АКТУЕЛНО

Јелена Иванишевић Пауновић – Јелена Мила: „Српски филм МОРА под хитно да промени наслов“


фото: ПЕЧАТ

Како је, са свешћу да Запад користи филм и позориште као „топлог зеца“ у оквиру процедура постмодерне концлогорологије усмерене против Срба, једна Српкиња покренула уметничку контраофанизиву

Саговорница „Печата“, глумица Јелена Иванишевић Пауновић, 19 година живи и ради у Шведској под уметничким именом Јелена Мила. Рођена је у Београду, где је завршила Факултет драмских уметности, Јелена је отишла у Шведску 1998, напустивши низ изузетно успешних репертоарских представа. Неколико година касније играла је у Драматену, шведском краљевском националном позоришту, што је јединствен случај да неко са другог говорног подручја, након тако кратког времена игра на сцени Драматена на шведском језику. Са свешћу да западна технологија моћи користи филм и позориште као „топлог зеца“ у оквиру процедура постмодерне концлогорологије усмерене против Срба, Јелена је покренула уметничку контраофанизиву. Оснивала је први међународни филмски фестивал „Фортеца“ који је одржан од 26. до 30. јула ове године у Перасту чија је тврђава Фортеца стављена у службу бедема за одбрану културе, традиције, уметности, филма. Јелена Мила је основала и „Balkan New film festival” који се одржава већ седам година у више градова Шведске и Норвешке, а идеја је да се прошири и на Финску и Исланд.  

Њене представе „Царица Јелена”, „Челичне ратнице“, „Милева Марић-Ајнштајн”, „Јунак ђевојка“ на изванредан уметнички начин осветљавају и проносе истину о србском народу, култури, традицији и духовности.

НАЈБОЉА

Јелена Мила је била најбољи ђак Прве земунске гиманзије, са великим бројем награда освојених из области физике и математике. После средње школе, уместо техничких, одабрала је Факултет Драмских Уметности у Београду. Међу 600 пријављених била је једна од 12 примљених на класи проф. Предрага Бајчетића. Никакво изненађење, ако се узме у обзир да се бавила гимнастиком, балетом, свирала хармонику, побеђивала на такмичењима у казивању поезије, радила као манекенка.

НА ШВЕДСКОМ ЈЕЗИКУ У КРАЉЕВСКОМ НАЦИОНАЛНОМ ПОЗОРИШТУ

Јелена Мила је дебитовала 1989, на Великој сцени Народног позоришта у Београду у представи Сирано де Бержерак, Едмонда Ростана, у режији Егона Савина, у којој је Мики Манојловић играо Сирана.

Играла је у Еурипидовим Тројанкама, такође на Великој сцени Народног позоришта у Београду а са Ксенијом Јовановић изводила је  Стилске вежбе Рејмона Кеноа. Истовремено је  играла и у другим позориштима у Београду – у Атељеу 212 у Фејдоовом водвиљу Кнегиња од Фоли-Бержера, у режији Љубомира Драшкића, и Аристифановој Лизистрати у Сава центру у режији Петра Зеца. Гостовала је по многим другим позориштима широм Југославије, играла на филму и у представама за децу.

У Шведску је отишла из љубави. За непуне две године, играла је на сцени Куће Културе у центру Стокхолма, у свом монологу Религије света за 30 минута. 2006. године заиграла је на Великој сцени Краљевског Националног позоришта, Драматена у главној улози, у представи Седам чистачица, савременој драми Јоргена Хјерда, у режији Осе Калмер.

Мила је добила најбоље критике после премијере као:… djärv och spänande… што би у преводу значило, … hrabra i zanimljiva за свој истанчани осећај на сцени. 

фото: ПЕЧАТ

*Како је протекла „Фортеца“, први међународни фестивал у Перасту чију сте тврђаву ставили у службу повезивања Балкана и севера Европе као бедема за одбрану културе, традиције, уметности?

Лепо – десило се оно што сам већ дуже времена идејно’пројектовала’ – да спојим север Европе и Балкан. Из истог идејног језгра прво је настао Фестивал Новог Балканског Филма БаНеФФ. Чекајући да се прикажу добри филмови са Балкана у Шведској, морала сам сама да заврнем рукаве и покренем ствар.
Између 1998-2012. на Запад су долазили искључиво филмови селектовани од стране Сарајевског филмског фестивала, зато што су и Гетеборшки и Стокхолмски и Берлински Филмски Фестивал – филмове бирали преко Сарајева, који је пратио своју јасну фестивалску политику. И – кренула сам заједно са пар Швеђана, љубитеља филма, у једну другу причу, укључујући и филмове који нису прошли СФФ и – успела. Интересовање је огромно већ са првим Фестивалом, нарочито у Стокхолму, па смо се одмах затим проширили и у остале градове Шведске и касније, Норвешке, а у плану су нам Финска и Исланд. Пошто БаНеФФ већ постоји 7 година, време је било да узвратимо посету нордијским филмским ствароцима, што сам у пар наврата и радила у Беогаду, са пројектом СНОВИ – жене на филму, и ретроспективом филмова ретитеља Рикарда Хуберта. Али, пошто тај посао културне размене одлично ради Амбасада у Београду, амбасадор Јан Лундин и задужена за културу Славица Марковић Сандић, померила сам се ка мору – самом центру лепоте – Перасту -.најфилмичнијем граду Јадрана.  Музеј Пераст, тадашњи директор Андра Радуловић, историчарка уметности Александра Сименуновић и ја, две године смо планирали почетак ове сарадње – на релацији Нордијске земље – Шведска, са земљама Балкана – да се сви окупимо у Перасту.
Мислим да кинематографије севера и југа Европе имају много тога да кажу једна другој у нарацији, естетици, етици, култури и традицији. Кад смо код традиције – Пераст је одавно затворио врата хоризонталној хибридној мореднизацији културе, и отворио врата ка вертикали – свестан да унутар својих граница  може још много тога баштинити а бити нов, савремен и испред свог времена – имати традицију која гледа у будућност. Зато се и Фестивал зове Фортеца ( Утврђење – подигнуто на темељима хришћанског Храма из деветог века „Свети Крст“ – који је такође коришћен као одбрана Боке са мора). Фортеца је чувар најдрагоценијег. Човек без сопствене историје, корена, идентитета, питање је да ли може да ствара. Ја мислим  – не! Јер и слобода мора да има своје упориште, корен! Шта ће уметник понудити остатку планете без упоришта, сопствене исповести? Хаос, а то није здрава будућност.

*Неколико година након доласка у Шведску, играте на Великој сцени Краљевског Националног позоришта, Драматена у главној улози, у представи Седам чистачица, савременој драми Јоргена Хјерда, у режији Осе Калмер – на шведском језику.  Својеврстан подвиг – раван чуду. Како је дошло до овог јединственог подухвата?

Ја сам много радила у Београду, Србији, Црној Гори, Југославији, у Народном позоришту, Атељеу 212, телевизији, књижевним вечерима, филму… Тако да ме је тај замајац само наставио вртети и у Стокхолму. Наравно да сам прво време учила језик и уживала у непознатој земљи са непознатим људима, на непознатом језику. Морам признати да ми је Шведска много пријала од лета 1998, као земља реда, мира, тривијалних ствари и бесмислених разговора. Знате, док смо гледали српски Дневник, где се говорило о животу и смрти – људи, градова, земаља, Шведска телевизија, приказивала је прављење неке шарене хране, уређивање баште и посети кућних љубимаца ветеринару. Деловали су ми као ванземаљци. Једно време сам живела у Шведској као балон који испарава. Али као што рекох, бацила сам се на језик и оно што знам да радим – глуму. И већ 2000. била на сцени у Кући културе – Градском позоришту, са мојом представом „Религије света“, да бих кратко после тога, 2006. била на великој сцени Драматена. То су ствари које се дешавају и на које не можете утицати. Можете ићи сваки дан на 10 кастинга и ништа не урадити, а можете бити спремни и чекати моменат које се деси. Тако је било – једноставно су ме улоге нашле. Остало је на вашој спремности да узвратите изазову и – идете даље.

*Када сте схватили правила семиотике Новог светског поретка која захтева да значење  симбола Срби буде универзална и да функционише као тиранин и истребљивач? На који начин је ова обавеза одређујућа за позориште и филм?

То је много незгодна ситуација. Ја сам постала свесна српства и тога да сам Црногорка, тек када сам изашла из Београда. У Београду као лепа, млада, успешна жена, тражите – свет. Београд јесте мундијалистички град када то хоће! Почетком рата, умела сам да помислим – носите ми то сво српство и црногорство  – пустите ме да живим, да радим без санкција, избеглица које су прогутале град, динара који је пропадао заједно са банкама, превоза, сивила и патње. Шта год да си радио, требало је преживети. У мом случају, као дипломирана глумица Факултета драмских уметности у Београду те 1993, – (замислите годину!) требало је почети каријеру, бити и звезда!!! И колико се дало, ја сам то била са 5-6 репертоарских представа у Народном позоришту, Атељеу 212, филмовима „Лепа села лепо горе“, „Убиство са предумишљајем“, спектаклом за децу „Нинџе корњаче“ који обилази целу бившу Југу, поезијом, књижевним вечерима, путовањима, гостовањима. Не жалим се – мени је било добро, јер за боље нисам знала. Односно, говорило се да је негде другде боље… али ја нисам била неко ко је чекао да напусти земљу. Напротив, ’88 се враћам из Њујорка и Ектор студија, са идејом да глумица будем ту где јесам – у Београду. Сви планирају одласке, неко на фронт, неко бежи, неко напушта… ја остајем.
Све док се није десило да кренем за Стокхолм, размишљајући – одох у бели свет да заборавим све ово где сам била. Кад оно – тамо ме сачека све то, али мало другачије. После пар година схватиш: Сада више ниси заштићен својим домицилним заблудама окружења, већ јединка изложена директним ударима света који углавном не зна ништа или врло мало зна. Као рођена Београђанка молим да се разуме да је Стокхолм пола Београда по величини и по пулсу града. Ја у почетку учим језик те мислим да је проблем у томе, некако чекам да сретнем људе из посла па да наставимо тамо где смо стали. Међутим, време пролази и све више увиђам да сам сама и да неки други почињу да се шире на конто мог ћутања.
Одједном су правила игре друга, људи са којима се дружим већ имају запушене уши другим информацијама. То је моменат у којем сам разумела да нешто мора да се мења, јер је Стокхолм мало тржиште, мање од Београда и затвореније. Да бих постала Швеђанка и грађанин света, морам знати прво ко сам – јер је то оно што ће и Швеђани препознати. Један митски брод звани Југославија је потонуо, и сви који су се тада нашли у Шведској, били су као мишеви пребегли са тог брода. Они који су добили  право да бране оне који су представљени као угњетени и жртве – за то су добијали новца… А, Срби су слали бродове хране 1912. Шведској да би преживела. То ми је открио један старији Швеђанин – таксиста. Било ме је срамота што то нисам знала. Помислила сам тада: „Па можда то одакле сам и није баш толико безначајно“. На вестима смо 1999. за време бомбардовања, сваког дана заузимали по пола дневника. Док моји родитељи, сестра, мој град и најближи у њему, сваког часа гину под бомбама, ја живим и гледам један паралелни свет неких нељуди који суде: Па нисмо знали да су бомбе тако јаке. Тај мој невидљиви и ничим изазвани идентитет, почео је да тражи своје место. И ево нас данас.

*Рекла бих да сте снажно деловали на своје колеге – Швеђане, у смислу да је симулакрум о Србима почео опасно да шкрипи у уметничким круговима захваљујући вашој интелигенцији, знању и шарму? Посебно су интересантни ваши сусрети са водећим шведским глумцем Јоханом Рабеусом.

Johan Rabeus или Јуан Рабеус, како Швеђани изговарају. То је управо та прича. Имате људи са којима не можете ући у разговор – јер неће да чују. Ја ни не улазим у разговор, али и не прећутим. Прећутати је исто грех, зато кажем – окренем новчић на другу страну да чека – јер истина је спора али стиже. Опиру се, али чују. Тако је било и са Јуаном. Њега је Биби Андерсон (Бергманова глумица) почетком рата заједно са групом својих колега (најпознатијих глумаца Шведске), одвела у Сарајево. Тиме је физички угравиран однос ’добрих и лоших’. И тако је настао мит.
И тај дивни глумац ме је још 2000. године гледао у Кући културе – Градском позоришту како играм своју прву представу на Шведском – „Религије света“. Пришао је сцени и питао ме ко сам и како ме не зна… да ли сам из Америке (то је високо вредновање). Кажем: „Не – они су нас недавно бомбардовали“. Пар година касније, када сам играла у Драматену, 2006. на крају сезоне, сретнемо се, подсетим га да ме је гледао давно на сцени, када сам дошла у Шведску…  И ту падне одушевљење, те се опет вратимо на тему одакле сам и ја кажем. Кад одједном одлегну – широко глумачки: „СЕЕЕРРРБ“ – продра се Јуан. Све стаде, ја мало устукнем и кажем: „Да, Серб“. И он понови неколико пута, па ми исприча причу о Биби и његовом путу са њом и осталим колегама. У једном моменту застане и кроз шалу: „Да ли ти је муж љубоморан? Он сада сигурно гледа из снајпера да ме убије“. Ја се насмејем и кажем: „Он је још гори – он је Црногорац“. Јуан је Јеврејин тако да није требало много објашњавати, одличан глумац и од таг дана веома добар пријатељ наше породице.

*Ваша монодрама „Царица Јелена“ јединствен је и вишезначан подухват. Пре­ми­је­ра пред­ста­ве „Ца­ри­ца Је­ле­на” је би­ла у Сток­хол­му на срп­ском је­зи­ку, а за­тим сте је од­и­гра­ли на ен­гле­ском. О царици Јелени се веома мало зна. Како је изгледао ваш рад на оживљавању мајке цара Константина и каква је рецепција пратила њена извођења?

Улазак у лик мајке Цара Константина – то је заиста боравак у времену чуда. Ова драма ме је научила како је нестало античко позориште. Приликом студија глуме, Грчка трагедија заузима посебно место преко ликова Медеје, Антигоне, Едипа… и ту се учи како се на сцени ствара катарза – прочишћење кроз патњу јунака, али, без решења проблема. Проблем се констатује преко хора и заврши кобно по све учеснике, нарочито невине жртве. Јеленин живот је трагедија тих размера, јер њен син убија њеног унука, односно свога сина, пред њеним очима. Радећи Јелену, ја схватим да играм класичну Грчку трагедију без краја. Међутим на крају драме нестане Грчке драме – те катарзе! Јер, проналазак крста ју је помирио са сином. Са крстом је тај проблем решен. И ту схватим како је хришћанство ( у позоришном смислу) избледело антику.
Представа „Царица Јелена“ је играна прво на српском, па на енглеском за Швеђане, а онда је, приликом освећења Храма у Подгорици играна на српско – енглеском, пред предивном, за мене најугледнијом публиком међународних званица и духовника! Иначе на рад те представе понукао ме је проф. Радован Биговић, велики теолог, баш имајући у виду значај Миланског едикта за нас и свет данас. Онда је текст саставила Силвана Хаџи Ђокић, и ја сценски уобличила у моју сценску перлу. Управо радимо и филм о царици Јелени.

*У монодрами „Челичне ратнице – жене добровољци у Првом светском рату“, насталој на основу оригиналних записа и одломака из биографија, оживели сте судбине 13 жена –  бораца за слободу, правду и истину.  Како сте дошли на идеју да урадите „Челичне ратнице“?

У Прислоници код Чачка, на Сабору Фрулаша, гостовала сам са представом „Царица Јелена“ 2013. (1700 година Миланског едикта). Чачани су ми предложили да за идућу годину спремим Милунку Савић, пошто је из њиховог краја. Ја сам прионула на посао и схватила врло брзо да Милунка није сама. У то време сам на северу била преплављена  питањима новинара која су подразумевала да су Срби започели Први светски рат. Шта сам могла да одговорим осим да није баш тако. Нашла сам много жена и то из целог света, које су о томе сведочиле.
Није ми било тешко да од сакупљеног материјала – оригиналних записа створим причу о 13 жена – требала ми је војска жена, и то светских, да бих показала да на Балкану нису само Срби ратовали, већ и жене из света против ’културног’ освајача у пуној војној опреми који су се стуштили на изморени српски народ после Балканских ратова. Да бих употпунила слику, ставила сам ратницу и из Невесињске пушке – Жану Меркус и онда прешла на Други светски рат и Дијану Будисављевић и Зорицу Митић, анестезиолога у последњем рату у Крајини. Требало је дати слику из шире перспективе да би се суштина разумела. Премијера је била јуна 2014. и играна је после и у Сарајеву,  Подгорици,  Стокхолму, Београду, Прислоници, Ослу, чека ме Лондон, Пераст, и Америка. Представа траје 100 минута, тражена је и захтевна за играње. Зато сам снимила свој први филм истоименог наслова и управо је у току монтажа. Премијера је планирана за пролеће 2018. Представљање књиге ће бити у Кући Ђуре Јакшића, 21. септембра у 19.00. Књигу је објавило Удружење добровољаца 1912-1918 и њихових потомака и поштовалаца уз свесрдну помоћ г. Видоја Голубовића и историчарке Леле Павловић, Историјског музеја из Београда и Зорана Рајичића испред Сабора фрулаша у Прислоници.

*На Бадњи дан у Подгорици и на Божићно вече у Мојковцу 2016, на обележавању Мојковачке битке, у представи  „Јунак ђевојка“ оживели сте храбру Црногорку, Василију Вукотић, коју је отац повео са собом у одсудну Мојковачку битку, где је црногорска војска бранила одступницу србској браћи која су се повлачила пред најездом Аустроугара. Представу сте посветили својој баки са очеве стране Видосави Вукотић. Како је настала ова представа?

Пошто сам се окренула нашој ближој прошлости преко „Челичних ратница“ и даљој прошлости, Царици Јелени – мајци Цара Константина, морала сам да преиспитам и шта историја тих мојих хероина, мени значи. Тако се испоставило да је једна од ратница, Василија, била моја рођака. Зато сам решила да њој дам више простора и направим целу једну представу. То је прича мање о њој, а више о времену чији је била сведок. Мојковачка битка је преломила и васкрснула односе Србије и Црне Горе. Стари Црногорци, међу којима и мој ђед по мајци Видо Брковић, који се вратио из Америке да се бори за свој дом и касније ожени ћерку Вула Кнежевића – Даринку – моју бабу, су тај бој видели као Косово поље. Армада Немаца и Аустроугара се сјурила на Србију и Црну Гору.
Историчари и историја су позоришна сцена. Историја вам је као глума, до пола су факта (текст који говорите) а од пола тумачења. Истражујући материјал, дошла сам до занимљивог податка, да је на тај Крвави Мојковачки Божић 1916. битка вођена на два фронта – једна на мору и друга на копну. Тог 7. јануара (или по тадашњем календару 25. децембра) један брод пун добровољаца је ’пуком игром случаја’ несрећно потопљен (није било јасно зашто је изненада променио смерницу одредишта приласка обали), имајући у виду да је могао да помогне браћи у невољи; а на копну је поред несвакидашње борбе и победе, пораз морао да се призна, док одговорни Краљ бежи из земље. Одговор се још увек тражи – и углавном налази у другоме. Управо ту причу – која боли, јер истина није пријатна али је лековита, испричала је у свом дневнику једна ћерка, црногорка, препуна љубави према оцу и земљи – чији крш, племе и образ љуби. А, моје је искуство да, када сазнате ко су вам преци, та снага постаје део вас.

*Ви сте ублажили стање у којем смо се својим немаром као народ  огрешили о хероину српске науке Милеву Марић. Про­је­кат „Ми­ле­ва Ма­рић Ајн­штајн” реализоваћете  на швед­ском језику за та­мо­шњу пу­бли­ку. Какву је врсту инспирације за вас представљала ова наша научница? 

Нисмо се ми огрешили о њу колико не стижемо да богатство историје испоштујемо. Черчил је након посете једној изложби у Историјском музеју у Београду рекао: Балкан прави толико историје да се и сам са њом не може носити. И то је истина. Много брзи и оштри ветрови дувају, тако да се морамо добро учврстити да нас не одувају. Не стиже се. Оно што је важније је да не заборављамо. Погледајте: стигло је и време Милунке Савић, не само код нас, већ и у свету. А, Милева је класичан пример онога што ја хоћу да урадим овде на Северу. Замислите: крајем деветанестог века,1897., отац шаље своју ћерку на студије математике у Цирих, зато што је то била једна од ретких школа за школовање жена. Била је једина девојка у одељењу а другарице су јој биле, поред пар вршњакиња из Србије, и Марија Кири и врхунске научнице тог времена. То је прича коју хоћу да причам. То што се после заљубила и волела свога мужа до краја живота, променила лице науке и у томе била одважна до краја – је крст који је одабрала и у томе уживала. Све остало је жртва због ратова, бежање мужа, не дипломирање, смрт ћерке и болест сина. То је мука сваке мајке! Уз то, и ја сам била изузетно добар математичар и физичар.

*Радите на томе да геноцид над Србима, у комплексу хрватских логора у НДХ – не буде и даље скривен. На који начин реализујете изузетно значајан пројекат који сте назвали „Јасеновац“?

Много је нашег света који пати на северу, који нема могућност да каже своју муку. Није то шала: То је она тешка мука која лежи закопана у некој туђини, без могућности да је икада икоме кажеш, пренесеш, објасниш… Ту муку ти људи ћуте. Некако сам је осетила дружећи се с њима и схватила да и мене та мука подједнако боли, иако нисам била део те приче. Помогла сам пар пута преко мог позоришта, да се страдање Срба представи Швеђанима и тај наш пројекат смо назвали – “Јасеновац“. Није нам идеја да бројимо кости да би другима пребацивали, већ да их поменемо и муку поделимо и са Швеђанима. Две стари су било значајне: прво да се после тога догађаја лакше дисало, као да је подигнут поклопац са претис лонца, али и то да су Швеђани били љути и са правом су поставили питање: „зашто они о томе ништа не знају“?! Ту је кривица само наша. А прича Јасеновца, која се шири скроз до Норвешке и логора принудног рада за време Другог светско рата је прича која се и те како тиче и Швеђана а још више Норвежана. Јер и они имају грижу савести у деловима своје историје. Тим програмом заиста брижно и одговорно отварамо поклопац заједничке муке – зарад светлије будућности. На једном од програма нам је била гост Зага Грип, ћерка покојног зналца историје Жарка Видојевића (принудног радника у Норвешкој), сада жена у годинама које је први пут срела свога оца 2008 године! Како да вам кажем: одговорност због тога што Швеђани ништа не знају о нашој историји не лежи у њима, већ у нама што се тиме не бавимо. А нико неће ако не ми сами.

*Кинематрогафија је и у Србији након 1990-тих стављена у службу Срба у геноцидан народ и злочинце. „Српски филм“, који симболички уводи усташку злочиначку праксу у српски етнос и етос, је парадигматичан пример, на који нико није реаговао. Какав је ваш однос према овим филмовима који доводе до духовног опустошења и опростачења, закључно са свеукупним егзистенцијалним уништењем?

 ’Српски филм’ мора да промени наслов. То овим путем и тражим.
Ако је уметник осећао потребу да име народа треба да стоји у наслову његовог филма, то је у реду. Али нисам сигурна да се остатак тога народа с тим слаже. Имам решење: Предлажем да крене од своје породице, пошто је породица кључ у његовом филму. Па, нека се филм лепо назове „Радивојевићев филм“ или „Спасојевићев филм“ (довољно је наш, а не угрожава све). Нека ту срећу свог стварања поделе у оквиру породице, своје куће – мајке и оца: они су се филму сигурно много обрадовали. Тако би остатак љубитеља српског филма у земљи а нарочито у иностранству, живео у миру, поштујући посебно њихове породице и уметнички занос њихове деце. Клинци окрећу цев ка својој глави, дајући му име једног народа… то је цев уперена на кинематографију из које су потекли. Размишљам зашто се нико из власти, нико одговоран за културну политику земље, није запитао – шта значи тај наслов и која је веза наслова са садржајем. Нисам власт, али сам одговорни креатор једног Фестивала који представља филмове са Балкана. Тај филм је безобразно украо бренд – на очиглед свих, и ћути! Моје колеге глумце, никада нисам питала о чему су размишљали док су снимали тај филм, а сви они су ми драге колеге. Заиста бих волела да чујем. Мислим да наш филм нема проблем са креативношћу и истином – говорим о целом Балкану, нарочито простору бивше Југославије. Филм има други проблем- финансирање. Понекад паре умеју да имају име: када сценарио треба да буде у функцији нечега, да би био финансиран… и млади људи жељни рада и успеха, пристају да продају сервиране идеје. Дешава се то и старијим искуснијим колегама. Делом зарад славе, а делом и због егзистенције. Слава је финансирањем загарантована јер ти филмови добијају новац из центра моћи који ће сутра и пласирати филм на неко ’светско тржиште’. То је тај зачарани круг. Али, кажем, наравно да живи и добар филм на Балкану, који се подједнако препознаје ван његових граница и ту свакако убрајам и српски филм.

*Да лу су Швеђани почели да преиспитују природу ратова у бившој Југославији у контексту исламског фундаментализма и терористичких напада?

Швеђани се плаше. Куца им нешто, а они не смеју да отворе врата да погледају. Односно не верују све и да им се и прича, јер немају искуство. Верују да се то не може њима десити и да, иако је тај фундаментализам ту, да се он може примирити, преваспитати демократским путем, разговором,  објашњавањима и помагањем.  Швеђани имају једну наивност која им доста помаже, али их и кошта. Али те промене нису настале са последњим миграцијама. Оне су настале првим покушајем интеграција избеглица из конфликата пре 30-40 година и тај пројекат још увек траје. У Стокхолму постоје делови града у којима не можете видети Швеђане нити чути шведски. Мислим да искуство Балкана јесте велики живи пример, тако да имам утисак да нас све мање виде као кавгаџије недорасле културном свету, а више као земљу преко које је протутњао торнадо који је сада на путу ка Европи.
Сада одједном другим очима виде рат и страдање… пошто су и сами угрожени. Проблем је што понекад воле да имају памћење као златна рибица, јер их се није тицало. Сад их се тиче. На нама је да не заборавимо да нисмо оно што говоре, већ оно што знамо да јесмо. То је наша снага – спремнa да опрости и увек помогне онима којима треба помоћ. То је наше богатство.

Разговарала Биљана Ђоровић

Биљана Ђоровић

ИЗВОР: ПЕЧАТ

28.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s