АКТУЕЛНО

ИГОР ЧОКО: Документарна фотографија није ексклузивност, већ морални и етички чин аутора


Игор Чоко и Дејан Клемент
Галерија РЕФЛЕКТОР, Ужице, УВУУ

Игор Чоко, дипломирани етнолог-антрополог, имао је самосталну изложбу фотографија и прво представљање књиге „Субверзивна естетика улице“ у ужичкој галерији Рефлектор, 2.септембра 2017.године. Изложбу и разговор о књизи организовао је Дејан Клемент, координатор изложби Удружења визуелних уметности из Ужица, и резултат је сарадње са Тамаром Петровић, пројект менаџером за продукцију удружења „Grain“. Књига је прво издање у оквиру новопокренуте едиције “Grain photo books” која за циљ има развој културе ауторске фотографије у Србији и земљама бивше Југославије.
Са уметником је разговарала Биљана Диковић, новинар и књижевник.

*Шта за Вас значи фотографија уопште, како се као уметник осећате у тренутку стварања?

-Фотографија је документ реалности. Фотографија којом се бавим је лајф фотографија, документарна фотографија мало другачије перспективе која није репортерска, новинарска, већ захтева мало другачији приступ, ангажман, врсту промишљања… Ангажованост.

*Да ли интервенишете на својим фотографијама?

-У ком смислу?

*У оном који то захтева свака фотографија… или другачије?

-Само толико да се уклони сенка, коригују хајлајтси, али на суштини садржаја не интервенишем… Сматрам да је то просто недопустиво.

„Суберзивна естетика улице“ 18/20  ©Игор Чоко

* Ваш осврт на фотографије које се данас могу свакодневно видети…

-Кад погледате новинске фотографије (њуз) светских водећих медија, много је крви на њима… Разумем  да треба да се документује суровост живота, али некако, у тим фотографским круговима у којима се деле World press photo и остале награде пожељан је рецепт „што више крви, што више смрти деце, што више смрти уопште“. То храни медије, храни сујету људи, храни потребу тих медија које их објављују за њиховом даљом експанзијом… Кад погледате које су пресс-фотографије однеле награде, то су оне у којима доминира смрт. Да ли је то убиство руског амбасадора у Турској, или слика мртвог новорођенчета, бебе на плажи, фотографије напаћених мајки које загрљене са децом, окупане у прашини неке срушене зграде у Сирији… Та експанзија таквих фотографија данас смета…

*Да ли се догађало да не објавите или уопште не урадите фотографију, да нешто превагне у Вама и одлучите да то ипак није за објављивање? Питање је везано за време када сте радили фотографије избеглих, или репортажу са затвореницима…

-Свакако да је било тих момената. Боравећи у хангарима и радећи фотографије избеглица из Пакистана и Авганистана, имао сам врло занимљиве ситуације. Људи су се често „залетали“ (да се тако изразим) на жицу на граници са Мађарском – огранизују се у току ноћи и крену, па шта им Бог да… ако прођу, прођу. То је била врло активна игра мачке и миша, у којој су наравно поражене избеглице, јер није било шансе да прођу. Мађарски гранични полицајци, па и хрватски вршили су бруталне ствари према њима.  Дочекивао сам људе у повратку поломљених руку, окупане у крви, босе…  то су страшне сцене. Али, то није за фотографисање, то је за хируршку, медицинску интервенцију.
Одлучио сам да нећу да фотографишем  такве призоре, већ сам радио нешто друго. У близини су били постављени шатори „Лекара без граница“, где су такви, повређени људи упућивани. У реду је да нека мање брутална таква  фотографија уђе у контекст читаве приче,  али да градим причу на крви и сензационализму, то ми није падало на памет.

„ЗАРОБЉЕНИ“ 9/20  ©Игор Чоко

*Из перспективе образовања, јер сте антрополог, како сте се борили ходајући на самој ивици догађаја, корацима на самој линији добра и зла? Шта сте тада осећали, знате судбину човека кога пратите својим радом, да ли је постојала та унутрашња борба антрополога и аутора?

-Са тим људима је било успостављено толико поверење да су ме водили на скривена места по хангарима где су били њихови земљаци који су прошли кроз одређену врсту животне хаварије…  Као пример, узећу Абдула коме су мађарски полицајци приликом једног од покушаја преласка границе сломили руку. У неком од наредних покушаја преласка, мађарски граничар је кренуо да га бије баш по тој руци. Након што га је Абдул замолио да га не бије ту, јер му је рука била сломљена, граничар му је из обести поломио опет,  на истом месту…  Када сам недавно гостовао са овом изложбом у Стразбуру у Европском парламенту, поновио сам све те детаље бруталности пред људима који одлучују о подизању бодљикавих жица и начину опхођења према азилантима. Јако занимљиво искуство, представити радове који говоре о једној врсти пакла у таквој кровној европској институцији одакле полази и где се завршава све везано за судбину избеглица и азиланата.

*Одакле идеја да фотографишете, ко Вас је увео у ту причу? Колико Вам је помогло искуство у уличној фотографији коју сте већ радили и Ваше знање науке о човеку, за успостављање контакта са „странцима“?

-Отишао сам сам. Није било неких ранијих контаката, организација и слично. Нико ме није позвао нити ангажовао. Једноставно сам сам ушао у ту причу, наравно употребио сам своје теоријско знање о човеку, а пуно ми је помогло моје искуство у раду уличне фотографије. Некако сам фино, полако, успоставио контакт са њима. То јесте људски приступ, али и ризик. Ви сте у том хангару имали хиљаду непознатих судбина, не знате ко су они, да ли су терористи, шта их је довело овде, ко су били раније, да ли неком припадају,  да ли имају неки задатак или су једноставно кренули у неки бољи живот негде тамо… Не знате кога су иза себе оставили и ко и шта очекује од њих… Посебно је било ризично кад падне мрак, то је хорор сцена. Не види се прст пред оком, џабе вам мобилни. Посебан призор у тим хангарима биле су ватре – кад горе, тридесетак одједном, 24 сата дневно,  то је отровна  димна завеса. А они имају и племенске размирице које су донели са собом… било је доста дискутабилних ситуација по том питању. Можда то што сам урадио и није нормалан и „препоручљив“ начин уласка међу њих, али просто не можете ни да стојите и само посматрате са дистанце, морате да уђете у гротло. Без страха. Треба бити обазрив наравно, али не треба имати страха.

*Оно што смо ми имали прилике да видимо преко државних медијских сервиса, већина избеглих су били мушкарци, старији и млађи, а мањи број породица, жена и деце. Реците нешто о Вашем искуству првог таласа избеглих, нешто што Вас је посебно као уметника дотакло…

-Први талас су чиниле комплетне фамилије, махом из Сирије, причам о периоду с пролећа 2014.године. До успостављања жичане ограде у Мађарској, по неким проценама кроз Београд и Србију прошло је око 1.800.000 људи. Они су у прво време у Београду били у парковима, код главне аутобуске станице. Били су у пролазу, и многи су прошли даље у жељене западне земље. После дизања ограде у Мађарској остао је тај неки број од 5-6.000 људи који нису прошли, смештених по колективним центрима, избегличким камповима по Србији.
Отприлике је међу њима било око 1.200 мушкараца и малолетника, који су покушали да на свој начин крену у пробој. Видео сам јако пуно деце која су препуштена самој себи, у причи сам упознао њихове судбине. Многима од њих породице су разбијене, део остао у Грчкој, неки су у међувремену прешли границу па финансијски помажу ове који су остали у Србији… Било је породица где су жене и деца у колективном центру, а мушкарци у хангару. Хуманитарна организација Хот фуд Идомени делила им је свакодневно  ручак око 13 сати, у оквиру хангара.
Касније, кад су порушили хангаре и кад су морали да се одлуче за неки од колективних центара,  Абдул ми је рекао  да им је у колективном центру добро јер имају храну, смештај, све, али им је ограничено кретање. Сметало му је што је имао осећај да је само број, није се осећао слободан као у хангару, са могућношћу да сам покуша да организује своју судбину. Ту нас је ставио пред моралну дилему – ко је ту у горој ситуацији, бити регистрован или не. У случају да закасни на затварање кампа, прети му  депортација у Прешево, на пример. Рекао је да му помоћ Комесеријата за избеглице или Црвеног крста није значила ништа, јер је са својом екипом могао да се организује и у хангару да купи храну, али да је исто тако имао више могућности да се некако снађу и оду где су наумили. На крају је успео и јако ми је драго због њега.
Тежак моменат је био тренутак када сам у хангарима, негде пред рушење истих, увидео да су ти људи спознали да прича о отварању граница губи смисао. Дошло је време да се све то тамо на неки начин заврши. Ту врсту агоније током долазеће зиме не би могли да преброде. Срећом, ти хангари су већ били предвиђени за рушење, па се створила и ситуација да се ти људи дислоцирају одатле. Да ли је то сурово или није не знам, али можда им је чак учињена и услуга. Ево зашто.. Таква врста условне слободе њима није одговарала, имала је индицију да се претвори у тоталну агонију. Појавио се и секс-трафикинг са малолетницама због недостатка новца, почели су да их нападају и отимају им мобилне телефоне, који су им једино средство комуникације са породицама или родбином…

Ја сам јако оптимистичан човек, прошао сам и личну голготу избеглиштва, затворене границе, много тога што има неке везе са њима. Али, први пут у животу, пратећи њихове судбине, срео сам се са депримирајућом чињеницом да за њих нема излаза. Они ће доћи у „у Европу која ће их примити раширених руку“. Где ће, у својој илузији  на пример, студент медицине из Кабула моћи да настави студије на Сорбони… А не схватају да је реалност другачија, „ако им допадне да чисте тоалет биће срећни“… Кад стигну у тај неки свој „замишљени Елдорадо“ и кад се увере да ту нема ништа од тога што су  мислили, чему су се надали, шта се тада догађа? У контакту сам с неким од тих људи који су прешли границу и по њиховој причи осети се тумарање у месту и разочарење…

„ЗАРОБЉЕНИ“ 20/20  ©Игор Чоко

*Сам начин „организовања“ њиховог пута до жељених дестинација у којима би започели неки нови живот, и све што тај пут прати, последице које изазива, веома личи на то да су они у ствари – средство за остваривање неких и нечијих, других циљева. Да су злоупотребљени, јер у свему ипак страдају људи, то је једна својеврсна трагедија данашњег света… То се догодило и Србима. Све је на крају главом, имовином, територијом и осталим вредностима, платио народ, што је и Ваше искуство.

-Управо тако. То је несрећа. Оно што чујеш и видиш „очи у очи“ говори све. Нећу да банализујем да су сви они добри, али ту заиста има људи који су доживели несрећу. Личну и колективну. Видите у њиховим очима, у њиховим погледима – животни умор.
Боравак од 6-8 месеци у тим хангарима натера човека, колико год да је ментално јак, да посрне. То постане неиздрживо. Знам по личном примеру, већ трећи пут по уласку у токсични  дим у тим просторијама који обара с ногу, није ми било добро, повраћало ми се, било ми је мука. А они су у таквим условима боравили све време.
Знате, многи од њих су отишли из својих земаља у потрази за бољим животом. Родитељи, који су остали да живе у Авганистану од њих очекују некакав одговор, некакав фид-бек. И сад долазим у ситуацију да присуствујем сцени где се креирају  лажне стварности. Младић уз помоћ апликације себе фотографише у некој чучећој пози, и поставља свој лик на фотографију  панораме испред Ајфелове куле, и каже – „ево ме, мајко, у Паризу сам“. То иде до те границе, до те мере…
Абдул ми је причао, он је у контакту  са мајком и братом, да људи не разумеју каква је ситуација у Авганистану који је 70 одсто под влашћу Талибана. Абдул је тамо стављен пред свршен чин, или ће да се бори за њих или ће да га убију. И он је одабрао да оде, чуо је да тамо негде постоји Балканска рута, пут према Европи, кренуо је туда и запео овде. Мајка је желела да пошаље брата његовим путем, и сад, како он њој да објасни да није био у Паризу, већ да је у Београду, у ћумезу хангара, и да му није добро. А када би сад кренуо не може преко Мађарске због ограде, не могу ни у Хрватску, стављени су пред свршен чин. Бугарска је посебна прича… тамо је третман према њима био много бруталнији него било где, постоји приватна војска са тенковима, лове их као зечеве… Остале су ми у сећању њихове реакције и тикови на помен Бугарске… Колико год да су имали неусловни живот овде, имали су тај неки тајм-аут у Србији као спас, али они не желе да остану овде… Овде су остали стицајем околности.

*Да ли имате намеру да се овом причом бавите и даље?

-Та прича о њима је испричана, завршена. Хангари више не постоје. Серијал фотографија из хангара је приказан у Европском парламенту у Стразбуру, по изложбама широм Европе, фотографије су дељене више хиљада пута преко друштвених мрежа и значајних европских медија… Активисти из разних делова Европе су вођени фотографијама долазили у Београд да им помогну. То је сврха ангажоване фотографије која је испунила своју мисију.

*Која је Ваша порука људима који се баве документарном фотографијом?

-Морају да истрају на аутентичности приче, нема интервенције, нема корекције, оставити онако како јесте. Врло битна ствар је  етички и морални приступ. Није све ексклузивност. Та врста фотографије није лов на награде.

„ЗЛАТНА НИКА“ – Интернационални фестивал репортаже и медија доделио је друго место у категорији “Фото репортажа” за серијал “Иза решетака” уметнику Игору Чоку 8.10.2017. године
Фото: Михаило Меденица

РЕЧ О УМЕТНИКУ

Игор Чоко је рођен 1975.године у Книну, Хрватска. Живи и ради у Београду. По образовању је дипломирани етнолог-антрополог. Из перспективе визуелног антрополога, кроз документарну и уличну фотографију истражује сензибилитет људи, уличног живота и живота стигматизованих група. До сада је своје радове излагао на самосталним и групним изложбама у Србији, бившој Југославији и Европи,  а радови су објављивани у водећим медијима на простору бивше Југославије и Европе. Аутор је књига фотографија: „Субверзивна естетика улице – Призори раскошне стварности“ (резултат четворогодишњег рада у области уличне фотографије),  „Заробљени – Пакао је ту иза угла“ (фотографије о избеглицама), и „Иза решетака – Живот осуђеника из Окружног затвора у Београду“ (фотографије затвореника и њихове стварности). 

Биљана Диковић
————–

9.10.2017.  СРБски ФБРепортер

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s