Аудио

Нека би дао Бог и данашњи свети велики празник, Крстовдан, да Србин поново схвати и прихвати Крст Господњи као свој знак


Беседа владике Артемија у манастиру Рајиновац на Крстовдан 1995. године

23 септембар 2013. Пастир добри

IMG_1163_500x500-500x500

Нека би дао Бог и данашњи свети велики празник, Крстовдан, да Србин поново схвати и прихвати Крст Господњи као свој знак и у овоме животу и на своме гробу и у вечноме животу, да то буде знак Христов на нама и у нама, по коме ће нас Господ и признати и препознати као своје људе и као свој народ. А тако и само тако, онда ћемо ми бити достојни наследници наших светих предака, Светога Саве, Стевана Немање, кнеза косовскога Лазара, ђакона београдског Авакума и осталих наших славних светих предака.

***

Благословен данашњи празник Крстовдана, браћо и сестре.

То је празник Крста Господњега и зато и синоћ и данас много пута се понављала она предивна песма: „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје славимо“, јер Крстом Господњим спасен је цео род људски од робовања ђаволу, греху и смрти. Страдањем на Крсту на Голготи Господ је Крст учинио моћним оружјем против свих непријатеља рода људскога, видљивих и невидљивих, и дао је Крст Часни као знак Сина човечијега, дао га свима онима који верују у име Његово и који се крсте Крстом Часним. Дао им је то оружје да нас оно штити од свих беда и невоља, а пре свега од свих искушења која долазе од ђавола. Зато у нашем народу постоји пословица за некога ко се нечега плаши – плаши се и бежи „као ђаво од крста“. Тако је Крст Господњи постао један знак распознавања међу људима, по коме се разликују они који верују у Господа Христа од оних који у Њега не верују.

Наш српски народ, од дана примања хришћанства, пригрлио је и Крст Господњи и носио га свуда са собом као свој непобедиви знак и своју непобедиву заставу. И док су год били за Господа Христа и са Крстом Његовим у рукама и на себи, српски народ није се ничега плашио, ни непријатеља, ни страдања, ни искушења, ни саме смрти, јер су знали да је и Господ после распећа на Крсту васкрсао трећи дан. Знали смо и знамо да васкрсења не бива без смрти, ни Ускрса без Великог петка.

Али, имало је у нашој историји, браћо и сестре, и периода, а то је нарочито у задњих педесет година, када је Србин почео да се стиди Крста Господњега и Крста свога. Из страха од људи, из жеље да угоди силницима овога света, ми смо заборавили на ово непобедиво оружје које нам је Господ дао. Почели смо да га избегавамо, да се стидимо, почео је Крст да буде гоњен у српском народу. Колико и колико деце је плакало у школи кад им је учитељица насилно скидала крстић са врата, а преко тога, страх је хватао, не само то дете, него и његове родитеље и његове укућане, па су престали да иду у цркву, престали да славе крсну славу, престали да осењују себе крсним знаком онако као што нам је увек била традиција и понос.

bogojavljenje-casni-krst-beta-1358600965-255631-610x487

Кад год неки посао почиње наш српски домаћин, он је себе ограђивао Часним Крстом, било да полази на пут, било да полази на њиву, било да полази ма где, у град или на суд, он је знао да увек на себе стави Крст Часни. Знао је да кити и своју кућу, и своју њиву, и све остало своје имање и да обележава Крстом Христовим. Али задњих педесет година, кажем, Срби су постали кукавице, али и издајице и Господа Христа и Крста Његовога и душе своје, јер без Крста нема спасења. Крст је симбол Христов. Ко се не крсти Крстом Часним не може носити часно име хришћанина.

Зато, ваљда, Господ, ради молитава Светога Саве и осталих наших славних светих предака, да би нас повратио к` себи и привео к` себи и привео нас нашим славним светим коренима и нашим славним светим прецима, Господ је попустио велико страдање на наш, српски, народ. Тога смо сви ми сведоци, браћо и сестре.

А, где је излаз из страдања? Само и једино у повраћању Богу, у повратку својој Цркви, у повратку и прихватању поново Крста Христовога, да нам он поново постане сила и знамење и избављење од свих страдања и свих невоља. Ако то српски народ у целини прихвати, знајте, нема те силе овога света, видљиве и невидљиве, од које нас Господ неће моћи избавити. Али, ако останемо тврдоглави и даље и продужимо путем којим смо ишли педесет година, онда, онда ћемо изгубити своје душе, али ћемо изгубити и своју државу и свој народ.

Нека би дао Бог и данашњи свети велики празник, Крстовдан, да Србин поново схвати и прихвати Крст Господњи као свој знак и у овоме животу и на своме гробу и у вечноме животу, да то буде знак Христов на нама и у нама, по коме ће нас Господ и признати и препознати као своје људе и као свој народ. А тако и само тако, онда ћемо ми бити достојни наследници наших светих предака, Светога Саве, Стевана Немање, кнеза косовскога Лазара, ђакона београдског Авакума и осталих наших славних светих предака.

Нека би дао Бог да Крст Господњи нам буде путовођа, да нас он води кроз овај живот и уведе у Царство Небеско да тамо славимо Господа нашег Исуса Христа са Оцем и Духом Светим кроза све векове и сву вечност. Амин.

***

Крстовдан

Братство Светог Краља Милутина

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста.

Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј!

Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим.

Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Фотографије је направио наш брат у Христу, Хаџи Драган Станојевић на свом поклоничком путовању у Свету земљу.

2 replies »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s