АКТУЕЛНО

Невен Милаковић: Слово о Светом владики Николају (Велимировићу)


Путник
(Теодулу)

„Не жудим да видим свјетске метрополе,
… Ни стаклене колосе, ни бразилске плаже,
Не марим за китњасте пагоде, куполе…
Пешчаре ми неразвалне Светогорске драже.
Не жудим да видим презне пирамиде,
Нека други радост у прашини траже,
Ја се дивим очима Свете Симониде,
Звоно ми је Дечанско од Европе драже.
Не бих издржао дуго у сјенци кипа слободе,
Отуд бих вапио тужно к`о кос из невјером горе спржене:
Овдје су бакље угашене, овдје је вјечита тама Господе,
Ово је царство од царства лишених и шкргут зуба из геене.
Ја путујем неуморно док у мјесту стојим,
Не треба ми мучни пртљаг ни пасош ни виза,
Обиш`о сам читав свијет, молитвама својим,
И видио све што вриједи, истински, изблиза.
Нећу да читам књигу мртвих,
ни Илијаду ни Махабхарату,
Нећу да крадем обелиске безвриједне,
нек` се њима ките европски јазавци,
Мијењ`о бих цезара и Навуходоносора
и ума лишеног цара Бонапарту,
За свети благослов Монаха Оптинског,
за шав на Његовој дивној камилавци.
Нећу да зидам боговима лажним,
храмове велике и скупоцјене,
Нек` се други клањају гадовима адским,
нека други славе звјерска чудовишта,
Мени је довољан хлад од Манастира,
рај из ножем нагрђене Светитељске зјене,
Мени је довољна ријеч Господа мога,
и ван Царства Његовог, не треба ми ништа.“

Нисам без разлога своје казавиње о светом Николају Жичком и Охридском, започео стиховима које сте чули. Теодул- Слуга Божији.
Цитирам:
„Пођимо сад, Теодуле, у Египат и размотримо фараонске пирамиде, храмове, гробнице и саркофаге, од Делте и Мемфиса до Карнака, уздуж и попреко те земље где је река Нил важила као велико божанство а крокодили нилски једва што мања.
Шта казује нама у двадесетом веку та култура смрти од пре три, четири и пет хиљада година? Казује нам, да су стари Египћани сматрали тајну смрти већом од тајне живота. Оно што живот овај доноси и носи нестално је и брзо пролазно, као таласи на реци Нилу, а оно што смрт прима под свој тајанствени вел непроменљиво је и трајно. Сву велику и за око величанствену културу египатску инспирисала је смрт а не живот. Тамо где се на жаркој врућини све брзо расцветава али и прецветава и спарушено пада у бездано крило смрти, тамо се тајна смрти јавила као далеко већа од тајне живота.
И Египат је, као и Индија, кроз векове решавао не тајну тела него тајну душе, и не тајну живота него тајну смрти. Решење је, да сав човек не умре са смрћу тела него да нешто од њега продужује да живи и после. И томе нечему, томе неумрломе духу, посвећен је био сав труд живих, сва једна огромна, оригинална и као пролеће расцветана култура“.

А сав живот и све што је писао Свети Николај Жички, био је посвећен том животворном духу, Духу Светом. И био је велики путник.
Када то кажем, не мислим на Његова путовања тијелом већ духом. Није никакав подвиг стићи до Њемачке, Швајцарске, Америке… то може свако. Свети владика се вазносио до неслућених духовних висина. Његови су сабесједници били сам Свети Сава, родоначелник Православља у Српском народу, владика Раде, гениј војинствени,
Благовјерни, Христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар… хиљаде слугу и угодника Господњих на земљи и на Небу. Служио је свим својим бићем Богу и Бог га је је наградио још за његовог земног живота. Наградио великом Благодаћу Духа Светога… Дух Свети је говорио кроз њега, а говори и данас кроз његова дјела.

Па није ни чудо што су га сматрали највећим Српским Просветитељем после Светога Саве и најдаровитијим бесједником Цркве Христове у двадесетом вијеку због чега су га прозвали Нови Златоусти.
Зато и написах:
„Ја путујем неуморно док у мјесту стојим,
Не треба ми мучни пртљаг ни пасош ни виза,
Обиш`о сам читав свијет, молитвама својим,
И видио све што вриједи, истински, изблиза.“

Нисам наравно мислио на себе грешног и незнавеног, већ на владику Николаја.
Досезала је Његова Богом надахнута мисао до самих Небеса. Коме Његова чувена Небеска Литургија није напунила очи исцјелитељским сузама? Вјешто је Свети Владика онако кротак и смирен, прикривао нама незамисливе дарове којима га је Господ наградио, али их није успио сакрити. Његова нам дјела данас, више од пола вијека од његовог упокојења свједоче о томе да је био далеко испред времена у којем је живио, многе су бесједе до те мјере актуелне да се не можемо одупријети утиску да их је писао наш савременик.
Како је за оне који су се сјединили са Господом вријеме безначајна категорија, можемо рећи да нас осјећај не вара, Свети Николај Жички је ту са нама, бдије над својим вољеним Српским народом молећи се Господу за њега, заједно са својим светим сустопницима, Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим, Светим кнезом Лазаром, Светим Јованом Владимиром… и хиљадама знаних и незнаних небесника Светих.

Владика Николај, коме је световно име било Никола, рођен је на туциндан, 23.децембра по старом календару 1880.године (5.јануара 1881.године по новом календару), од оца Драгомира и мајке Катарине рођене Филиповић, обоје из села Лелића. Крсна слава његове породице, Велимировића, је св.Никола. О поријеклу породице Велимировић постоје два становишта. Једно је да су они поријеклом из Загарача из брдског племена Бјелопавлићи, а друго је да су они пореклом из Бањана, старохерцеговачког племена.. Могло би се рећи да дом Велимировића није био само сеоска кнежевска аристократија, већ и духовно свештена.

„Уочи недеље када би био обављен посао преко седмице скупљали смо се у кућу да би се помолили Богу. Увече би мој дед, глава куће, сазвао на молитву. Капеле у кући нисмо имали. Када је ружно време молили смо се у кући, а када је лепо, напољу у дворишту. Звездано небо, било нам је црквено кубе, месец права икона. Мили дед~ Поп. Крстили смо се и молили гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звезда. Молитва би се завршила дубоким поклоном и гласним: Амин.
Када ми данас пада на памет ова молитва, ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душевне, него што сам осећао у свим великим Црквама света, у Европи и Америци“, говорио је владика Николај.

Мали Никола, учио је и завршио основну школу у манастиру Ћелијама близу Лелића. Старешина манастира је био поп Андрија, јунак из српских ратова с Турцима. Од њега је научио много о славној српској историји. Учитељ му је био Михаило Ступаревић. Велики труд овог човјека значајно је допринио да се његов најбољи ђак упише у Ваљевску гимназију. Никола је био веома добар ђак, иако је, да би се школовао служио по градским кућама као и сва остала дјеца са села.
По завршетку шестог разреда гимназије, конкурисао је у Војну академију, али га је комисија одбила због неухрањености и малог обима груди. Након тога је поднио документа за Београдску Богословију и ту је примљен, иако су се и ту јавиле тешкоће због наводно слабог слуха за пјевање. Упркос тешким условима у којима је живио и учио, завршава Богословију као један од најбољих ђака. Много му је помогао прота Алекса Илић, код којег је радио на дистрибуцији „Хришћанског гласника“.
Овдје Никола пише своје прве младалечке и бескомпромисне хришћанске текстове залажући се за очување чистоте православне вјере и морала.

По завршетку Богословије постављен је за учитеља у свом крају, у селу Драчићу, десетак километара јужно од Ваљева. Млади богослов је већ у том периоду оболио. Тежак живот, лош смјештај и исхрана нарушили су му здравље, па љекари препоручују боравак на приморју. Тако је стигао у Манастир Савину код Херцег Новог у Бокикоторској која је тада била под аустроугарском окупацијом.
„Вечност би ми била кратка да се науживам красота твојих лепа Боко. Збогом бисере међу земљама, збогом и ти поносна Савино, што се као лабуд белиш крај мора. Продужи храбрити твоја верна чеда, тај најплеменитији род људи, да стрпљиво, с вером и надом истрају у чекању дана када ће се испунити наде Србинове. Продужи славити име Пресвете Богоматере како би Она по великој Милости Својој ускорила тај дан, дан опште српске славе, српског успенија“.
После кратког учетиљевања у свом родном крају, Никола је добио стипендију за школовање у иностранству.

Постоје свједочанства о томе да је његов одлазак на школовање у иностранство условљен разговором проте Алексе са тек крунисаним краљем Петром Карађорђевићем. Тако се обрео на старокатоличком факултету у Берну, најподеснијем западном факултету за православне студенте. По дипломирању, Никола је докторирао на теми: „Вера апостола у Васкрсење Христово као основна догма апостолске Цркве“. Потом (ради се о 1908.г) завршава студије у Оксфорду, а докторира у Женеви на Француском језику. Тема: „Философија Берклија“. Потом се враћа у Београд са двије дипломе и два доктората.

Но просветне и црквене власти нису дочекале младог доктора онако како би било за очекивати. Не желећи да му нострификују дипломе, приморавају га да положи 7. и 8. разред Гимназије и положи матуру. Те 1909.године тешко је оболио од дезинтерије. Љекари су његово здравствено стање сматрали безнадежним. Ево прилике да цитирајући његове ријечи посвједочим велику вјеру која га је већ тада красила: „Ако је Господу моја служба потребна, Он ће ме спасити“. Тако је и било. Оздравио је након 6 недјеља лијечења, одмах отишао у Митрополију желећи да потврди да ће испунити обећање које је да о свом Монашењу. Митрополит Димитрије, упутио је доктора Велимировића у манастир Раковицу, гдје је после двонедјељног оскушеништва замонашен 17.децембра 1909.године. На постригу је добио име Николај. Добио је чин Јерођакона 19. а чин Јеромонаха 20.децембра исте године. Одмах након тога, на дан Светога Стефана, одржао је у Саборној цркви у Београду своју прву бесједу. Нашла се ту сва елита тадашње престонице укључујући и Краља.

“Није човек оно што се може сместити у један гроб, но оно што се не може сместити ни у васиони“, „Бог се не скрива, грешан човек скрива се од Бога, скрива се док га сасвим не изгуби…“, говорио је тада. Присутни народ је био одушевљењен. Неки су чак предлагали да га одмах уведу у Митрополију. То претјерано одушевљење народа је вјероватно и допринијело да га Митрополит Димитрије пошаље у Русију на, цитирам, „оправослављивање“!
Врло брзо се и у Петрограду прочула о великим даровима којима је Бог благословио младог јеромонаха из Србије. Обишао је Русију и упознао се са људима, али и Црквама, Манастирима, Светим Лаврама… Ту се под утицајем Достојевског и Соловљева и зачела Николајева мисао о свечовеку, насупрот Ничеовом натчовеку. По повратку из Русије, краљевим указом бива постављен за суплента богословије „Светог Саве“.

У том периоду Николај почиње да пише већа дјела, која су прво објављивана по часописима, а потом и штампана у књиге. Напомињем да су уз похвале, све учесталије биле и ријечи осуде, и оне су га пратиле до краја живота. „Религија Његошева“ је епохално дјело које настало у том периоду његовог живота. Нико се није толико приближио, толико проникао у бесмртну мисао генијалног владике Цетињског, као Николај Велимировић. Одјекују и стапају се ријечи двојице владика Православних као божанско сазвучје, а како и неби кад извиру из истог извора и кад из њих говори исти Дух Свети.

Посвета војинственом генију

Свемогућство светом тајном шапти
Само души пламена појете.
Петар II Петровић Његош
Киша ријечи у пустињи мисли,
Кривац Богу, достојанство чека,
Тешки дани године притисли,
Тражећ` извор пресушила ријека.
Глас вапећег надгласа олују,
Суза вјерног, родитеља нађе,
Оштрице се врелим гвожђем кују,
Страх зацари тек кад сунце зађе.
А пјеснику сунце не залази,
Бог је сунце пламеном поети,
Он на своје сустопнике пази,
Он их снажи, свјетује и свети.
„Званије је свештено појете,
Глас је његов неба влијаније“,
Да род људски старе славе сјете,
Да је човјек Бога подобије.

1912.године, позван је у Сарајево на прославу листа „Просвета“, Ту упознаје највиђеније представнике тамошњих Срба, Ћоровића, Дучића, Шантића, Љубибратића… Упамћене су ријечи које је тада изрекао: „Својом великом љубављу и великим срцем Срби босанци су анектирали Србију Босни“. У ери аустроугарске анексије, то је одјекнуло као велика провокација, па је при повратку у Београд, скинут са воза у Земуну, и задржан неколико дана. Није му дозвољено да следеће годинео тпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но бесједа је ипак прочитана.
По избијању Балканског рата, доктор Николај Велимировић, суплент богословије, одриче се своје плате у корист државе и ставља на располагање војним властима.

Активно учествује у рату, не само као молитвеник и бесједник, већ и хуманитарним радом, помажући рањеним и болесним ратницима. Свети Архијерејски Сабор одлучује 1913. те године, да га постави за епископа Нишке епархије. Он међутим одбија понуду.
1914.године излази књига Николајевих бесједа изговорених у вријеме балканских ратова – „Изнад греха и смрти“.
Те исте године, на први знак мобилизације, јеромонах Николај Велимировић одлази из манастира Каленића у Београд и ставља се на располагање команди града. Шаљу га на Аду, у прве редове бораца за одбрану Београда. Тек са сломом непријатељске офанзиве враћа се у манастир Каленић, како би наставио на раду на започетим рукописима.

У априлу 1915. предсједник српске владе Никола Пашић, зове Николаја у Ниш, да га отпреми у Енглеску ради пропаганде, односно ширења истине о Србији и српским борбама. Тако је и било, јеромонах Велимировић је ускоро одржао у Паризу говоре, које су својом снагом надвисили све присутне политичаре. У Лондону није познава готово никога, па се није либио да се народу обрати у Хајд парку. А урадио је то свирајући на фрули са којом је био нераздвојан још од дјетињства и родног Лелића.
Људи су се радознало окупили око њега, и тада им се обратио ријечима:
„На овом инструменту свира се у народу који ви само по злу знате. Ви знате да је тај народ убијао краљеве, оптужују га да је убио и аустроугарског престолонаследника Фердинанда. Хтео бих да знате да је кнез тога народа, Лазар 1389.године, са својом војском, стао на Косову пољу на браник хришћанске Европе и дао живот за одбрану европске културе. Узгред да кажем да је у то вере Срба било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су… где су… изгинули су борећи се за слободу и бранећи своју културу“.

У јуну 1915.године Николај стиже у Америку. Гдје год се појавио говорима, проповиједима и појавом, одушевљавао је све оне који су га слушали. Успио је да прикаже Србију у правом свјетлу, разбијајући лажи аустроугарске пропаганде. Америчке новине су биле испуњене чланцима о борби Србије. Многи виђени људи укључујући и једног рабина устврдили су да је Николај нејвећи човјек којег су срели у животу. Михаило Пупин је изјавио за њега: „Оно што је у средњем веку учинио свети Сава пред иностранством, то је ових дана учинио Николај пред англосаксонцима“.

Период који слиједи је можда најстрашнији у српској историји. Прелазак Aлбаније, глад и тифус, десеткују ратнике. По повратку у Лондон, ни највеће Енглеске катедрале биле су исувише мале да приме све оне који су хтјели да га чују. Понекад је држао и по пет шест говора само у једном дану. Радио је неуморно. Борио се упоредо са својим народом, тако снажно, енергично и вјерно да га је главнокомандујући енглеске војске упоредио са читавом армијом. И побиједили су Николај и Србија. Славили су 1918. године слободу овјенчани свјетском славом.

Крајем рата Николај пише своје чувено дјело: „Речи о свечовеку“. Многи ово дјело сматрају једним од највећих српских књижевних остварења, но Николај је и сам врло брзо схвати утопизам порука које су у њему садржане, те да се Богочовјек Христос не може заклонити иза свечовека, чак ни због тренутне тактике у борби против богоборства, ни због дубоке бриге о судбини подијељеног човјечанства.
Марта 1919. свети архијерејски сабор је изабрао доктора Николаја Велимировића, за епископа Жичке епархије. Стигавши у Србију, овај се захваљује на указаној части, али поново одбија да се прихвати епископскиг чина. Ипак је након великих молби највиђенијих људи у Србији, али и разговора са Митрополитом, одлучио да прихвати епископски чин. 18. маја по новом календару, хиротонисан је у саборној Цркви за Епископа Жичког. 20.јуна приспео је у Чачак нови Епископ Жички, доктор Николај Велимировић.

Пред крај 1920. Синод разрешава епископа Николаја дужности епископа Жичког и поставља га за епископа Охридске епархије. Сабор и патријарх Димитрије желе да Николај привуче вјери народ мале, забачене епархије у којој има свега тридесетак свештеника. Ускоро владика Николај путује поново у Америку, овај пут у црквеној мисији. Ради на организацији српске цркве у Америци. Држи серију предавања и привлачи као и раније силан народ.
По повратку у Охрид, по мишљењу свих који су га познавали, долази до великог преокрета у његовом животу. Од човјека који је пропутивао читав свијет, говорио пред највећим људима свог времена, удостојен највећих свјетских почасти, постаје мистични усамљеник, аскета и молитвеник најстрожијег православног типа. Охридски пустињак.
„Кад бих ја био поток планински, не бих мислио о свом неравног путу, но о језеру које ме чека“, говорио је, „Мајко небесна, љубави моја једина, ослободи ме робовању догађајима, и учини ме својим робом“.

У калуђерској самоћи, с Богом Жички и Охридски владика живи у задужбинама наших владара и светаца. Одликовао се скромношћу.
Године 1922. излази књига молитве на језеру.
„Благослови непријатеље моје Господе и ја их благосиљам, и не кунем. Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље и рушили сва моја надања у земљу. Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима и учинили непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније скровиште него негоњена, тако сам и ја гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје Господе, и ја их благосиљам и не кунем. Непријатељи су ме научили да знам што мало ко зна, да човек нема непријатеља у свету изван себе“.

Ипак, није Владика мога остати усамљен ни у свом скромном охридском дому. Долазили су му у посјету људи из свих крајева Србије и свијета, од шумадијских сељака, преко енглеских племића до чувеног индијског писца Тагоре са којим је био дугогодишњи пријатељ. Владика Николај који је проучавао источну мисао,
Довео је једном приликом овог великог књижевника да одржи предавање на Коларцу. У Охриду је Николаја посјећивао и сам краљ Александар. Њихов однос је пролазио кроз различите фазе. Када је краљ 1929. те године увео шестојануарску диктатуру, Николај га је у више наврата опомињао. Говорио му је да је држава пролазна творевина, док је Црква вечита.
Једна анегдота сликовито описује однос два велика човјека:
„Скромни владичански двор на самој обали језера. Током ручка, кувар донесе на послужавнику једно прасенце сисанче од кило и по два. Николај прилети послужавнику и баци прасенце кроз прозир.у језеро.Зар поред чувене охридске рибе ви хоћете православног краља да омрсите! Краљ наравно није баш био одушевљен, оде му прасе испред носа. Ручак су завршили без здравица у прилично напетом расположењу.“

Владика Николај је као, што видимо имао смисла за хумор, и често га је користио, па су га и због тога људи у Охриду вољели и поштовали. Звали су га просто: деда Владика. Кад год би пролазио улицама, занатлије су прекидале посао и прилазиле да узму благослов. У црквеној мисији владика Николај путује на Свету Гору, Цариград, па опет у Америку и Енглеску. Године 1925. учествује уз Патријарха, друге архијереје, краља и краљицу, у преносу Његошевих посмртних остатака, у обновљени храм, капелу на врху Ловћена. Бесједа писца чувене „Религије Његошеве“ оставља снажан утисак на све присутне. Његошеве врлине Николај поистовјећује са врлинама Црне Горе која је српству од давнина давала многе великане. Одушевљене Црногорце Владика упозорава даје у смутним временима која долазе потребно да се шумадијска бујност споји са црногорском одмереношћу, храброст са мудрошћу. У народном памћењу су неизбрисиво остале његове ријечи упућене краљу: „Клекните ваше височанство, на крову сте Отаџбине!“

Многи су очекивали да ће после смрти патријарха Димитрија на његово мјесто доћи владика Николај, но ипак је за новог патријарха постављен Варнава. Охридска и Битољска епархија се спајају у једну, и тако Николај постаје епископ много веће епархије. У Битољу, у коме је раније заједно са митрополитом Јосифом отворио богословију, отвара народну кухињу за многобројну сиротињу. И дом за незбринуту дјецу који је готово свакодневно посјећивао.

За вријеме његовог боравка у Јужној Србији, садашњој Македонији објавио је књиге: „Мисли о добру и злу“, „Омилије“, „Охридски пролог“, „Мисионарска писма“, „Вера образованих људи“, књига пјесама „Духовна лира“, затим „Рат и Библија“, „Символи и сигнали“, „Номологија“ и „Царев завет“.
Важно је напоменути да је Владика је у Битољу и Охриду обновио многе старе манастире. У то вријеме је отпочео и изградњу цркве у родном Лелићу, коју је и завршио 1929. године.

1934. године се враћа у Жичку епархију као администратор, а 1936 бива поново изабран за епископа ове значајне епархије. По повратку у Жичку епархију владика Николај се дао на велики рад на обнављању постојећих и подизању нових цркава и манастира па су га прозвали: Владика обновитељ. Манастир Руденица, Јовање, манастир Свете Тројице, обнова Жиче, затим Вазнесење и Преображење, Благовештење, Илиње… Овчарско-Кабларски манастири заиста почињу да подсјећају на српску Свету Гору како су некада овај крај звали у народу. Но, граде се и цркве по селима и градовима.

Након првог свјетског рата, у краљевини Југославији је почео да буја један посебан религиозно морални покрет који ће временом прерасти у велику духовну снагу српског народа. Православна Хришћанска заједница или Богомољачки покрет, како су је чешће називали, настао је у народу спонтано, као одговор на ширење атеизма и примитивног материјализма у а у жељи да се сачува духовна и морална чистота.

Православно свештенство је испрва било резервисано према овом покрету, али се убрзо на предлог Светог Архијерејског Сабора, владика Николај прихвата духовног вођства овог народног покрета. У току двадесетак година до другог свјетског рата,
Богомољачки покрет је нарастао на преко 400 братстава са неколико стотина хиљада чланова. Из године у годину су се одржавали сабори покрета, на којима је најрадије виђен гост био Владика Николај. И ово речито говори о огромној улози владике Николаја у обнови духовности код српског народа.
После другог свјетског рата, у доба владавине комунистичког режима, богомољци и њихова дјеца су учинили много за опстанак Православне Цркве у Србији. Из њихових редова, регрутован је највећи број свештеника и монаха.

„Крвава литија“ – Патријарх србски Варнава

Након убиства краља Александра 1934.године, све више јачају сепаратистичке тежње Хрвата. 1937. влада Милана Стојадиновића намјерава да склопи конкордат са римокатоличком црквом. Православна Црква улази у борбу против повластице коју би тим уговором Ватикан добио у Југославији. Најактивнији у борби су Патријарх Варнава и Владика Николај, који се редом обраћа министрима и посланицима, као и цијелој Православној Цркви. У Београду полиција напада пендрецима литију. Међу повријеђенима је и шабачки епископ Симеон. У јеку конкордатске борбе умире патријарх Варнава. Готово да нема сумње да је отрован.
За новог Патријарха, изабран је црногорски митрополит Гаврило Дожић. Конкордат није изгласан у скупштини, али нездрава ситуација у земљи наговјештава скору пропаст.

Влада Цветковић-Мачек потписује приступање тројном пакту, а протесте којима слиједе демонстрације и пуч, поред Патријарха Гаврила Дожића, подржава и владика Николај. Када су Њемци окупирали Југославију владика Николај је прво интерниран у манастир Жичу, па у Љубостињу. Николај је покушао да учини нешто за народ који масовно страда у Краљеву и Крушевцу, све га чешће окупационе власти приводе на саслушања. Треба напоменути да је исцрпљен несрећом која је задесила његов народ почео нагло да слаби и побољева. Око манастира у коме је боравио владика, Њемци постављају страже. Учестали су и претреси манастира, наравно без резултата. Не откривају чак ни мајку и кћерку и јеврејске породице Нојхаус које владика ту крије. Толико о антисемитизму једној од безбројних клевета којима је владика Николај био изложен читавог свог живота.
Ипак, владику поново одводе у Крушевац. Ко зна како би се све завршило да јеромонах Василије Костић, избјегли професор богословије није из Битоља донио једно одликовање за грађанске заслуге које је владика добио 1935. године због уређења њемачког гробља из првог свјетског рата, од Хитлера. Генерал који је саслушавао владику, наредио је да се овај ослободи и врати у Љубостињу.

3. децембра 1942. године њемачка војска блокирала је Манастир Љубостињу са свих страна. Упали су у манастир у току јутарњег богослужења, и одвели владику Николаја, његовог синовца Јована и јероманаха Василија у манастир Војиловицу код Панчева. Ту је владику чекао прави затворски режим, без посјета и без могућности да се напушта манастирски конак претворен у затвор. Само недјељом и празницима допуштано му је да служи литургију. У том периоду владика исправља превод Новог Завјета који је урадио Вук Караџић. Ускоро му се у Војиловици придружио и Патријарх Гаврило.
Септембра 1944. године Њемци су из Војиловице патријарха Гаврила и владику Николаја вагонима без прозора спровели у концентрациони логор Дахау.
Тако двије највише црквене личности дијеле несрећу са својим страдалним народом убијаним њемачким, али и савезничким бомбама, по звјерским усташким логорима, јамама безданкама, али и у грађанском рату. Обојица измучени и болесни, у поодмаклим годинама, дијеле судбину осталих логораша, па их убрзо одводе у логорску болницу. Интервенције са свих страна ипак су уродиле плодом, па их шаљу на опоравак у Баварску.

Слом Трећег рајха, али и долазак комуниста на власт, затиче их у Тиролу, гдје их коначно ослобађа 22. америчка дивизија генерала Колинса. У хаотичној ситуацији која влада, патријарх и владика одлучују да отпутују у Енглеску, одакле се патријарх враће у земљу, а владика Николај, озбиљно нарушеног здравља, 1946. године одлази у Америку.

„Бог није бог једнакости, но Љубави. Једнакост би искључила сву правду и сву љубав, искључила би сав морал, из гроба љубави ниче правда, из гроба правде ниче једнакост. Загледјте боље у себе и видјећете да ви у самој ствари никад не желите једнакост. Оно што ви желите није изједначење свих, но уздигнуће малих и слабих до великих и моћних. Но немајући моћи да уздигнете мале и слабе, ви свлачите велике и моћне с њихове висине у своју средину малих и слабих“, говорио је тада.
Исте године када је стигао у Америку, Колумбија универзитет му додјељује почасни докторат из теологије.

Ој неслого и зависти кћери адске змије
Где б` живела да Србина није.

И у Америци су наши људи били несложни и подијељени, али су се сви отимали око владике Николаја.
„Господе Боже милостиви, опрости нама Србима грехе наше, поврати нам слободу, и дај нам снаге да у слободи прославимо Тебе као никада и нико. Амин.“
Николај наставља у Америци да мисионари, проповиједа, пише.
Дјела настала након Другог свјетског рата су:
• Три молитве у сенци немачких бајонета, 1945.
• Победиоци смрти: православна читања за сваки дан године, 1949.
• Земља Недођија: једна модерна бајка, 1950.
• Песме молитвене, 1952.
• Касијана; наука о хришћанском појимању љубави, 1952.
• Диван: наука о чудесима, 1953.
• Жетве Господње: од почетка до нашег времена и до краја, 1953.

Kасијана

„Почетак греха јесте похот,
Почетак спасења и царства небеског јесте љубав“.
Свети Антоније Велики

Било је мраком прелешћених дана,
И хуле стравичне, гријеха и плача,
У Јули се скриваше мати Касијана,
Доброта на крају увијек надјача.
У грубим шкољкама бисерје се крије,
Људскоме је оку љепота скривена,
Треба прићи огњу да срце огрије,
А огњена бјеше вјерна душа Њена.
Немаше сирота ни друга ни брата,
Сви јој људи бјеху паклени злотвори,
Ал` јој Господ посла старца Калистрата,
Спасоносну љубав у Њој да разгори.
Закрили је пробуђену анђео бијели,
Призваше је тешка Милешевска звона,
Именом се Њеним невољници клели,
Као сунце блистаху им Калистрат и Она.
Звали су је Нана и мати Сијана,
Јер лице јој, зборе, чудесно сијаше,
Животворним Духом Светим обасјана,
Била је и остала уточиште наше.
И сада се, веле, види с` Хисарџика,
Пламен што из гробља манастирског пламти,
Касијана, Калистрат… благодат велика,
Љубав што се на вијек вијекова памти.

Због сукоба са епископом српске цркве у Америци Дионисијем, повлачи у руску цркву Светог Тихона. Тамо предаје у Богословији и прима мјесто ректора. Са Србима у земљи одржава контакте колико је то могуће. Својим синовцима Јовану и Тиосаву пише: „Не могу да живим а да не говорим и не пишем. То ми у земљи неће бити дозвољено, а стар сам да идем у затвор“. Свјестан је да га је нова власт прогласила за издајника. Држављанство му је одузето. Један од ријетких који у земљи изражава поштовање према Николају је архимандрит Јустин Поповић. И сам у изолацији у манастиру Ћелије гдје је Никола почео своје школовање, Јустин подучава генерације монаха и будућих епископа. За њега је Николај највећи Србин после Светог Саве.
Владика пише и проповиједа до свог последњег земаљског часа.
У недјељу 18.марта 1956.године у манастиру светог Тихона у Пенсилванији,
На молитви пред служење свете Литургије, мирно се упокојио у Господу.

Цио свијет се опростио од велике личности. Када је вијест о његовој смрти стигла у Београд сва звона на градским црквама зазвонила у исто вријеме. Звонила су звона у цијелој Србији. Ипак је црква у Србији издржала прогоне и опстала.
Упркос нападима свих могућих врста, почев од оптужби да је мрачњак, фанатик, јеретик, па до тврдњи да је агент енглески, амерички и ко зна чији још, у Србији је култ Светог Николаја постајао све снажнији. Било је све више оних који су га сматрали светим, много прије његове канонизације. 18. марта 1987. године у Шабачкој саборној цркви, на Светој литургији коју је служио тадашњи Епископ шабачки односно банатски Амфилохије, пред црквом препуном побожног свијета, у Храм је унијета Икона Светога Николаја.
Коначно, у мају 1991. године, мошти владике Николаја које су 35. година почивале у цркви светог Саве у Либертвилу, полазе на пут према Србији испраћене мноштвом Срба из Америке и Канаде. 12.маја 1991. стигле су мошти Светог владике у родни Лелић. Дочекало их је како и приличи, преко тридесет хиљада људи из свих крајева Отаџбине. Када су свете мошти стигле у манастир, сви присутни су клекли на кољена пред највећим Србином од Светога Саве на овамо,
На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24.маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио св.Николају. Манастир Соко је освештан 8.маја 2004.године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен св.Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове „Дом св.владике Николаја“ и у којој преко лета бораве учесници „Мобе“.

Као датуми празновања новог Светитеља, одређени су 18. март, као датум упокојења Светог владике Николаја, и 3.мај као датум преношења његових светих моштију из Америке у Србију.

Свети Николај Жички и Охридски

Наткрилио молитвом Србство васцијело,
а свака Му ријеч к`о кандило гори,
стазама Му страдним избраздано чело,
док се ријечју богоносном за свој народ бори.
Ласкаве похвале свијета преварнога,
За свиралу дрвену из Лелића дао,
Распет прослављао Распетога Бога
Па пред Њега прозбама ватреним клекао.
Да нам оне душе студене огрију,
Да их дичним сустопником Савиним насладе,
Уткане у непролазну Небеску Србију
Гдје столују Свети Лазар и Владика Раде.
Гдје се вјечно служи света Литургија,
Гдје свог Творца прослављају анђели и људи,
Ту је Светац из Лелића златоусти чија
Проповијед народ Србски из сна земног буди.
Ту је ено на језеру Охридском бесједи,
И у хладу манастира Жиче и Ћелија,
На Савини, Раковици и Острошкој греди
Крај Моштију нетрулежних Светог Василија.
Свечовјек што служи Богу и људима,
Теодул и путник, пламени поета,
Пастир неуморни с Крстом на грудима ,
Са мудрошћу старца, а душом дјетета.
Није ово пјесма но молитва Свече,
Да се и ја Твојим именом исцјелим,
К`о што зору чека, без мјесеца вече,
Свани мени Светитељу, то је све што желим.

Невен Милаковић

Невен Милаковић

(*Предавање о светом Николају Жичком и охридском, одржано на Превлаци Михољској)

—————

6.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s