АКТУЕЛНО

Ђорђе Баровић: Мине као „наслеђе“ ратова (1-3)


NATO бомбардовање касетном бомбом 23.5.1999. године на којој су написали и поруку!

Балкан засејан цветовима зла (1)

Што због ратова деведесетих, НАТО бомбардовања Србије 1999, али и чињенице да се нико никада озбиљно није бавио заосталим експлозивним средствима из Првог и Другог светског рата, у Србији, Босни и Хрватској је неколико милиона квадратних метара опасних по живот. У питању је простор који је „затрован“ неексплодираним убојним средствима: разноразним типовима мина и бомби које још чекају да буду пронађене и уништене.

Последице агресије свуда око нас: Протезе замениле здраве ноге

Према званичним подацима Хрватског центра за разминирање, „мински сумњив простор“ у овој републици обухвата територију чак девет жупанија и 61 град и општине. Претпоставка овог Центра је да још најмање 40.495 мина треба да се пронађе и уништи.

„Минско сумњиви простор загађен је и великим бројем неексплодираних убојних средстава, посебно у подручјима интензивних борбених деловања током домовинског рата. Целокупни ‘минско сумњив простор’ на територији Републике Хрватске обележен је с више од 13.852 ознака упозорења на минску опасност, наводи се у овом Центру.

У односу на све земље бивше СФРЈ захваћене ратним сукобима деведесетих, најгора ситуација је у Босни. Ова држава је и неславни рекордер не само по највећем броју закопаних мина у Европи, већ и са највише страдалих. Црна евиденција наводи да је од мина и других експлозивних средстава страдало 1.750 људи, од којих 613 са смртним исходом. Међу страдалима је и 249 деце и 127 деминера. Током разминиравања изгубљен је 51 живот.

Према подацима из последњег „Извештаја ревизије учинка Ефикасности система деминирања у БиХ“, Уреда за ревизију институција БиХ, из октобра 2016, године, ситуација у овој држави је и даље алармантна.

„Може се закључити да опредељење БиХ да се озбиљно приступи проблему деминирања не постоји, чиме је угрожена реализација стратешких циљева БиХ и испуњење међународно преузетих обавеза. Системски, процес деминирања није анализиран нити унапређен последњих 15 година“, стоји у закључку ове институције.

БиХ је најпокривенија држава минама у Европи. Оне су идентификоване у чак 129 општина и на око 8.800 микролокација. Мада је План деминирања предвиђао да се Босна до 2019. очисти од мина, до сада је завршено само пола посла, односно очишћено је свега 360 квадратних километара.

Када је реч о Србији, највећи проблем представља „заоставштина“ НАТО бомбардовања 1999. Те године је на тадашњу СР Југославију, а заправо углавном на Србију, бацано све што се у арсеналима САД и западне Алијансе могло наћи: од наводећих до обичних ракета, од обичних до пенетрирајућих бомби, од обичне до уранијумом обогаћене муниције, од класичних до касетних бомби…

Према проценама Центра за разминирање Србије, сумња се да се у Србији мине налазе на простору од око два милиона квадратних метара, касетна муниција на простору од око три милиона квадратних метара, док се авионске бомбе – ракете налазе на више од 150 локација.

Свему томе треба додати и наслеђе из прошлих ратова, од Првог до Другог. Процена је да је најмање 150 локација са бомбама које су бачене на Србију у периоду од 1941. до 1945. Свакако су најопасније касетне бомбе које НАТО није штедео нападајући Србију.

Процена је да се оне налазе на око 600 хектара, односно на око 200 локација у 16 градова, и то без Косова. „Жутим убицама“ како се обично назива касетна муниција, засути су Ниш, Краљево, Брус, Бујановац, Прешево, Куршумлија, Рашка, Гаџин Хан, Тутин, Сјеница, Чачак, Владимирци, Кнић, Стара Пазова и Сопот.

„Према подацима из августа 2016, до сада је од мина и неексплодираних убојитих средстава очишћен простор од око 20 милиона квадратних метара“, наводе у Центру за разминирање.

Проблем праве и авиобомбе и ракете које се, према доступним подацима, и даље налазе на 12 локација у Сави и Дунаву. Неексплодиране авионске бомбе и ракете налазе се код мостова Богојево-Ердут и Бачка Паланка – Илок.

Поља смрти

Најпогођеније географске регије минским проблемом у Босни су Посавина, Средња Босна и регија Добој, а најугроженије општине су Добој, Теслић, Маглај, Усора, Завидовићи, Горњи Вакуф, Сански Мост, Велика Кладуша, Травник и Илијаш.
У Хрватској са највећом површином затрованом минама су следеће жупаније: Личко-сињска (139,644 км2, у девет градова и општина), Сисачко-мославачка (73,842 км2, у десет градова и општина) и Осјечко-барањска (58,749 км2, у 12 градова и општина).
Српски деминери су само у 2015. години очистили 220 хектара земљишта, од чега највише у околини Гаџиног Хана, Ниша и Старе Пазове. Разминирана је површина од 27 хектара код Бујановца и 43 хектра у општинама Пећинци и Чачак. Уништење више од 2.000 комада касетне муниције, бомби и противпешадијских мина финансирано је од донација Руске Федерације и САД.

Правила исписана крвљу (2)

Господо, добродошли у Командни центар Руско-српског одреда за хумано деминирање. Место где се тренутно налазите је апсолутно безбедно. Оно је ограђено с разлогом и зато је забрањено да га напуштате. Кретање ван Командног центра није могуће без одобрења и искључиво је могуће само у пратњи.

Храбри и опрезни: Потрага за невидљивим убицама

Пре било чега морате попунити формулар и у њему навести вашу крвну групу и да ли сте на нешто алергични. Ово је стандардна процедура за сваког посетиоца“

Овако нас је, оштрим, готово претећим гласом који не трпи никаква потпитања, сачекао један од команданата, руководилац радилишта и заменик шефа Одреда руско-српских деминера Александар Логачов.

– Господо, ако вас нека од правила чуде или сматрате да претерујемо, знајте да је свака од процедура по којој се ради писана крвљу деминера. Наш посао је да сачувамо и туђ и свој живот – много пластичнији је Богдан Пилипчук, руководилац пројекта и командир овог Одреда који је однедавно поново у Србији.

– Одред је настао 2008. године на основу Указа председника Русије, Владимира Путина и одлуком Владе РФ. Од 2010. у тим су укључени и српски деминери, па отуда и назив Руско-српски одред – објашњава Пилипчук.

Посао за храбре

Руски и српски деминери већ девет година „чешљају“ простор око војног складишта у Параћину, Параћинска утрина у коме је 2006. године најпре избио велики пожар, а онда су мине, бомбе и муниција почели да лете на све стране.

– Према оцени стручњака, у експлозији војног складишта у Параћину избачено је око 1.300 тона јединица најразличитијег наоружања. До прошле године је очишћено укупно 5. 347,000 квадрата земљишта. Пронађено је и уништено 13. 046 неексплодираних убојних средстава – наводи Пилипчук.
Према пројекту Центра за разминирање Србије, руско-српски деминери ће до краја године испитати готово 775. 200 квадратних метара њива, винограда и шума на простору општине Ћуприја. У потрази су за било којом опасном направом из војног складишта.

О коликој површини коју треба да испитају је реч, најбоље сведочи податак да је у питању простор пет београдских општина Чукарица. Притом, нико не зна где тачно вреба нека неексплодирана мина или граната. Звучи напето, а на терену је и заиста тако.

Репортери „Вести“ имали су ексклузивну прилику да буду прва медијска екипа која је посетила руске деминере у околини Ћуприје.

Да би се ова прича нашла пред читаоцима, било је довољно трпети тежину дебелих панцир прслука, али и имати храбрости за шетњу са искусним стручњацима неком од „парцела“ на којима су начичкане табле: „Опасно, мине!“…

– Мада у досадашњим испитивањима нисмо пронашли још ништа, на овој локацији претпостављамо да ћемо пронаћи различите типове противпешадијских и противоклопних мина, различите типове артиљеријске муниције до 150 милиметара калибра, различите калибре и типове минобацачких мина – набраја Богдан Пилипчук.

Лекари део тима

Руско-српски одред за хуманитарно разминирање броји 50 људи. Пројектом руководе Управа и Команда Одреда. Простор од 775. 200 квадратних метара – колико треба да се претражи, подељено је на 36 радних површина, а свака просечно износи око 21.000 квадратних метара. Истражује их укупно четири групе деминера за ручно разминирање, као и једна група за механичко чишћење која се састоји од две лаке машине на даљинско управљање МВ 4.

– У одреду је такође и група за унутрашњу контролу квалитета, те медицинска група у чијем саставу су два висококвалификована лекара и два санитарна возила. На крају, ту је и група за подршку у којој су возачи и преводиоци – истиче командир овог Одреда Богдан Пилипчук и открива да ће свака од четири групе деминера очистити по 193.000 квадратних метара земљишта.

Захваљујући одличној сарадњи са представницима локалних власти, пре доласка главнице руских деминера, изграђено је два километра путева за хитну евакуацију, а две екипе лекара и санитетских возила су стално на локацијама где се ради.

Панцир и кацига

У Командном штабу – омаленој собици са низом неудобних столица и читавим низом снимака терена из ваздуха по зидовима, сваког јутра се одржава брифинг на коме се договарају обавезе за тај дан.
Затим се проверава опрема, па системи везе… После те провере следи још једна контрола – тог истог.

– У Русији имамо пословицу да деминер само два пута може да погреши. Први пут када је одабрао тај позив, а други пут у сусрету са експлозивном направом у земљи. Зато је најважније држати се строго процедура и правила. Оног тренутка када неки деминер схвати да се више не плаши, треба да батали овај посао – каже командир овог Одреда.

Зна добро о чему прича. Ускоро ће напунити 44 године, а овим послом се бави од своје 21. године. Каже, бројао је до 4.000, а онда је схватио да би, ако настави, то била само обична статистика. Духовито објашњење за посао са „стварчицама“ које су створене да би се, у најбољем случају, остао инвалид.

– Није ми била намера да будем деминер, али временом сам толико заволео овај посао, да не знам шта бих друго могао да радим. То важи и за моје колеге. У нашем одреду сви имају најмање по три године рада на терену, али су у Команди и они са 30 или више година у служби. Свима нам се овај посао увукао у крв и свако од нас га ради свестан да када открије или уништи само једну мину зна да је тиме спасао најмање један људски живот.

Да би се отишло на терен, међу деминере, потребно је такође проћи више нивоа процедура. Панцирно одело и непробојна кацига су нешто без чега се не креће. О безбедности брине Александар Логачов. Овом деминеру је лакше измамити осмех него неку реч. Прати сваки покрет гостију, проверава везе на панцирима, кациги.

Опасност у виноградима

Из Командног центра се до места где деминери раде стиже после десетак минута труцкаве вожње џипом.

Без заустављања се улази у ограђени „административни део“ тог дела радилишта.

– Док се читав терен детаљно не провери, ово је тренутно једино безбедно место на које се може стати. Све изван овог простора сматрамо потенцијалном опасношћу – прича Логачов.
Стотинак метара даље, деминери из једног тима увелико раде. С једне стране су машине које уз даљинско управљање претражују оне, равније делове тла. Тамо где је конфигурација терена лошија деминери стрпљиво, центиметар по центиметар, метал дезекторима испитују терен.

– Тражимо било који „сигнал“ до 50 центиметара у земљи. Али, у договору са Центром за разминирање Србије, вадимо и истражујемо и све што се открије на већој дубини. Проблем у разминирању ове територије је и у томе што је реч о делу пољопривредном земљишту које се користи, као и о виноградима. Неки власници ових парцела на своју руку већ обрађују земљу, али на нама је да све детаљно прегледамо и учинимо потпуно безбедним – прича руководилац радилишта.

После 45 минута рада, деминери прекидају посао и без приче одлазе у овај ограђен део. Неки запале цигарету, други се освеже, трећи само седе и ћуте. Свако користи тих 15 минута одмора како му одговара. Знају да се враћају на посао на коме се и најмања грешка, плаћа животом.

Москва финансира пројекат „Ћуприја-1“ (3)

У Центру за разминирање Србије истичу да Русија преко Федералне државне агенције Емерком већ десету годину заредом помаже Србији у области хуманитарног разминирања.

Новинар „Вести“ са руским деминерима

„На захтев Србије, влада Русије је донела Одлуку да се помоћ Србији у хуманитарном разминирању настави и у 2017. години. Уз несебичну подршку и помоћ Руско-српског хуманитарног центра у Нишу, у августу ове године су почели радови према нашем Пројекту за разминирање „Ћуприја-1“.

У Центру објашњавају да је сарадња почела далеке 2008, када је, након молбе Србије, влада Русије донела Одлуку о пружању помоћи Србији и у области Хуманитарног разминирања.

„Након те одлуке Агенција Емерком и Центар за разминирање Републике Србије су потписали Меморандум о разумевању чиме су створене и формално-правне претпоставке за почетак реализације наведене помоћи.

После потписивања наведеног Меморандума Руски одред за хуманитарно разминирање почео је 2008. године радове на чишћењу од касетне муниције и других неексплодираних убојних средстава Аеродрома у Нишу који је 1999. године више пута бомбардован од стране НАТО-а“.

Од 2010, односно после разговора тадашњег министра за ванредне ситуације Русије Сергеја Шојгуа са највишим руководством Србије, формиран је Руско-српски одред за хуманитарано разминирање чији рад у потпуности финансира Русија, а који разминирање обавља према пројектима и уз надзор Центра за разминирање Србије као надлежног државног органа.

Темељна обука

Да руски деминери ништа не препуштају случају, говори и податак да су, пре него што су ушли у зону коју ће истражити, претходно имали обуку на истоветним – безбедним локацијама.
– Терен који истражујемо је 30 процената у виноградима, 20 одсто у пољопривредном земљишту које се не обрађује, 10 одсто је шума, а 40 процената су њиве које се користе. Зато је и обука била за најмање три типа локација: шума, виногради, њиве. На овај начин Одред је могао да уђе у рад без потребе да се претходно привикава на радове на самом терену – истиче Богдан Пилипчук.

Лепа земља, одлична храна

Командир Руско-српског одреда Богдан Пилипчук је трећу годину заредом руководилац пројекта хуманог деминирања у Србији. Кроз смех каже да се толико одомаћио да му недостаје још само српско држављанство.
– Српски народ је веома гостопримљив. Људи су добри, земља је лепа, а храна одлична. Али, на сваком кораку се осећа љубав према мом народу и то не без разлога, јер ми смо као браћа. То је видљиво у свим нашим контактима по Србији – истиче Пилипчук.

Американци поклонили опрему

Крајем априла ове године, Министарство одбране САД поклонило је Војсци Србије медицинску и опрему за разминирање вредности 435.000 долара.
Такође, инструктори Америчке копнене војске у Европи организовали су и обуку припадника ВС о техници уништавања експлозивних убојних средстава.

Прва фаза обуке припадника вода за разминирање обављена је у Прокупљу, а пројекат ће трајати до јесени 2018.
Претходних 15 година Влада САД дала је Србији 20 милиона долара помоћи, а кроз билатералну сарадњу очишћено је 13 милиона квадратних метара земљишта у Србији од неексплодираних убојних средстава. Зар треба подсећати да је готово стопроцентно реч о неексплодираним средствима које су Американци бацили на Србију 1999.

ИЗВОР: ВЕСТИ

***

ПОВЕЗАНО:

*РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: Проф. др Мирјана Анђелковић Лукић – Специјални, ХЕМИЈСКИ и РАДИОЛОШКИ рат НАТО алијансе над Србима 1999. уништавањем здравља народа и природе хиљадама година унапред!

Злочин над цивилним становништвом: ЕКОЦИД И ГЕНОЦИД НАД НАРОДОМ СРБСКИМ И СРБИЈОМ 1999.

—————–

28.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s