер су цркавали поред пута, као год (што) и коњи и волови липсују поред пута“.

Приликом укрцавања у бродове ради одласка на Крф, писац дневника гледао је како „српска господа из Врховне команде и чиновници грађанског реда, министри, бивши и активни, и народни посланици са оцом протом Милаком Ђурићем и краљем Николом, господаром Црне Горе и Брда, на челу“, јуре преко „овиг јадниг нашиг јунака са Куманова и Цера“. Частан изузетак био је престолонаследник Александар који је за Драч наставио пешице.

Последице свега овога су више него кобне. Изгинуло је и помрло далеко више војника и народа него што је морало. Трајно је пољуљано поверење народа у власт, државу и војску што се испољило како у априлском рату 1941, тако и у последњим ратовима. Острашћеници било које врсте, авантуристи, силеџије и пљачкаши, каквих постоји у сваком народу, посебна су прича.

Пошто недолично понашање свих наведених у току рата није санкционисано, исто је пустило корене и бујало у свим доцнијим ратним и ванредним околностима.

Добар део народа поново је попримио рајински менталитет из турског времена и запао у летаргију које, ево, деведесет година, вешто и успешно користе како унутрашње дерикоже, тако и спољни непријатељ.

Друга: Читавог деветнаестог века у Србији се романтичарски славило чојство, јунаштво и српство Црногораца. Вељо Даничић се, отуд, кад је упознао право лице ових горштака, јако разочарао. Ни под стреху нису пуштали. „Не може“ или „Нема ди, светога ми Василија“. Но, за два перпера добијено је коначиште под некаквим кровом али на влажној земљи. Црногорке су се истицале дрскошћу: „Ди бежиш, јадан, тако млад. Здрав јунак, је ли, што ниси погино код своје куће?“. Ни воде да се скува качамак нису давали.

Вељов закључак: „С потпуним правом могу казати да је црногорски народ гори од Арнаута. Код Арнаута смо могли наћи боље гостопримство од Црногораца“.

Због „виших“ циљева и личних стремљења, престолонаследник је опростио грехове својој ујчевини; прећуткивањем и осталих, све је пало у заборав. Мит о Црногорцима наставио је да траје, тако рећи до ономад…

Последица: Србија је без роптања дочекала Црногорце после Другог светског рата као комунистичко – револуционарне ослободиоце, препуштајући им највиша места у Партији, држави, војсци, полицији, привреди, култури… Понети, да би се разликовали од глупавих „геџа“ и истакли своју изузетност, под окриљем свевладајуће партије, најпре, и организованог криминала, касније пожелели су и више. Историја се поновила. Део одрођеног српства, потурице, формирао се као посебан народ, екстреман према матици по обрасцу нетрпељивости малих разлика.

Трећа: Срби су гостопримљив народ. Суседни народи су то одвајкада знали да користе, још чешће и да злоупотребе.

За православни Божић, 1916, болничари су добили само по пексимит и једну и по коцку шећера, а за католички или „швапски“, како пише Вељо, Божић, 20 заробљеника при медицинском одреду примило је по 12 коцки шећера и 8 пексимита.

„Из овога се види да (је) наш командир доктор Капша, кога ми плаћамо, више волијо аустринске заробљенике и више водио рачуна него о нама Србима“, бележи Вељо.

Но, његова озлојеђеност доктором Капшом била би мања да је знао да је и он, несрећник, само спроводио политику „виших“ циљева у циљу стварања нове државе јужнословенских народа које представљају и заробљени „аустрински“ Хрвати и Словенци. Они ће и у војсци новостворене Краљевине Југославије задржати своје чинове и самим тим бити надређени колегама из победничке Србије који током рата, због беспарице, нису били унапређивани. У истој краљевини Марко Натлачен, творац песме „Србе на врбе“ биће постављен за бана Дравске бановине, а тешки српски ратни инвалиди, витезови Карађорђеве звезде, у знак захвалности добиће право да просе испред Скупштине Југославије.

Последице: Захваљујући српском „југословенству“ многи јужнословенски припадници аустроугарске војске избегли су заслужене казне за почињене злочине, а захваљујући српском страдању и ратној победи, њихови народи су ослобођени страних господара и у нову државу ступили као слободни.

Историја се поновила и после Другог светског рата. И даље верујући у југословенство зачињено револуционарним паролама, пролетерским интернационализмом и, поготово, „братством и јединством“, Срби су оставили некажњеним ужасне злочине усташа Хрвата и „хрватског цвијећа“ – муслимана. Тиме су допринели да НДХ буде амнестирана од запада и СССР-а и за злочине њених војника у оквиру нацистичке солдатеске по Европи и Русији. Хрвати су, чак, и награђени како територијалним проширењима, тако и владавином Југославијом оличеном њиховим човеком – Титом. Основно гесло те власти било је „слаба Србија – јака Југославија“. Све се завршило „Бљеском“, „Олујом“ и западњачким бомбардовањем Срба у БиХ и Србије, исто као на Ускрс 1944.године. Срби су сатанизовани, а онима западно од Дрине одузета су вековна огњишта кад су протерани у Србију.

Зашто Ратни дневник до сада није на било какав начин обелодањен? (Укућани су га пронашли тек после Вељове смрти)

Одмах после Првог светског рата завладала је еуфорија због победе и уједињења.

Смишљено и демагошки хвалила се храброст, оданост и срчаност српског сељака ратника. Мало ко је смео да потегне питање о цени победе и резултатима. Већина је била срећна што је преживела и курталисала се страха што од непријатеља, што од својих одрођених. Неки су, с правом, прихватили да буду хваљени и да се хвалишу…

Велисав је ћутао, а готово је занемео кад је почело и изругивање на рачун Солунаца и њиховог „солунашења“. Наставио је са ћутањем и у социјализму, из разумљивих разлога.

Општа поука: Србима сваки помен некаквих „виших“, „државних“ и томе сличних циљева треба да буде сумњив, јер обично дебљи крај извуче народ. Из болесног стања у којем се налази, српство може бити излечено само шок терапијом. Отуда у Уставу треба да стоји да сваки грађанин има у потпуности иста права али одговорности се прогресивно увећавају сваким степеном напретка у каријери и то регулисати законом за сваку област.

И, на крају, свако добро стечено у ратним и ванредним околностима третираће се као чин велеиздаје и тешког злочина па ће се и најоштрије санкционисати.

Милорад Даничић

————

22.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Србију су после оба рата уништили њени Савезници. Зато Србија не треба више да ратује, већ да се на други начин бори за своја права која је ратом заслужила. Сава.

    Свиђа ми се

  2. Нису Срби 2х опростили Хрватима и Словенцима, него су се нашли у њиховом ропству. Оба пута западни савезници су створили државу у којој ће Срби да вуку, а не-Срби да машу камџијом.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s