АКТУЕЛНО

Ево како су нас КОМУНИСТИ ЛАГАЛИ: Права истина о томе ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛО ЗЛАТО Краљевине Југославије


Разарачем „Београд“ у Енглеску је превезена највећа количина злата

Према расположивим подацима, уочи Другог светског рата Краљевина Југославија је поседовала 84.574 килограма чистог злата.

Увиђајући опасност по земљу, кнез Павле је одобрио да већи део златних резерви буде пребачен у Енглеску у мају 1939. године. Транспорт је извршио разарач „Београд“ и тако је у Енглеску банку стигло 980 сандука у којима се налазило 3.379 златних полуга. У овој банци Народна банка Краљевине Југославије је већ имала 225 златних полуга, па је укупна резерва у Великој Британији увећана на 44.886,61 килограм чистог злата.

Након почетка Другог светског рата (1. септембра 1939), док се очекивао напад на Велику Британију, Савет земаљске одбране Југославије је донео одлуку да се злато хитно пребаци у Сједињене Америчке Државе. Уз велики ризик, у Њујорк је транспортован из Енглеске 33.683,51 килограм чистог злата. У трезору Енглеске банке до краја рата остало је 11.203,10 килограма.

Народна банка је организовала још два транспорта. У мају и јуну 1940. из Швајцарске, преко Атине, у Њујорк је упућено 344 сандука, односно 14.168,16 килограма чистог злата.

Уочи бомбардовања Београда, Народна банка Краљевине Југославије је код Федералних резерви у САД имала 47.851,67 килограма чистог злата.

Треба истаћи да је Народна банка 18. марта 1941. године, на тржишту злата продала за девизе 20.002 килограма чистог злата у корист депозита код Бразилске банке у износу од 11.225.000 долара.

У трезорима у земљи остало је 10.701,11 килограма злата. Још 1939. године из Београда је евакуисано све злато: у ужички подземни трезор 9.611,30, док је у сарајевској филијали Народне банке остало је 1.089,80 килограма.

Министар финансија у Симовићевој пучистичкој влади, Хрват др Јурај Шутеј, наредио је 7. априла 1941. да се злато из ужичког трезора (204 сандука) премести у Мостар. Кад је 10. априла у Загребу проглашена НДХ, ово злато је 14. априла хитно пребачено у Никшић и склоњено у пећини Требјеса. Ни ту није остало, већ је 15. априла пребачено на аеродром Крапино поље, ради пребацивања у иностранство. Злато које је остало у Сарајеву заплениле су усташе.

Усред априлског дебакла, пучисти су се одлучили за бекство из земље, а 14. априла у манастиру Острог патријарх Гаврило је благословио и одлазак младога краља Петра II.

А 15. априла 1941. најпре су евакуисани пучисти цивили, а 16. априла официри пучисти, па је после полетања последњег авиона за Грчку (тромоторни бомбардер „савоја маркети СМ – 79“, којим је пилотирао ваздухопловни капетан Иван Доминко), у коме се налазио главни организатор пуча и бекства из земље, генерал Боривоје Мирковић, на никшићком аеродрому остало 190 сандука државног злата. У авионе је укрцано (због мале носивости и премного клијената за бекство) свега 14 сандука (674 килограма злата). Пучистичка влада је понела осам сандука (385 килограма) а генералитет шест сандука (289 килограма). У Мирковићевом авиону било је највише сандука са златом – три. Близу грчке луке Превеза, генералов авион је погођен и разбио се приликом принудног слетања. Мирковићу су биле сломљене обе ноге. На грчку територију је било пребачено 216 политичара, пучиста, не рачунајући њихове жене, ближу и даљу родбину.

Злато које су пучисти донели у Енглеску морали су да депонују у Енглеској банци. Прерачунато у доларе, то је износило 4.000.000 долара за количину од 385 килограма, по једнима, а по другима 245 килограма чистог злата. Од те суме су исплаћиване плате пучистима и службеницима у њиховим владама у Лондону, као и месечне принадлежности краљици Марији, краљу Петру II и његовој браћи, краљевићима Томиславу и Андреји (сви су добијали исту суму као и председници влада до 1952. године).

Али то није било све. Пучистичке владе: генерала Симовића, Слободана Јовановића (две), Милоша Трифуновића, Божидара Пурића и Ивана Шубашића, имале су на располагању депозит Народне банке Краљевине Југославије у банци Федералних резерви у Њујорку у износу од 24.587.814,08 долара. На том рачуну је после рата остало неутрошено свега 662.757,13 долара. Депозит у Бразилској банци (11.225.000 долара за продатих 20.002 килограма злата) нигде се не спомиње.

Према свему судећи, пучисти су у емиграцији потрошили 27.925.056,95 долара. Шест сандука, које је узео генералитет, било је одмах предмет спора међу самим пучистима и због њих су падале тешке оптужбе за време такозване Каирске афере.

Шта се догађало са златом које је остало у Никшићу?

Италијани су узаптили 176 сандука или 8.393,22 килограма чистог злата. Немци су у манастиру Острог запленили четири сандука или 188,45 килограма. Четници су пронашли и узели један сандук. Озна је пронашла пет сандука и предала их Јосипу Брозу.

После дугогодишњих напорних истраживања Репарационе комисије после Другог светског рата и реституција утврђено је да је остало 49.033 килограма злата у власништву ФНРЈ. Нигде се не може наћи податак да је од Хрвата тражено да врате ону тону злата коју су њихове усташе узеле из трезора Народне банке у Сарајеву. Може се са сигурношћу казати да је у Црној Гори украдено 100 килограма злата и то највише после бекства пучиста из Никшића.

Од предратних 84.574 килограма чистог монетарног злата, после рата је преостало 49.033 килограма. Шта се десило са 35.541 килограмом државног монетарног злата?
Усташе су, видели смо, украле 1.089,80 килограма.

Ко је, после пучиста, највише узео? Одговор је: Американци! Ево како.

После рата САД су процениле да је конфискована имовина њихових грађана у Југославији вредна 17.000.000 долара. Реално, то је била сума између три и пет милиона долара. Американци су захтевали да Југославија то исплати из својих златних резерви које су биле чуване у Федералним резервама. Професор др Милан Бартош је сачинио приговор да је реч о депозиту у нужди, али је приговор одбијен. И тако су наши савезници Американци из југословенског депозита од 47.851,67 килограма монетарног злата узели себи 15.649,22 килограма.

Тешко је веровати да су Американци једноставно, као гусари, опљачкали Југословене. Нису они наплатили само имовину коју су комунисти конфисковали америчким грађанима 1948. године. Као плутократска, трговачка нација, они су наплатили све оно што су у виду помоћи (оружје, униформе, храна, возила, авиони…) за време рата испоручили Брозовим партизанима и Михаиловићевим четницима.

Ни то није било нешто ново. После Првог светског рата, наши савезници Французи и Енглези су захтевали да им се сва помоћ плати. Чак и пертле за цокуле које су биле испоручене српској војсци пред пробој Солунског фронта, а да не говоримо о топовској муницији већег калибра. Чак и пертле! Опанци на ногама тих јунака више нису били употребљиви. И плаћене су савезницима њихове пертле!

Американцима је после Другог светског рата успело да наплате све бомбе које су пред крај рата бацили на српске градове. Сваку бомбу, сваки литар горива за своје летеће тврђаве које су донеле смрт многим Србима, углавном цивилима у Подгорици, Београду, Лесковцу, Бихаћу… Практични Американци су и за то имали покриће: бомбе на Србе је тражио Јосип Броз, преко свог генерала Коче Поповића.

Кренули само са личним пртљагом

Карађорђевићи нису побегли са народним парама. Краљ Петар II је из Никшића одлетео само са личним пртљагом.

Кнез Павле је, са породицом, као што знамо, 27. марта 1941. године у поноћ укрцан у воз који га је одвезао у Грчку где је био предат Енглезима који су га интернирали у Кенију. Он је из Белог двора изашао само са личним пртљагом под строгом паском пучиста (браћа Кнежевићи су жалили што га тог дана нису убили).

Често се у нашој писаној и електронској штампи могу наћи коментари да су Карађорђевићи све стекли на народној грбачи и да су они паразити којима ништа не треба вратити – ту се подразумева оно што су им комунисти отели. Као што смо видели, такве оцене су неосноване и заснивају се на пропаганди коју су 60 и више година комунисти лансирали против својих непријатеља.

Време је да наш народ спозна истину.

Пучисти

Пучисти су потрошили много новца, скоро 30 милиона ондашњих долара (урачунато је и оних шест сандука које су са собом понели официри). Толико је коштало њихово избеглиштво у Енглеској и Америци. Толико је у злату коштала пропаст Краљевине.

Извори

Аутор је као извор за писање текста користио:

  • Казивање за НИН Душана Јаковљевића, дугогодишњег помоћника савезног министра финансија, 2001-03/01;
  • Записници са седница Министарског савета Краљевине Југославије 1941-1945, Архив Србије и Црне Горе, „Службени лист СЦГ“, Београд, 2004.
  • Будо Симоновић: „Тајна острошког блага“, фељтон у „Новостима“, јануар 2008.
  • Генерал Боривоје Мирковић, лични архив, Архив САНУ бр 14667.

Миодраг Јанковић, Новости

ИЗВОР: ХРОНОГРАФ

9.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s