АКТУЕЛНО

Петар Искендеров: Србима предлажу да плате гас за Украјину


фото: ИН4С

Према подацима независних српских извора, ЕУ ће у скорије време предочити Београду нови пакет захтева, од чијег ће испуњења, наводно, зависити одобравање кандидатуре за приступање Србије Европској унији. Поред тачке о нормализацији односа са Косовом, која је постала већ традиционална, овде улази и захтев апсолутне подршке јединственој царинској тарифи са ЕУ, излазак из Споразума о слободној трговини са Русијом, Белорусијом и Казахстаном, заокрет у трговинским односима са Индијом и Кином, затварање Руско-српског хуманитарног центра у Нишу и анулирање статуса посматрача Србије при ОДКБ. САД и ЕУ морају се супротставити „растућем руско-кинеском утицају у Србији“ – изјавио је у вези с тим бивши амерички амбасадор Камерон Мантер. А према речима америчког сенатора Рона Џонсона, дипломатски имунитет сарадника Руско-српског хуманитарног центра „негативно“ утиче на српску економију и ограничава доток страних инвестиција. [1]

Сарадња са Русијом и Кином у политичкој и трговинско-економској области, свих последњих година је представљало главни ослонац који је омогућавао спољној политици Србије да сачува баланс, узимајући у обзир то да су још два ослонца САД и ЕУ. Слична конструкција је први пут била презентована од стране председника Бориса Тадића и све ово време је у целини подржавана напорима Београда.

У свом телефонском разговору са председником Русије Владимиром Путином, његов српски колега Александар Вучић, размотрио је, по његовим сопственим речима „важне теме за билатералне односе Србије и Русије“ и сабеседници су се договорили да наставе рад по питању проширења билатералне сарадње „у свим областима“. [2]

Нешто раније се Александар Вучић (у августу текуће године) отворено пожалио у интервјуу српским медијима, да западне „велике државе“ врше притисак на Србију због њених све ближих односа са Русијом. [3]

Међутим, изгледа да ће Београд ипак морати ревидирати конструкцију спољнополитичких ослонаца. И у вези с тим, српска влада ће морати проанализирати реалну тежину и значај подршке коју је земља добила и даље добија од Русије, по питању обезбеђења и јачања својих национално-државних интереса.

Кад се то примени на Русију и руско-српске везе, слична анализа извршена је од стране Руске академије народне уметности  и државне службе, Министарства финансија Русије и Организације за економску сарадњу и развој. Ако генерализујемо податке који су изнети, онда место Србије у структури међународне помоћи коју пружа Русија, биће приоритетни. Посебно, у периоду 2001-2016. године финансијска помоћ Београду по линији средстава издвојених за дате потребе из руског федералног буџета, износио 2,34% од њиховог укупног обима. По том показатељу Србија заузима пето место међу земљама-реципијентима руске помоћи, одмах иза Киргизије, Кубе, КНДР и Никарагве. Овде треба још узети у обзир да су у структури руске помоћи Киргизији укључени такође и улагања Москве у оснивачки капитал Руско-Киргиског фонда развоја. [4]

Поред тога, важан фактор представљају посматрања у последњем десетлећу постојаног раста расхода Русије за помоћ иностраним и међународним организацијама. Ако су 2005. године они износили 101,3 милиона долара, то је у 2015. години – 1,16 милијарди долара. У 2016. години било је забележено одређено снижење – до 1,02 милијарди долара, међутим, стручњаци Центра за истраживање међународне трговине и државних служби не сматрају то скраћењем, а „стабилизација“ овог показатеља, повезана је у том смислу са буџетском консолидацијом. [5]

Међутим, даљи развој руско-српске сарадње – у том смислу и у финансијско-економској области – налази се под јаким утицајем политичких ризика. И главни од сличних ризика представља очигледна тежња руководства саме Србије да изабере приоритетни правац орјентације ка ЕУ са свим негативним последицама које из тога произилазе у односу на друге спољнополитичке векторе. То се тиче чак и енергетске сфере – у којој, рекло би се, тесна узајамна повезаност Србије и Русије не сме да се подвргне сумњи. Ипак, према подацима из извора Београда и Атине, у овом тренутку се између Србије и Грчке воде тихи преговори о укључењу српске стране у пројекту изградње терминала за прихватање течног гаса у луци Александрополис. Према прелиминарним подацима, Србија може добити 20% акција будућег терминала – исто колико и енергетске компаније Грчке и Бугарске. Остатак ће припасти приватним играчима. На 17-ом километру од Александропулоса грчка страна жели да изгради фабрику регасификације течног гаса од кога ће даље кренути цеви предвиђене за транспорт обичног гаса по маршрути Комотини – Стара Загора – Димитровград – Ниш.[6]

Но, то су рачунице Србије, Грчке и Бугарске. Планови Европске комисије која се одмах заинтересовала пројектом, простиру се још даље – до Румуније, Мађарске, па чак и Украјине, куда, по мислима Брисела, и треба у коначном рачуну да прође гас из Александруполиса.

И ето, последња околност приморава нас да оценимо горе указани пројекат као елемент глобалних геополитичких антируских игара, у које ЕУ намерава да увуче и Србију, и који ће по њене грађане имати конкретне социјално-економске губитке, јер ће управо становништво платити отказ од предложене схеме испоруке гаса из Русије. Уговор који је у овом тренутку на снази, на увоз руског гаса у Србију, био је потписан 2013. године и потписан је на десет година. Међутим, испоруке руског гаса у Србију расту. Током 2016. године ПАО „Газпром“ је испоручио Србији 1,75 милијарди кубних метара гаса, што је за 4,3% више него у 2015. години. Током 2015. године „Газпром“ и компанија „Србијагас“ је потписала Меморандум о узајамном схватању за развој узајамног схватања у области чувања гаса, горива за моторе и малотонажног течног гаса. А већ у јуну 2017. године две стране су потписале Меморандум о узајамној помоћи који предвиђа припрему техничког и финансијско-економског заснивања пројекта проширења складишта гаса „Банатски Двор“. Као што је то било истакнуто током радног сусрета председника управе ПАО „Газпром“ Алексеја Милера и министра рударства и енергетике Србије Александра Антића, одржаног 3. октобра у Москви, у чијем резултату је девет месеци текуће године обим испорука руског гаса у Србију доведен на 31,7% и превазилази одговарајуће показатеље за јануар-септембар 2016. године.

Две стране су такође размотриле перспективе реализације „путне карте“ која је такође потписана од стране „Газпрома“ и министарства рударства и енергетике Србије у јулу текуће године и предвиђа конкретне догађаје усмерене на реализацију плана развоја гасно транспортног система Србије. [7]

Јасно је да је реализација планова ЕУ – који исходи из тога да би Србија финансирала „улагање“ у пројекат који треба да обезбеди гасом Украјину – способан да подрије руско-српску енергетску сарадњу, не предлажући Србима исто тако угодне замене. Међутим, све то се у пуној мери односи и на друге области, у којима се остварује притисак на Београд од стране САД и ЕУ.

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

—————

12.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s