АКТУЕЛНО

Иво Андрић: На Дрини ћуприја (одломак, видео архива 1962)


„Већ је шеста година прошла од последњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лак и богат. Без тешкоћа, нађен је потребни број здраве, бистре и наочите мушке деце, између десете и петнаесте године. Иако су многи родитељи скривали децу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одевали их у дроњке и пуштали у нечистоћи, само да измакну Агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену децу, секући им по један прст на руци.

Изабрани дечаци отпремани су на малим босанским коњима, у дугој поворци, даље. На коњу су била два плетена сепета као за воће, са сваке стране по један, и у сваки сепет стављан је по један дечак и са њим мали завежљај и колут пите, последње што носи из очинске куће.

На извесном одстојању од последњих коња, у овом необичном каравану, ишли су раштркани и задихани многи родитељи или рођаци ове деце, која се одводе заувек да у туђем свету обрезана, потурчена и да заборавивши своју веру и свој крај, и своје порекло, проведу живот у јањичарским одама или у некој другој вишој служби царства.

То су биле већином жене. Понајвише мајке, бабе и сестре отетих дечака. Кад би се сувише приближиле, агини суарије би их растеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно арлакање. Оне би се тада разбежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало после опет окупљале иза поворке, и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке, главу детета које им одводе.

Нарочито су упорне и незадржљиве биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући где стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запевале су и нарицале као за покојником. Друге су распамећене јаукале, урлале, као да им се у порођајним боловима поново цепа материца, и обневиделе од плача налетале право на суаријске бичеве, и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем „Куд га водите, куд ми га водите?“.  Неке су покушавале да разговетно дозову свога дечака, и да му дају још нешто од себе, колико може да стане у две речи. Неку препоруку или опомену на пут: „Раде, сине, немој мајке заборавити“. „Илија, Илија“, викала је друга жена, тражећи очајним погледом драгу главу и понављала је то непрестано као да би хтела да детету усече упамет то име, које ће му већ кроз који дан, бити заувек одузето.

Али, пут је дуг, земља тврда, тело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало по мало, те жене су заостајале и заморене пешачењем, гоњене ударцима, једна пре, друга после, напуштале безизгледан напор.
Овде, на Вишеградској скели, морале су да застану и најупорније, јер их на скелу нису примали, а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да седе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене, и неосетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали реке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника, како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дете које им гине из очију.“

Овај видео снимак је из архиве Телевизије Београд, 1962.година. Иво Андрић, одломак из романа „На Дрини ћуприја“.

11.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s