АКТУЕЛНО

Иван Максимовић: Албанци уз помоћ страних служби, припремају оснивање косовске православне цркве!


ПРАВОСЛАВНА СРБИЈА: Цркве и манастири на Косову и Метохији

Крстиће се и они што клањају

Преименовање српског верског и културног наслеђа има огроман значај у светској неоколонијалној политици. А то ће бити много лакше ако се учини да светиње просто изгубе на значају и буду претворене у музеје и кафане. Остаће мали број оних којима ће и тако оскрнављене светиње нешто значити. Албански сепаратисти са КиМ се ове године нису кандидовали за пријем у УНЕСКО. Неодговорно је што Срби сматрају да је проблем решен, да му се после те вести не треба придавати пажња јер то „никада неће постати њихово“ и не знајући докле се одмакло. Погледајмо само фотографије из XИX века на којима су Срби у националној ношњи. Код свих виђенијих људи тог времена уочићемо панталоне какве су данас део традиционалне албанске ношње. У то време Албанци на себи имају неку врсту сукње какву сада видимо као део грчког националног костима. А, ми, нисмо ни приметили када смо остали „без панталона“.

Такође вештачки створени у кухињама Ватикана, Хрвати, од Срба су преотели бројне националне одлике па чак и ајвар и шљивовицу у неким крајевима! Озбиљнији случајеви присвајања свакако јесу ојкање и Сињска алка који се налазе на УНЕСКО-вој листи као нематеријална баштина Хрвата!

Дакле, пријем у УНЕСКО није питање физичког отимања светиња и културних споменика и добара већ начин за стварање нове вештачке нације, чији је назив већ ушао у српски речник као „косовска“ односно „косоварска“, а опет ни тога нисмо довољно свесни. У медијима је све чешћа и употреба назива „Северна Митровица“ за северни део Косовске Митровице који насељавају Срби а под којим је називом, као општина, регистрован на списку територијалне организације тзв „републике Косово“. Врло пажљиво се избегава свака присила у томе јер се такви процеси увек могу лако поништити па је и сам процес прилично спор а не толико видљив јер управо људи који би те институције морали да чувају учествују у њиховом отимању.

Највећа америчка војна база изграђена после вијетнамског рата, ‘“Бондстил“ на окупираном Косову и Метохији

„…Шта има лоше у томе да се постојеће цркве, манастири и споменици културе представе као културно историјско благо народа Косова?“ упитао је 2001. године Србе Сиринићке Жупе, Џон Данијел Фернандез, саветник команданта америчке базе Бондстил за кога се касније дознало да је у ствари високи официр ЦИА!

„…Били смо згрожени једном таквом идејом па сам му истог момента одбрусио да нема тог Србина који ће пристати на тако нешто по цену новог рата. Саветник је отишао корак даље и устврдио да ја грешим и да он већ види у Београду те и такве Србе који ће на такву опцију пристати, иако то у овом тренутку звучи невероватно“ сетиће се Звонко Михајловић овог разговора тек 15 година касније, када је тзв. „Косово“ апицирало за пријем у УНЕСКО.

Он даље каже: „…Следећи аргумент који сам потегао било је то да владика епархије Рашко Призренске Артемије неће никада на то пристати. Саветник ми је без много размишљања одговорио: ‘Сменићете ви Срби тог вашег владику и на његово место довести неког ко то жели да уради а ми знамо како ћемо га на то мотивисати’. Уз гласно негирање ипак сам питао како? Рекао је: ‘Створићемо Косовску православну цркву у чијој ће надлежности бити сво културно благо Косова’, што је Србе окупиране свакодневним страдањем шокирало и разбеснело али оптерећени голим преживљавањем, нису се тиме бавили у том тренутку…“

Никола Б., саговорник Магазина Таблоид који је, као члан некадашњег Министарства за Косово и Метохију при Влади Републике Србије, активан на заштити и обнови српских светиња, без икакве сумње закључује да ће „прогласити и Косовску православну цркву“ као део пројекта коме ће претходити чланство у УНЕСКО.

Амбасадор Србије у тој културној организацији, Дарко Танасковић, некадашњи амбасадор Србије у Ватикану, у неколико наврата је навео да „…Евентуалним пријемом Косова у документима Унеска наше наслеђе било третирано у складу са територијалном припадношћу, као културна добра на Косову, у том смислу само условно косовска, а никако албанска“.

Наш саговорник даље каже: „…Сећам се те изјаве Танасковића, кога знам одлично. Ноторна је лаж да ако Косово уђе у УНЕСКО, да то не значи да ће они добити право да брину о нашим споменицима културе. По међународном праву, обавеза је државе на чијој се територији налазе споменици, да о њима брине, а нико до сада није постао члан УНЕСКА а да није држава. То би били ‘косовски’ споменици и то је то…“

За разлику од других вештачких нација на тлу бивше Југославије, на Косову и Метохији постоји много већи проблем. Албанском народу муслиманске вере треба приписати вишевековне православне светиње које је дивљачки рушио и палио истог момента када му се за то указала прилика.

„Наш главни аргумент против њиховог присвајања нашег добра па и уласка у УНЕСКО је одувек био тај – како ће бринути о нашем културном наслеђу ‘држава’ у чијим се институцијама налазе терористи који су их уништавали? Због тога су баш они добили задатак да помажу српске светиње. Данас су то КСБ, у ствари Војска Косова, махом састављена од бивших терориста ОВК“ констатује наш саговорник мислећи на бројне акције у којима су припадници КСБ помагали СПЦ на Косову и Метохији.

Чак једна од најмањих акција, али медијски изузетно продорних, уследила је јануара ове године када су припадници „Безбедносних снага Косова“ посетили манастир Грачаницу како би „уручили хуманитарну помоћ“ у виду неколико ћебади. То је одмах протумачено као јефтин трик у покушају да се домогну чланства у УНЕСКО.

„…Непрестано се припремају да добију још који глас за пријем у УНЕСКО. А ми, с друге стране, ништа нисмо радили две године. Додуше, нисмо ни пре тога, него они нису имали довољно гласова. Американци су то знали и рекли Тачију да не подноси захтев за пријем, али их није послушао“ каже саговорник Магазина Таблоид који је става да је незахвално доносити суд о пријему унапред јер се, судећи по најавама, овај пут чинило да ће бити примљени посебно што су им прошли пут фалила свега три гласа.

Албанцима додатно улива и поверење то што је Америка већ много учинила на том пољу а са чим се почело одмах након окупације покрајине 1999. године. Тако је већ 2001. године објављено „послератно истраживање о разарању културне баштина на Косову 1998-1999″. Финансирао га је и спровео универзитет Харвард чији је декан био познати „пријатељ“ Срба, Џозеф Нај који и данас ради тамо као предавач. Једна од најчуднијих тврдњи у њему јесте број „кула“, односно камених кућа карактеристичних за ово поднебље које су углавном приписују Албанцима, наводи се да их је било преко 500! Истина је да постоји једва десетак „репрезентативних“ примерака док је више из сентименталних побуда, али и очигледног недостатка албанских споменика, убројан још један мањи број сличних кућа. За њихово непостојање данас се оптужују Срби да су их спалили или опљачкали… О реалности да спалите грађевину у целости зидану каменом, не треба трошити речи.

Очекивано, резултати тог истраживања су показали да „није било“ уништавања српских споменика културе од страно НАТО агресора (од стране Албанаца се и не помињу) осим када су војне базе биле смештене у њиховој близини, па су оптужбе за нанету штету српским светињама само реч о „наводном кршењу међународног права од стране влада и функционера земаља НАТО-а“ и то „према непровереним тврдњама“ државних институција Србије.

„Није кршење међународног права? Само по себи бомбардовање је кршење међународног права. То што су ти истраживачи обавили тамо је такође кршење међународног права. Једини легални подаци о споменицима културе на КиМ су они које је пре рата установио српски Републички завод за заштиту споменика културе чије се обнављање, укључујући и истраживања везана за њих, врши у складу с одредбама Хашке конвенције, дакле, са институцијама државе на чијој је територији било ратног сукоба, у овом случају Србије. Све ово представља бедни фалсификат истине“, објашњава саговорник Магазина Таблоид.

„За висину директне штете коју су они причинили, нисам сигуран. Свакако је умањују, у своју корист. Али, индиректно је апсолутно њихова јер без њихове интервенције ничега не би ни било. То је саучесништво, организовање, помагање у злочину.

NATO злочиначка агресија на Србију 1999.

Суштина је да је право разарање почело доласком НАТО трупа и под њиховом заштитом. Зато је владика Артемије и поднео тужбу против четири европске НАТО државе 2004. године јер су они преузели обавезу Резолуцијом 1244 да штите и народ и објекте, и културно наслеђе и верске објекте, а уствари су држали одступницу шиптарима да киднапују, убијају, протерују и уништавају“ тврди Никола Б.

Тужбу против ових НАТО чланица владика Артемије је поднео Међународном суду у Стразбуту након страдања светиња у мартовсом погрому. Убрзо су уследили велики протисци из врха СПЦ да она буде повучена. На заједничкој седници Синода и Косовског одбора, одржаној 24. јануара 2005. ова одлука о повлачењу тужбе је усвојена без присуства владике Артемија а додата јој је врло занимљива реченица која гласи: „Ову одлуку доставити Преосвећеној Г. Г. епархијским архијерејима Српске Православне Цркве и амбасадама дотичних земаља у Београду“.

Американци су, како је пренето тадашењм јеромонаху, касније епископу аустралијско – новозеландском, Иринеју Добријевићу, били изузетно погођени одбијањем 4,2 милиона долара издвојених за обнову српских светиња. Разлог повлачења потписа епископа Артемија са претходно потписаног Меморандума о обнови, поред осталих, било је то што се „…показало да одлучујућу улогу у целом процесу треба да воде привремене албанске институције, да је стручна служба заштите из Београда, па и СПЦ, иако власник те културне баштине, тек само пуки декор у целом подухвату, те да ће на обнови цркава и манастира радити Шиптари, дакле они који их пет година систематски уништавају…“ саопштено је тада из седишта рашко – призренске епархије.

У марту месецу те године потписан је нови „Меморандум о разумевању о договореним општим принципима за обнову објеката СПЦ“ са Привременим институција самоуправе на Косову и Метохији заобилазећи надлежног епископа, чиме је прекршено више канона и фактички је незаконито развлашћен епархијски архијереј, који једини има легитимитет да одлучује о свим питањима која се тичу његове епархије, до одлуке Сабора. Потпис на тај Меморандум ставио је патријарх Павле коме је одмах објашњено о чему се ту заправо ради те га је и он експресно повукао али је на хитно одржаној седници Синода „одлучено да Меморандум ипак остаје на снази“.

Синод се на тај начин поново супротставио владики Рашко-призренском Артемију, који није признавао привремене институције на Косову и Метохији па је више пута истицано „да они који су рушили српске манастире и цркве сада не могу да учествују у њиховој обнови“. Такође, Епархија је желела да спречи да се српска културна баштина назива „светском“, „европском“ или „византијском“.

Истог месеца 2005. године појавили су се у Средачкој Жупи службеници Општинског завода за заштиту споменика културе града Призрена, на челу с извесним господином Исметом Кочбашлијем, археологом. Тражили су од црквењака при тамошњим црквама да виде цркве рекавши: „…Ми смо сада надлежни да водимо бригу о овим објектима од културног значаја за општину Призрен!“.

Сва та журба требало је да омогући одржавање „Донаторске Конференције“ у Паризу (на којој је од најављиваних 40 милиона, прикупљено једва 2 милиона евра) 13. маја 2005. године у организацији УНЕСКО-а, СЕ и УНМИК-а, „ради прикупљања средстава неопходних за обнову и заштиту културне баштине на КиМ“.

Од тада почињу бројне, углавном тајне или прикривене активности, које имају само један циљ – укидање сваке ингиренције државе Србије над одлукама о судбини српских светиња и све већег потчињавања албанским сепаратистима.

Година 2006, пред другу рунду Бечких преговора, Сава Јањић, Назми Селманај; Бљерим Шаља

Такође марта али наредне, 2006. године у манастиру Дечани се састају Бљерим Шаља, албански координатор тима на преговорима о статусу КиМ у Бечу и Сава Јањић. Њихов разговор је тајно сниман а неколико година касније снимак је доспео у јавност. Током разговора обојица се слажу да је боље водити такве разговоре без новинара јер је „рано сада за то“ како је оценио Јањић.

„…Биће моје задовољство да радим са Вама, значи сада имамо тај део око заштите цркве и црквених добара, и тих културних добара“ навео је Шаља у разговору да би се Јањић надовезао како су они (СПЦ) „једина легална институција“ државе Србије на Косову и Метохији а да су „ове остале паралелне, и то… то је друго“! Чак две године пре илегалног самопроглашења независности!

Априла месеца, на дан прославе највећег хришћанског празника, Васкрса, манастир Дечане је посетио Фатмир Сејдиу и то у својству председника Косова. На упозорење надлежног епископа да свака посета те врсте мора да буде спречена, Теодосије се сложио свега неколико дана раније… Међутим, сајт Викиликс је под ознаком 06PRISTINA352_а објавио непотписане телеграме америчких званичника из 2006. године о овом догађају. Ту се наглашава да је амерички амбасадор на КиМ, Френк Визнер, специјални изасланик САД у преговорима о коначном статусу Косова, „посебно нагласио Теодосију да је он позвао председника Сејдијуа у Дечане на Васкрс“. Тако се и догодило.

Визнер и Сејдију на Васкрс 2006, без благослова Епископа ЕРПКМ на Косову и Метохији у посети Високим Дечанима и Теодосију

Захтев за присуствовање прослави Васкрса у својству премијера Косова тада је упутио и Агим Чеку, али са намером да до тога дође у манастиру Грачаница где је Литургију требало да служи владика Артемије који је одговорио да не може да прихвати такав предлог док се он и расељени Срби не врате својим домовима из којих су протерани.

Да су Американци на више нивоа и пажљиво водили процес прихватања насилних промена као реалног стања, али и власништва над српским светињама и културним добром, истакла је и Рокфелер фондација (Rockefeller Brothers Fund) у свом годишњем извештају из 2006. године у коме описују напету ситуацију између српског сељака у Обилићу, током њиховог интервјуа, и видно нервозног присутног албанског локалног политичара речима да би и овакав дијалог „пре осам година био немогућ без оружја у рукама“ те га они сматрају напретком.

Трговина је настављена, иако опрезно. Али изградња нације мора бити више од економског препорода. И то је оно што се RBF залаже у Србији, на Косову, и Црној Гори. Фонд сматра да озбиљан напредак зависи од дугорочне посвећености и развоју дијалога и компромиса међу грађанима“ па је због тога на снази агенда „реформа – не рат“ у оквиру чега подстичу младе Србе и Албанце „из Србије и Косова“ да посећују једни друге и да заједно обилазе кафиће, ТВ-станице, џамије и цркве једни других током тих сусрета како би „превазишли своју кратковидост“ остајући свесни припадности свом народу.

„Све до чега ми данас можемо да дођемо је само кап у мору“ каже наш саговорник. Није то ишло баш тако једноставно јер су они још 2005. или 2006. успоставили паралелну црквену управу на КиМ, преко Теодосија и Саве Јањића. Само, док је ДСС био на власти, ништа нису могли, а од 2008. су кренули неометано да спроводе своје планове.

Са друге стране Срби су „одлучили“ да остану пасивни по овом питању. Све што се чинило било је на релацији „ја теби ти мени“ како би се дошло до неке личне користи а запоставили горући проблеми или користили као параван за неке друге активности. Отпор би започињао исувише касно сваки пут иако је са терена било дојава да се нешто дешава. Па и тада би интензитет кампања био много већи у самој Србији него ван ње, где се коначне одлука и доносе.

„…Заправо, верујем да немају ниједног стручњака који се озбиљно бави одбраном српских интереса ни у Канцеларији за КиМ, ни у МСП, ни у Министарству културе…Намерно и свесно, остављено је тако да пропада. Има и неки Институт за српску културу из Приштине, који је после 1999. измештен у Лепосавић. Не знам шта сад раде, али знам да им је некада био директор Ненад Васић, стопроцентно амерички човек. Мајка му је Албанка. Сад је сарадник Института за међународну политику и привреду. Увезани су добро у институције и читав систем државе Србије…“ открива Никола Б.

Радови на обнови оних објеката над којима Теодосије, уз пуну подршку Синода има некакву управу, препуштени су албанским фирмама да их изводе чиме је он лично задовољан како наводи у закључку извештаја за Сабор СПЦ 2008. године, јер је „већина извођача с албанске стране показала велику мотивацију и добар квалитет у извођењу радова“.

Викиликс је објавио скуп интерних телеграма америчких дипломата и из 2009. године у коме се буквално каже: „…Француски амбасадор нам се придружио 21. јула у притискању помоћника генералног директора УНЕСКО-а за културу Франсоа Ривиера за статусно неутрални приступ и већу сарадњу са властима на терену на Косову. Амерички заменик послова такође се жалио на спор прогрес УНЕСКО-а на поправку културних локација за чију потребу су САД донирале новац 2005. и снажно упозорио против истицања било каквог знака који на споменике, чију обнову плаћа САД, који би указивао на то да се споменици налазе у Србији. Ово би било неприхватљиво за нас“.

Велики труд Американаца умели су да „цене“ и представници СПЦ који су дословно следили њихове заповести. Прилично лако изведен је црквени пуч 2010. године након кога је јуна месеца са КиМ коначно протеран владика Артемије. Крајем јуна, Теодосије је Видовдан обележио под покровитељством општине Грачаница при систему „републике Косово“ која је финансирала догађај а патријарх Иринеј благословио њеног „градоначелника“ Бојана Стојановића.

Од тада догађаји се одвијају много брже и отвореније. На прославама верских празника све чешће се појављују и званични представници тзв „републике Косово“, углавном Срби али и други. Недуго затим из Епархије РП са Теодосијем на челу почињу и јавно да им се уручују награде и захвалнице „за помоћ“ и сваку другу подршку. Прихватају се фондови „републике Косово“ којима се финансира изградња нових православних храмова и обнављају стари или запуштени објекти. Упечатљив је пример Винице Светог Стефана у Великој Хочи, из 13. века, која припада манастиру Дечани за чију ревитализацију дозволу добија наводно шведска НВО „Културно наслеђе без граница“ а заправо састављена искључиво од Албанаца са КиМ. Радови су трајали од новембра 2013. па све до априла 2015. године. И ове радове је, како организација на свом сајту наводи, финансирала америчка влада међутим, саговорник Магазина Таблоид тврди да је за Виницу стигао новац из буџета републике Србије.

„…За Виницу су ишле паре из буџета, преко Министарства за КиМ. Лично сам у рукама имао ту документацију, па то одлично знам јер сам могао да имам увид у сва та документа све до 2010. године. Врло је могуће да су те радове извели средствима из буџета Србије. Одобрење су добили од СПЦ, тј. манастир Дечани, који је за ту намену и добио средства. Холанђани, и можда Швајцарци, школовали су Шиптарима кадрове за рад на заштити споменика културе, јер их ови сами нису имали. Као што немају ни своје споменике културе. Цела прича је део ширег пројекта, под покровитељством Ватикана и Малтешког реда витезова, а манастир Дечани је учесник тог пројекта (део ауторства), као и садашњи декан Правног факултета у Београду и НВО Мнемосина. Они су учесници у делу за Србију, односно Косово и Метохију…“ тврди Никола Б.

Какав је дух пратио обнову можемо да видимо из реакције италијанске НВО „Пријатељи Дечана“ која је донирала намештај а пише о „обнови античких просторија“ ове винице која је трајала „свега 12 месеци“.

Манастирска виница је сада опремљена „салом за пројекције и два видео пројектора, један за унутрашње просторије други за отворени простор, рестораном са кухињом где се окупљају млади, заједнички простор за дружења, бесплатни Ви-Фи, као могућност да користите рачунар и пратите спортске догађаје на кабловској телевизији“. Место је још погодно и за „прославе пунолетства“ од којих је прва била већ тих дана „врло свечана“. Свакако, младима у Великој Хочи је јако недостајао овакав простор али он није смео да буде саставни део манастирског комплекса.

Понесени овим, Италијани су предложили и већ добили сагласност од намесништва Епархије да формирају организацију која би туристима изнајмљивала бицикле за вожњу и разгледање Велике Хоче. Ова вест је мештанима била превише због чега су гласно почели да се буне јер заробљени иза бодљикаве жице од 1999. године где им испред носа пропадају хектари најквалитетнијег винограда, или су их Албанци узурпирали, нису могли да дозволе још и тај луксуз странцима на сву своју муку.

То није био једини пројекат туристичког развоја Епархије рашко – призренске. Крајем те године, Ђурић и Теодосије су, са службеницима тзв. „републике Косово“, потписали уговор о изградњи бањског комплекса недалеко од манастира Бањска. Најављивани као капацитети који ће запослити више од 70 локалних Срба а прве госте примити већ на лето 2016. године, завршили су попут других капиталних пројеката за „одрживи опстанак и повратка српског становништва“ које је најавила Влада Србије, као скица лепе идеје на билбордима крај пута. До сада су заживеле само пивара и базени на којима су летос организоване журке са DJ-ејевима.

Марко Ђурић и Теодосије у манастиру Бањска, КиМ
Фото: Канцеларија за сарадњу са медијима

Наредне године и у Косовском Поморављу, испред унутрашње порте манастира Драганац, у оквиру пројекта „лепо Косово 2″, свечано је отворена кафана односно гостопримница површине 250 квадрата коју је финансирала опет влада тзв „републике Косово“ и ЕУ са 180.780 евра. Врпцу су пресекли садашњи игуман манастира, „архијерејски заменик владике Теодосија“, отац Иларион (Лупуловић), тзв. „министарка за рад и социјалну заштиту“ при сепаратистичком систему, Мирјана Јевтић и председник општине Ново Брдо Светислав Ивановић (јавности познат по пружању активне подршке формирању Војске Косова) иначе члан „Српске листе“ и СНС а који је оценио да овај објекат има „културно-духовни“ карактер.

Са сличном намером је, вероватно, извршена и интервенција унутар цркве манастира Грачаница где су фебруара ове године инсталирани рефлектори како би се фреске боље виделе. Проблем је само што ти рефлектори греју па повећавају ризик да фреске трајно оштете у већ оскрнављеном простору задужбине Светог краља Милутина која сада много више личи на галерију слика него на интиман, молитвени простор.

Промене на споменицима културе, како се православни храмови све чешће називају иако се у њима врше богослужења и то им је једина намена (била) све су видљивије. Култура је постала императив који катастрофално уништава светиње елиминишући осећај да се ипак налазите у храму, у цркви.

Многи су зажмурили на позив Саве Јањића, дан пре гласања о чланству тзв „Косова“ у УНЕСКУ 2015. године када је рекао да „…Ми као Црква верујемо да би чланство Косова у УНЕСКУ требало да буде одложено док Београд и Приштина, у оквиру дијалога у Бриселу који се одвија под покровитељством ЕУ, јасно не дефинишу механизме институционалне заштите наших светиња на Косову и Метохији“. „Одложено док…“ – не спречено.

Опет, ако неко мисли да српске светиње на КиМ и поред свега много теже преотети, треба се сетити ранохришћанске базилике откривене током радова на Коридору 10 затим одмах затрпане и не мање вредног храста Записа из Савинца, посеченог преко ноћи иако уопште није сметао изградњи пута и наравно, знамо већ, потапање немањићке Грачанице код Ваљева због бране Ровни, такође апсолутно непотребног подухвата.

Преименовање српског верског и културног наслеђа има огроман значај у светској неоколонијалној политици. А то ће бити много лакше ако се учини да светиње просто изгубе на значају и буду претворене у музеје и кафане. Остаће мали број оних којима ће и тако оскрнављене светиње нешто. Јавности је у потпуности промакао једна од најзначајнијих одлука Сабора СПЦ одржаног у мају који каже да је „одобрено Епархији рашко-призренској да, поред свог историјског седишта у Призрену, може установити, из практичних разлога, и административно седиште у древноме Расу (Новом Пазару)“ а који се непобитно односи управо на припрему поделе ЕРП чији ће један део постати „косовска православна црква“ чији ће неки од најзначајнијих балканских драгуља архитектуре и задужбинарства бити на УНЕСКО-вој листи светске баштине.

 

Иван Максимовић (Косовска Митровица)

ИЗВОР: ТАБЛОИД

—————-

26.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s