АКТУЕЛНО

Владимир Димитријевић: ВУК ДРАШКОВИЋ И АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ. О ИЗДАЈНИЦИМА БЕЗ ФУСНОТА


ПИТАЊЕ ГЛАСИ

Како је могуће да Александар Вучић, бивши србски националиста, не само што среће Џорџа Сороша и слуша његове поуке, него и остварује његову агенду, коју другосрбијанци, од 1990. до недавно, нису успели да остваре, трудећи се да нам „промене свест“ и издајући све што је било свето и честито у нашој историји? Како је могуће да на челу Владе Србије, с Вучићевим „бефелом“, буде не само лезбејка Ана Брнабић (то је њена приватност!), него пропагаторка „ЛГБТ вреднота“, која, као премијерка, предводи поворку политичких хомосексуалаца?

У овом тексту нећу се позвати ни на какву литературу, нити ћу имати упутницу ка било ком извору са Интернета. (Изузетак је један цитат из две деценије старе колумне Мирјане Марковић, бивше шефица Југословенске удружене левице.) Ово су моја размишљања, настала на основу дугогодишњег посматрања, а питање на које себи и другима одговарам гласи: „Које су политичке штеточине, и како, нанеле највише зла патриотском покрету у Срба, довевши нас довде где смо сада?“ Наравно, избор кључних штеточина је личан, и не тврдим да је једини могући; иако личан, он има своје аргументе, које препуштам на расуђивање читаоцу.

МИЛОШЕВИЋ И МЛАДИ

За време Слободана Милошевића, које се сада некима чини као епоха апсолутног родољубивог уздизања, највећи број младих људи, који су у то време били будућност Србије, Милошевићу једноставно није веровао. Млади су га доживљавали као партијског апаратчика, који је тријумфовао у борби против другог апаратчика, Ивана Стамболића, и који је дозволио вишестраначје само зато што је на то био принуђен развојем светскоисторијских околности. Борио се тај Милошевић са упорношћу правог титоисте против издавања дела Слободана Јовановића, сваку причу о монархији и равногорству секао у корену, а његова жена, оснивачица ЈУЛ-а, није била ништа боља од грађанисткиње Весне Пешић. То се види макар из дневника другарице Марковић, која је својевремено у „Дуги“ (17. јуна 1995. године) тврдила да ће „балкански народи, ако из средњевековног мрака не изађу на светлост дана, бити избачени из историје, престаће да постоје. И неће то бити први пут да неки народи окончају свој живот, изгубе се, остану само између корица књига. Тако су ишчезли Маје, Илири, Трачани, Келти, Етрурци, Стари Грци…Мора да су се у неком периоду свог живота сукобили с временом, са новим добом и остали у прошлости, која им је била ближа од садашњости, на коју су се саплели на самом прагу сутрашњег дана. Може се лако десити да, док девојке и младићи из Франкфурта петком после рада или часова на факултету одлазе да проведу викенд на топлим плажама Индонезије, Срби, Македонци, Бугари и Грци обавијени мирисом тамјана, испод кандила, проведу тај исти викенд и читав век у расправи чији су језикословци из деветог века, Ћирило и Методије“.

Да и не говоримо о томе како је договор Милошевића и Туђмана довео до пада Книнске Крајине, окончавајући као огромна река избеглица која је потекла ка Србији. У Милошевићево време формирала се и мрежа данашњих тајкуна, од браће Карића до Мирослава Мишковића. Ми, млади, углавном смо то знали, и већином нисмо били за такву политику; хтели смо, идеалистички, маштарски, обнову Србије каква је била у доба краља Петра Првог Карађорђевића. У односу на ово што се данас збива, Милошевић делује као шампион демократије и националне свести, али, објективно, он је заиста био партијски апаратчик са нешто одговорности према свом народу и његовим интересима на Балкану и у свету.

ВУК МЕЂУ ОВЧИЦАМА

Човек који је, у оно време, многе младе и средовечне људе преварио, завео их причом о монархизму, равногорству и обнови Србије звао се Вук Драшковић. Он се, изненада, појавио на небу србске културе својим романима, који су се бавили темама наше новије историје. Најјачи утицај је остварио „Нож“, прича о покољу који су муслимани Османовићи извршили над православним Југовићима у једном селу код Гацка (при чему су Османовићи преверице које потичу од Југовића). Овај роман се није читао, него гутао, и многи су га доживљали као нови „Горски вијенац“, иако је реч о дводимензионалном делу осредњег писца што се прославио неписменим реченицама у којима је нож „лак за понети, а тежак за поднети“. Вук Драшковић је кокетирао и са православљем, прикључивши се групи националних опозиционара окупљених око „Гласа Цркве“, часописа Епархије шабачко-ваљевске. Када су преношене мошти Светог владике Николаја из Либертивила у Лелић, он их је, између осталих, дочекивао, и беседио у говору препуном лажне скромности и плитке патетике.

Када је Вук основао Српски покрет обнове, многи су мислили: “Благо нама, ето нам обнове Светосавске Србије!“ Драшковић је, чинило се, храбро ступао против Милошевићевог режима, организујући демонстрације 9. марта 1991, када је маса омладине ушла у сукоб са полицијом са жељом да комунизам падне, престолонаследник дође, и опет будемо Краљевина Србија. Чупав, брадат, прави четник из партизанских филмова, Вук је обнављао Равну Гору као култно место. Подигнут је споменик ђенералу Дражи, као и храм на славној србској планини. Ко да му не верује? Неотитоисти га мрзе, телевизија га пљује, а он – правим путем. Наш је, наш, како да није! Тај и такав, уочи ратова насталих у доба распада СФРЈ, бусао се у прса Косовским заветом и причом да нико не сме продати Лазареву земљу, а у Рашкој области је претио сечењем сваке руке која би у Србији узела зелени исламски барјак. Кад је рат почео, његова странка основала је Српску гарду, због које су погинули Гишка и Бели, легенде београдског „родољубивог подземља“.

А онда, др Џекил постаје мистер Хајд: Драшковић и жена му Даница свим силама нападају Србе у Босни као убице и злочинце, који масовно кољу муслимане. Почиње оно што су касније назвали „хушкањем на мир“. У њиховим новинама, „Српска реч“, излазе текстови којих се не би постидели ни хрватски, ни бошњачки „тисак“. На насловној страни једног од бројева стоји „Дођи, Били“: Клинтон се призива да интервенише у Србији и смени злог Милошевића. Уличне демонстрације Коалиције „Заједно“ 1996-1997. године не спречавају Драшковића & компанију да праве бизнис дилове са „недемократским режимом“, а Вук улази и у власт која дочекује бомбардовање 1999. године, да би ту исту власт, због нових политичко-пословних комбинација, напустио и опет позвао НАТО да уклони Милошевића.

И тако даље, ad nauseam… Kао министар спољних послова у постпетооктобарској Србији, Драшковић потписује споразуме са НАТО нацистима, тражи да се одрекнемо Косова и Метохије, сања о потпуном предавању Србије под власт Брисела, напада нас због „маштарења“ о Русији, улази у коалицију са Чедомиром Јовановићем, и ево га сад у коалицији са Вучићем, који му, штедро, обезбеђује место међу проданим душама у напредњачком театру апсурда. Драшковић је, заиста, потрошио огромну енергију људи који су га следили, и многим својим бившим симпатизерима огадио и Србство, и монархију, и Равну Гору, и Дражу.Веровали су му, и он их је изневерио; ишли су за њим, а он је скочио у понор НАТО ништавила, у који људи нису хтели да га прате. Али су остали разочарани; јер су били очарани. А стање очараности лако се претвара у разочарење. И њих сад, у многим случајевима, не занима никаква политика, што погодује свима што би да Србијом владају без Срба и њихове слободарске самосвести.

ТАДИЋ И ВУЧИЋ

Борис Тадић, мада је, углавном доследно, изневеравао наше националне интересе, није био „прави“ издајник зато што никад није причао србску патриотску причу, нити се позивао на Косовски завет и светосавску духовност. Он је, једноставно, увек био „умерени“ другосрбијанац, за кога су Брисел и Вашингтон мера и провера стварности. Зато Тадић није могао да спроведе све налоге Запада: за њим не би кренуло бирачко тело, осим оних бирача који су себе одавно потпуно позападњачили, сматрајући да Србија, како рече један другосрбијански бард, мора бити „демократска“, са Србима или без њих.

Империјалним луткарима у луткарском позоришту србијанске политичке сцене био је потребан овејани „националиста“, повезан са навијачким групама и символима националне борбе, попут Ратка Младића, коме је нудио „сигурну кућу“. Био им је потребан човек који је оличавао Србију транзиционих губитника, и који је претио да ће похапсити све упропаститеље србске привреде и банкарства, на челу са омрзнутим Млађаном Динкићем. Био им је потребан неко ко је, од када бирачи знају за њега, дизао глас против тајкуна и „жутог картела“, оличеног, између осталих, у ДС-овом градоначелнику Београда, Драгану Ђиласу.

И тако су открили Александра Вучића: организационог секретара појединачно најбројније странке губитника транзиције, човека који није имао личног осим партијског живота, вештог манипулатора који добро познаје „сировину“ звану човек без идеала, и који зна да се, како једном рече, многи интелектуалци могу купити за тањир купуса.

Тадића, који, управо зато што је био другосрбијанац са извесним националним отклоном (растао је између свог оца Љубе и Добрице Ћосића), није могао да до краја обави предају Космета, заменио је конвертит без икаквих скрупула.

И одмах је кренуо да „одрађује“ задатке, због чега су му обукли Томислава Николића као маскирну униформу, а онда му у руке предали све медије и тајне службе, дозволили да троши народни новац и прави „мапет шоу“ док твори вољу господара из сенке. Ко се не сећа да су противуставни Бриселски споразуми потписани у сенци хапшења Мирослава Мишковића, најављеног као сурови обрачун са свим тајкунима Србије! До данас, Вучић прави јефтине представе кад год треба нешто крупно да спроведе, а влада методом „Парови“-Вучић-„Парови“, или „Задруга“-Вучић-„Задруга“. Ко год има имало мозга зна да није случајно што је Жељко Митровић члан балканске испоставе Трилатерале, „Ист-Вест бриџа“. Јер, Жељко је кључни Вучићев саучесник у прављењу Срба будалама које се преводе жедне (а све чешће и гладне) преко воде. Vulgus vult decipi – ergo decipiatur!

Вучић је, а не Тадић, урадио све што је Империја тражила од Србије: од потпуне легализације геј параде (ове, 2017. године, су одржане две у Београду и једна у Нишу, при чему је у септембарској, београдској, учествовала ЛГБТ премијерка, Ана Брнабић) до легализације сарадње са крвавим убицом Рамушом Харадинајем, који је постао наш „пожељни партнер“ у „Репубљик Косова“.

Не заборавимо: у Тадићево време, Север Косова се бранио барикадама – не зато што је Тадић био патриота, него зато што није смео да оде предалеко у сарадњи са Империјом. Данас то изгледа као „сан летње ноћи“; сада је сасвим могуће да Вучић забије нож у леђа Русији и спроведе нас у НАТО конц-логор.

СВЕ ЈЕ ПОГАЗИО

Најстрашније што је Вучић учинио са Србијом јесте гажење свих духовних и моралних вредности под изговором „промене свести“ и „протестантизације“. Знајући да су Срби пубертетски народ, склон да се лако одушеви и још лакше разочара, он стално мантра како смо нераднички олош који, без обзира да ли нас ЕУ хоће или неће у својим редовима, треба да прихвати да је „парија“ која нема право да се буни, него мора да рмба као роб, и да виче: “Још! Хоћу још!“ Оно о чему су сањали другосрбијанци, спроводи бивши кафански патриота, који је, у радикалској фази био исти овакав, само са реториком „Карловац – Карлобаг – Вировитица!“ Сада, када се тобож „преумио“, он виче: “Браћо Срби, стоко једна!“ И увек, како у једном разговору рече Мило Ломпар, држи отвореним конкурс за издајнике. Било ко, било кад, може да оде на Газдину благајну, пружи руку и прими свој део, који зависи од места и улоге у напредњачком систему свеопште лажи и обмане. И тако то иде, до у понор.

У србијанским кафанама, иза поноћи, клуподери су имали обичај да напијају наивчине, стваљајући им, да појачају ефекат отрова у алкохолу, сумпорне врхове палидрваца у пиће. Кад се наивчине „нарољају“, клуподери су уживали у томе да свој кажипрст овлаже пљувачком и ставе га у ухо онога коме се ругају. То им је био доказ сопствене супериорности.

Наивчине, опијене ријалитијима, таблоидима и причама Великог Господара Протестантског Преумљења, трпе ту врсту понижења у Србији претвореној у најмрачнију кафанску рупу.

ШТА ЈЕ БИЛО СА ВУКОМ И ВУЧИЋЕМ?

Па шта је било са Вуком и Вучићем? Како су се они променили? Јесу ли се заиста преумили или су од почетка били „људи са задатком“?

Уверен сам да ова двојица нису ИСКРЕНО стајали на србској патриотској позицији, која никад није подразумевала тарзанско бусање у прса круном и кокардом (Драшковић), нити примитивизам „зарђалих кашика“ и шоу типа „Владимир Жириновски“. Вук Драшковић, син члана Народноослободилачког одбора из Херцеговине, био је човек од високог поверења Брозовог режима, дописник из несврстаних земаља и секретар компартијског перјаника Мике Шпиљка. Писао је против Драже и четника, а онда су му налогодавци рекли да ће он бити Четник са великим Ч, за србске масе које се буде из мамурлука брозоморе. И човек је почео да глуми, правећи потезе у складу са „историјским околностима“ – од Драже до НАТО-а.

Александар Вучић, млађани активиста партије прављене да гнев лумпенпролетаријата учини безопасним, усмераван је од дивљења антиглобалисти Садаму Хусеину и урлања против НАТО бомбардера над Србијом 1999. до јавне подршке председничкој кандидатури Хилари Клинтон и јавног кајања пред Крвавим Билом.

Ако неко, попут Вука и Вучића, заиста мисли да ћемо се извући тако што ћемо променити свест и постати робље Запада, вара се. Срби који су поклани у цркви у Глини 1941. претходно су покатоличени, али их то није спасило од усташког ножа. Империји, то свако паметан види, треба овај простор, али не и овај народ.Гоне нас, како је О`Брајен рекао Винстону Смиту, да заволимо Великог Брата, па да нас онда побију.

АКО БУДЕ ВЕКА, БИЋЕ И ЛЕКА

Не заборавимо: УДБА је била озбиљна тајна служба у потпуности посвећена спровођењу „самоуправног“ тоталитаризма, који је, од 1948, суштинско средство западне русофобије. Ученици и подражаваоци Ранковића и Крцуна су морали, хтели не хтели, да прихвате основну поставку титоизма: Срби су, као хегемони народ, криви за тлачење свих народа Југославије, и зато треба да буду мањи од маковог зрна. Сваки покушај да се освесте биће праћен прављењем лажне опозиције, која ће идеју свенародног опоравка и препорода злоупотребити и довести до апсурда. Један од комунистичких тамничара рекао је легенди србске равногорске мисли, чика Антонију Ђурићу, који је као млад робијао због оданости монархији: “Ако краљ буде требало да дође, ми ћемо да га доведемо.“

Кад се томе додају окултни вођи и гуруи, какав је у Драшковићевом случају био ко зна чији шпијун и психо-манипулатор Веселин Савић (о коме је Драшковић написао роман „Доктор Арон“), онда ствари буду много јасније (мада не и утешније, наравно).

Вук и Вучић су, од почетка својих политичких каријера, људи одређених задатака, активирани онда кад је Империји то затребало. Понављам: то је моје мишљење, и не намећем га. Такође сам уверен да „светска закулиса“ (израз Ивана Иљина) опет спрема неког „чупоглавца из кутије“ да смени Вучића кад обави прљаве издајничке послове и Србију претвори у Конго под влашћу Белгије (који чита, да разуме). Можда ћемо се опет чудити кад се појави нови Шћепан Мали…

А можда се и нећемо чудити, него ћемо, освешћени и опорављени, узети ствар у своје руке и кренути да се ослобађамо, као 1804. године. Ако буде века, биће и лека. То јест, како рекоше Ананија, Азарија и Мисаил, млади Израиљци што одбише да се поклоне идолу цара Навуходоносора, Бог може да нас избави из руку наших непријатеља; али, ако то не учини због грехова нас и отаца наших, ми се ни онда нећемо клањати лажним боговима.

Зато, како рече Алекса Шантић: „Ми знамо судбу и све што нас чека,/ Ал` страх нам неће заледити груди./ Волови јарам трпе, а не људи,/ Бог је слободу дао за човјека“.

Владимир Димитријевић

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

——————-

28.9.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. СЛАВНИЋУ СРБИ ХЕРЦЕГОВЦИ СУ ЉУДИ СА ОБРАЗОМ ЧОЈСТВОМ ВЕРОМ У БОГА И СРБСТВО КАД ВЕЋ СПОМИЊЕШ ЧЕТНИКЕ СКОРО ЧИТАВА ЕРЦЕГОВИНА ЈЕ БИЛА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ И ЧЕТНИКЕ ТРЕБИЊЕ БИЛЕЋА ГАЦКО НЕВЕСИЊЕ ЉУТИ ЕРЦЕГОВЦИ О ДРАШКОВИЋУ КА И ШЕШЕЉУ НЕ ЗБОРИМ ОНИ НИЈЕСУ НИКАКВИ ЉУДИ НИТИ СРБИ СССС

    Свиђа ми се

  2. Вук Драшковић је био све што се могло бити:
    и комуниста и антикомуниста, титоиста и антититоиста, монархиста,
    анархиста, неверник и верник, четник, англофил, германофил, русофил,
    националиста и интернационалиста…
    Клањао се и заклињао – пред петокраком и крстом!
    Коначну заклетву је дао пред доларом – плаћеник – те зато призива
    Србију у НАТО!
    Једном речју, како то кажу Херцеговци: „ХерцеГОВАНАЦ“!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s