Видео

Мирно спавај Ђенерале, парче метала се не може мерити с песмом


06.10.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

ФБ БЕЛЕШКА Dunavski Vuk

МИРНО СПАВАЈ ЂЕНЕРАЛЕ

ЂЕНЕРАЛ ВЕЉКО РАДЕНОВИЋ

Намерно нисам нешто писао о човеку који је преминуо пре неколико дана. Чекао сам да се слегне прашина, јер… чему сви силни хвалоспеви када њега нема??? То је оно наше несрећно људско у нама да нам изгледа мртав човек много већи него жив…

Понекад размишљам, како то да људи који су били велики духом за живота, који су дали живот, здравље за државу – не буду адекватно награђени? Не само што нису адекватно награђени већ их та иста држава третира на најгори могући начин, одричући их се.

Није само реч о животу – најлакше је погинути. Постоје много горе ствари у животу, поготово на фронту. Постоји и реална могућност да останеш инвалид, то је јако често теже од смрти…

Понеко помене непроспаване ноћи у рову, готово нико не помене непроспаване ноћи породице ратника у рову. Чекају, надају се да ће се вратити онакав какав је и био, или у најмању руку сличан оном човеку који је обуо чизме и отишао…

Вељко Раденовић је био један од њих. Вратио се са фронта болестан, уморан… Ратник који је својом храброшћу и храброшћу своје браће спасавао свој народ, побеђивао војнички, мушки, шиптарске терористе. Ратник који је могао да буде пример сваком српском полицајцу и војнику, сваком официру како се воде и чувају људи, како се воли, чува и штити сопствени народ…

Држава је заборавила… или се прави да је заборавила. Испод части јој је да ода пошту човеку који је бранио својим животом и уложио добар део себе, као што је то учинила и његова породица и родбина. Заборавили су, или се праве да су заборавили поједини „бизнисмени“, Косовци, који парадирају свим деловима Србије, сем Косова и Метохије где им је место, скупљајући новац од издавања станова ветеранима… Моје лично мишљење је да се праве да су га заборавили, јер најлакше је зажмурити покушавајући да не виде, да се не сећају колико је Вељко био велики а колико су они мали…

Не може да га заборави обичан и поштен српски народ Ораховца који је Вељко спасао. Испевана је прелепа песма у његову част. Лично сматрам да је та песма вреднија од било којег одликовања које држава може да да. Зна се ко се опевава у песмама – само највећи хероји. И овом приликом могу да ућуткам све злобнике који пљују по неким нашим херојима. Могу да им кажем мирног срца и бистре главе: Тишина!!! Да ли је поменути јунак у песми? Јесте… Завршена прича…

Мирно спавај Ђенерале. Твој чин, који ти је твој народ дао, већи је од чина генерала које је неким другим људима дала држава.

Твоја песма која је остала иза тебе, вреднија је од било којег одликовања које може држава да ти пружи. Парче метала се не може мерити са песмом…

Дунавски Вук

+++

+++

ФБР ДОДАТАК: ПРЕУЗЕТО СА САЈТА http://www.stormfront.org/forum/t916998/


ЂЕНЕРАЛ ВЕЉКО РАДЕНОВИЋ – САВРЕМЕНИ СРПСКИ ХЕРОЈ

ЂЕНЕРАЛ ВЕЉКО РАДЕНОВИЋ

Пре пар година сам први пут чула песму „Ђенерале, ђенерале“ коју певају Косовски божури. Већ на прво слушање прошла ме је језа што због речи, што због младог света који је песму певао, што због чињенице да је написана у част савременог српског јунака, човека који је бранио српски народ.

Још тада сам желела да сазнам нешто више о главном јунаку песме, али је то била немогућа мисија. Нигде ништа. Као да човек не постоји. Бар кад су званични медији у питању. Једино што је могло да се сазна је да је Ђенерал Вељко Раденовић, вођа Посебне Јединице Полиције и да је, између осталог, активно учествовао у ослобођењу Ораховца.

Живот и неке свакодневне обавезе су ме спречиле да будем прави мали истраживач и да о Вељку Раденовићу напишем текст много пре овог. Сада веома жалим што нисам била истрајна.

Кад сам у недељу увече на друштвеној мрежи прочитала вест о његовој смрти најпре сам занемела, а потом се растужила. Поново сам покренула претраживаче, трудила се да пронађем деманти те вести, али опет ништа. Само линкови ка песми Косовских божура и ка Сувој Реци. Ни слова о самом Ђенералу Раденовићу. Ни слова о томе да је преминуо савремени српски херој – човек коме је српски народ, кога је бранио са својом јединицом, дао чин Ђенерала.

Не знам како вас, али мене тај детаљ неодољиво подсећа на причу о кнезу Лазару кога је српски народ после Косовског боја подигао на пијадестал цара, иако никада није имао ту титулу. Српски народ има много мана, али је увек нешто одлично знао – умео је непогрешиво да препозна истинске јунаке.

Овога пута нисам желела да одустанем. Преминуо је човек који је био херој, а нигде ни слова о томе. То је био мој мотив. Контактирање људи на друштвеној мрежи који су објавили вест о смрти Ђенерала уродило је плодом. Они који нису знали нешто више о њему упутили су ме на оне за које су веровали да знају нешто И… успели смо!

Ово што следи је збир сведочења. Захваљујући људима који су приватно и професионално познавали Ђенерала Вељка Раденовића, успела сам да посложим ствари. Како сам већ писала, сматрам да је Ђенерал Раденовић један од оних чије име никако не треба да заборавимо. И ово је мали допринос савременој српској историји. Аутори су становници Ораховца, бивши и садашњи полицајци, војници, официри који су познавали Ђенерала Вељка Раденовића. Свима хвала на помоћи при стварању овог текста. Ово је ваше дело.

***

Раденовићи су пореклом из села Метеха код Плава (Црна Гора). У Пећ су се преселили после Другог светског рата, а 1955. рођен је Вељко.

У наставку је сведочење једног од сабораца Ђенерала Вељка Раденовића. Као један од његових најближих сарадника осврнуо се на почетке службовања Вељка Раденовића и функционисања Посебне Јединице Полиције.

Од тренутка од кад се запослио у полицији пратио га је глас одличног, савесног полицајца, и што је много важније – доброг човека. До 1992. био је командир истуреног одељења у селу Средска, које се налази према Штрпцу, а од оснивања Посебних Јединица Полиције, фебруара 1992, био је њен комадант.

Јединицу је чинила мала група полицајаца који су прошли кроз систем специјалних тренинга и припрема. Уз све то, обављали су и редовне полицијске послове. Ђенерал Раденовић 1993. са јединицом одлази на зараћено подручје у Босни и Херцеговини. Били су на релацији Вишеград – Фоча – Горажде.

Почетком септембра 1995. са Јединицом одлази у Славонију и Барању на тромеђу са Хрватском где ПЈП остаје до потписивања Дејтонског споразума, штитећи границу и народ. Током великих демонстрација у Београду 1996. са Јединицом је провео три месеца у главном граду Србије.

Да је за чланове Посебне Јединице Полиције био не само командант, већ пре свега пријатељ, сведочи и прича једног од блиских сарадника Ђенерала Раденовића.

Стигла је наредба у којој је Вељку Раденовићу забрањено да води ПЈП током демонстрација у главном граду. Аутобусом смо стигли до Суве Реке и онда нас је Раденовић обавестио да су му забранили да нас води у Београд и да даље идемо сами. Нико од полицајаца тада није хтео да мрдне из Суве Реке без њега, и аутобус је стајао све док није стигла дозвола да може да крене и он. Волели смо га и поштовали јер је увек чувао своје људе, а није штедео себе.

Почетком 1998. у време првих акција против терориста на Косову и Метохији Посебна Јединица Полиције се укључила у одбрану земље. Сви полицајци из његове Јединице су знали да је Вељко дијабетичар, знали су и да је уз себе увек имао инсулин и да је сам себи давао инјекције кад је требало. Рат за одбрану Косова показао је да је Раденовић прави комадант и вођа својих момака. Никада није издао команду „Напред!“ а да је он остао у позадини или у кампу. Увек је био са својом јединицом, увек кретао као први. Његово: – За мном Браћо! – подигло га је на пијадестал највећих српских хероја и легенди.

О генералу Вељку јавност мало зна. Оно што је ипак најбитније – праве јунаке народ слави. Како су ми становници Ораховца написали:

– Вељко је наш локални јунак. Био је командант Посебне јединице полиције у Призрену. До 1999. је живео у Призрену, иначе је родом из Пећи. Песму Ђенерале је написао Гаврило Кујунџић када је угледао Вељка са његовим јунацима, полицајцима испред цркве у Ораховцу, после тродневне блокаде Ораховца од стране шиптарских терориста. За све нас су они били ослободиоци Ораховца и околине. Јула 1998, када је изгубио пар својих полицајаца од којих смо упамтили једног који је имао надимак Змија, Вељко је учествовао у ослобођењу мештана села Братотина и Ратковца од блокаде шиптарских терориста на Светог Василија,12. маја 1998. Тога дана су евакуисали све Србе, њих 50-так из села Братотина (општина Ораховац) и спасили их готово сигурне смрти.

Вељко је заједно са нама, учествовао у „Маршу мира” децембра 1998, када смо (мештани Ораховца, Велике Хоче, Ретимља, Оптеруше, Зочишта, Ђаковице, Ратковца, Зрза…) кренули ненаоружани ка селу Драгобиљу, близу Малишева, где је по неким сведочењима био логор киднапованих Срба. После преговора са представницима терориста, сазнали смо да нема логора, нема киднапованих, нема Срба и вратили се опет пешице до Ораховца. Он уистину није био ђенерал, али га је Гавра тако назвао јер је ослобођењем Ораховца и околине у народу овога краја заслужио тај чин. Данас сви у Ораховцу саучествују у болу са његовом породицом, јер су Вељка сви знали, волели и поштовали.

По речима високог официра Војске Србије, Вељко Раденовић је био његов ратни друг:

– Били смо заједно у више борби. Неизмерно сам га ценио и волио. Био је једноставан, скроман човек, храбар и ненаметљив. Увек је у борби ишао на челу својих људи. Никада никога није оставио на цедилу и због тога су га људи волели. После рата на Косову и Метохији, Вељко је једно време до пензионисања био у саставу Жандармерије, одред Краљево.

Гаврило Кујунџић, аутор песме „Ђенерале, Ђенерале“ коју сви ми толико волимо, радо је поделио своја сећања на Вељка Раденовића:

– Памтим га из 1976/77. године, не могу тачно да се сетим. Био је то период кад сам као музичар свирао у хотел ТЕРАНДА у Призрену. Тад смо се и упознали. Сазнао сам да је рођен у Брзенику, насељу на улазу у Пећ. Он је са неколико својих другова из прве генерације која је завршила полицијску школу у Сремској Каменици био распоређен на радне задатке у Призрен. Ту је службовао цео свој радни век и испуњавао своје обавезе савесно. Кад су дошле оне тешке године почев од 1981. кад су по целом Косову букнуле демонстрације, он се истицао храброшћу и био је увек ту где је најгушће. Кад су 1992. почели сукоби и распад СФРЈ, почело је и на Косову да се кува и појавиле су се УЧК банде по забаченим местима и шумама, па је било неопходно да се на то одговори. Зато је и оформљена Посебна Јединица Полиције, а за командира те јединице постављен је Вељко Раденовић управо због показане храбрости. Он није имао неки високи чин – али због његове храбрости његови саборци су га прозвали ЂЕНЕРАЛОМ. Имали су велико поверење у њега баш због те његове команде „ЗА МНОМ БРАЋО!“.

Како сам и у песми рекао, велике је битке водио прса у прса са УЧК бандама по забитима и местима где је тадашња држава изгубила сваку контролу. Посветио сам му песму у знак зхвалности за спас српског живља у Ораховцу 1998. јер после неколико дана опсаде, кад сам мислио да за нас више нема спаса, видео сам Вељка испред цркве у горњем делу Ораховца са још два своја саборца. Био је сав гарав од барута јер се три дана пробијао кроз најтеже УЧК препреке кроз села где су постављене заседе Зрзе, Бела Црква и, иако га је на улазу у Ораховац чекала потковица са неколико хиљада УЧК војника, он је успео да се пробије и избегне потковицу и уђе са друге стране у Ораховац и натера у бекство УЧК јединице. 

Посебне Јединице Полиције су биле позиване тамо где је било најтеже. Знало се да Ђенерал Раденовић са својим људима може да изврши најтеже задатке. О његовој храбрости и преданости борби за одбрану Косова и Метохије сведочи и податак да је приликом ослобађања Ораховца погођен у капу снајперским метком. Не само да није одустао, већ није ни залегао. Наставио је акцију и на крају је Ораховац ослобођен. То је само један од показатеља какав је вођа био Раденовић и објашњење зашто је уживао поверење људи које је водио, људи који су били спремни да погину за њега и Србију.

Ђенерал Вељко Раденовић је преминуо у суботу, 29. септембра у Крушевцу у 57. години. Сахрањен је на Новом гробљу у овом граду. Ниједан званични медиј у Србији није обележио одлазак истинског српског хероја. Сахрањен је без државних почасти иако је дао све од себе да одбрани ту државу.

Овај текст је покушај да се име Вељка Раденовића не заборави, и да сви они који воле песму „Ђенерале, Ђенерале“ коначно сазнају нешто више о човеку који је био инспирација за те стихове.

СЛАВА ТИ ЈУНАЧЕ!

9 replies »

  1. Ко се Бога(греха) боји и Закон Божији испуњава, ничег се осталог не боји,па ни неког сићушног заборава.Они који су заборавили,што се заборављати не сме(светињу),тешко њима ако се не покају, Бог не заборавља никад.Молити се за душу ген.Вељка, за опроштај грехова, поготово 40 дана од упокојења.Тада ће му Бог изрећи привремени суд, а нема човека да живи, а да не греши.Да га испратимо тамо где нема бола, уздаха и муке, већ тамо где је живот не замислива(за нас помрачене грехом) срећа бесконачна.
    ТЕШКО РОДУ
    Тешко роду и племену
    Коме грабеж душу слади
    Што би хтјео срећу своју
    Да изида на неправди.

    Тешко роду ког авети
    На слободу туђу крећу,
    Он на мач свој не уреже:
    Своје не дам,туђе нећу.

    Тешко роду чије груди
    Насилничка обест жари,
    Куд год крочи жељу носи
    Да робов`ма господари.

    Друкчија је српска душа,
    Друкчијег је Србин кова,
    Друкче с`ори у тишини
    Стара песма Србинова.

    Чуј шта српски гуслар кличе
    и у миру и у боју,
    “Волим своју губит`главу
    Нег` огрешит душу своју“

    Јован Јовановић Змај

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s