АКТУЕЛНО

Остоја Симетић: Хипстерај, бицикл и керови


Одувек су старци џангризаво говорили како је у њихово време било боље, док ново доба ништа не ваља. Чак и један озбиљан философ, Марко Тулије, завапио је „O tempora, o mores!“ (О времена, о обичаји).

Хватам себе како и сам подлежем искушењу да се згражавам над тренутним модама, укусима, трендовима, понашањима итд. Питам се јесам ли се изметнуо у једног од мапетоваца из ложе или стварно видим нешто што ме с разлогом нервира. Решио сам да та запажања изнесем пред вас, читаоце, па да их заједно продискутујемо. Мада, можда је довољно једноставно упоредити музику Хулија Иглесијаса и буку коју производи његов потомак Енрике.

Будући већ одавно у средњим годинама, као отац породице, готово никада не излазим касно ноћу. Но, једне суботе смо кум и ја, после биоскопа, прошетали градом. Мушка мода ме је запрепастила. Хеланка фармерчице, танке беле патичице и назувци. Плашим се да ће ти момчићи ускоро имати озбиљних проблема са јајницима. У контрасту с тим фемино-ЛГБТ аутфитом, појављују се дуге, густе браде, какве ни владике немају често, комбиноване с прилично кратким фризурама. Додуше, шаке тих брадоња не делују као да често држе хелебарду или моторну тестеру. Стиче се утисак да много чешће манипулишу кашичицом за еспресо. Не треба занемарити ни сунцобранчиће који се добијају уз напитке, које сваки фенси кафић служи у теглама (sic!).

Немали број мушкарчића носи упадљиво шљаштеће пластичне ђердане око врата. Увек ме то подсети на моју покојну баку, Љубинку Раушки, која их је много волела. Додуше, њој су, као жени, и пристајали.

Гледајући меч против Грузије, помислих да недостају времена када су копачке биле црне, а играчи имали кожу уместо тетоважа. Заиста, нови изглед спортиста ми је прилично осликавајући приказ друштвених кретања. Тај неизрециви нарцисоидни егоизам, који је муљаво и воњаво обележје наших дана, јасно се види у потреби фудбалерчића да сваки има што дречавије (читај упадљивије) играће ципеле, упарене са костобранима и/или траком у коси, да фризуром заокупи пажњу камере, макар то изгледало као да је преспавао у парку, па да га је руковалац косачице малко поткресао без реда и плана, као и да сваке недеље оплемени свој изглед новом тетоважом. Тако је настао популарни „рукав“ услед чега добијем жељу да власника третирам моторном пилом. Без паљења.

Сви мисле да су посебни, јединствени, битни, али не у хришћанском смислу, где је свако непоновљива личност, већ у опијености сопственом уображеном (без основа) величином, која ужива у наметању и понижавању других. Тако настаје психоза неутаживе глади за задовољствима којима награђујемо сопствену специјалност, посебност. Људи, образовани и добростојећи, млади и успешни, облаче се као комбинације кловнова и страшила, мотају неке предебеле шалине око вратова, пуштају бркове, носе наочаре које смо раније звали социјалне, али их сада производе познати брендови, набијају шешире на главу, пуше луле и муштикле… Кажу, зову се – хипстери.

Као што рече мој пријатељ, историчар уметности, живимо у времену нарушене естетике. Када би сликар сликао мртву природу 21. века, морао би да прикаже мобилни телефон, кутију цигара, лаптоп, преносиви тврди диск и сл. Колико је то непримерено?! Призор свакодневице пренет уљем на платно, нужно би нашим погледима изложио аутомобиле, трамваје, неонске рекламе и киоске, док су сликарска платна раније удомљавала кочије, шармантне сокаке, нахерене кућице, салаше… Мени је то лепше, поетскије, романтичније.

Немам ништа против бицикала, и сам их радо возим, нарочито са мојим дечацима, нити против паса. Које дете није волело кучиће? Смета ми, и нека је то само мој лични утисак, пренаглашена, њањава, срце, злато, срећица, оке миле, пуфница и сл. срцепарајућа хистерија око удомљавања керова луталица и објава љубави према својим псима која се граничи с обожавањем и доводи практично до формирања друштвене групе псетољуба, што се, у водама савремности, схвата неким нарочитим доказом напредне свести и хуманости. Опет ћу рећи, нисам противник паса, ни других животиња, жао ми је што постоје луталице које ничему нису криве, али ме иритира сазнање да има људи које то више боли неголи човечија патња, а нарочито, што подозревам да у целој ствари има доста помодности. И још, премда је то само мој став, сматрам да керу није место у кући или стану, већ на дворишту. Нарочито је глупо славити рођендан псу, а недвосмислено моронски честита га љубимцу свог политичког фаворита. У урбаним срединама ваља жестоко кажњавати све оне који своје џукеле шетају без корпе и повоца. Ето посла за комуналну полицију. Шта ме брига за твоје „неће он“, „не бој се“, „воли децу“. Уопште немам намеру да размишљам да ли ће стафорд или пит бул кога тротоаром води неки тинејџер или баба девојка да насрне на моју породицу. За свако извођење пса без сигурносне опреме, треба енормно кажњавати власнике и за тили час ће се увести ред. Као са појасом у колима.

Веома ми је жао људи који не могу да имају децу и схватам да љубав и бригу морају да испоље према некоме или нечему, те да избор често падне на пса. То је сасвим у реду. Није пак, оправдано да своје „чланове породице“ изводе напоље без пелене која спречава прљање улица, паркова… или бар кантице, кесе и рукавице у коју би сакупљали њихове излучевине. То је крајње неодговорно, јер излаже пролазнике, нарочито децу, опасности да запате неке бактерије и паразите које им могу угрозити здравље, а најмање, изузетно је нехигијенски.

Вожња бициклом је здрава и често забавна. Не прија ми, ипак, пропаганда којом се од бициклиста прави аристократија духа савременог доба. Не, ниси ништа бољи човек зато што окрећеш педале, од некога ко вози аутомобил. Ниси због тога посебан. Теби тако одговара, уживаш у том виду превоза, али умеш да будеш подједнако бахат и неопрезан као и неки, несавесни, возачи. Ако се неки пешак, у градској прегужви, усуди да коракне бициклистичком стазом, треба само сачекати неколике секунде и присуствовати јаросној звоњави или дерњави неког припадника реда витезова од ланца или Шимано мењача. Као да ће умрети ако успоре вожњу на трен, како би још неко прошао туда. Многи бициклисти набију слушалице у уши, што им отежава праћење саобраћаја, али очекују да их возачи аутомобила додатно пазе. Не знам чиме су то заслужили? Ако би, приликом преласка коловоза, удостојили своје цењене позадине, силаска са сицева, те гурањем преносили своје двоточкаше преко друма и несрећа би било мање. Педалирање их не аболира од одговорности коју сви учесници у саобраћају деле. Једном сам видео момчића-паметнића како најпрометнијом раскрсницом у Новом Саду пролази возећи бицикл без руку, куцајући по мобилном телефону!

Такође, савршено ме баш брига, што поједини холандски или фински министри на посао иду бициклом. Мислим да човек у оделу, са краватом и кацигом, штитницима за колена и лактове – изгледа као кретен. Некада је хладно, а некада пада киша или дува ветар. На посао треба доћи чист и несмрзнут. Неко до посла путује 4, 5, 6 или 15, 20, 30 км. Неко вози децу у вртић или у школу. Неко неће да обрће педале. То није мана. Нити ће бициклисти сачувати свет, нити су људи за воланом олош. Раздаљине дуже од неколико километара преваљујем јавним или личним превозом и не допуштам да ми ико то спочитава као неодговорност према заједници, околини, цивилизацији.

Уопште, назирем, мени антипатичан, тренд истицања бесмислица и свакодневних ствари као великих успеха и доказа посебности. Ко од нас нема бицикл или није бар некада у животу поклонио куче или маче, тако му проналазећи дом? Од тога се није правила драма нити самореклама. Подразумевало се. Одеш бициклом на посао. Мож’ мислити! Твој избор. Није никакав успех нити доказ племенитости. Узео си пса луталицу? Свака част, али то је само твоја лична одлука и ниси због ње заслужио медаљу.

Људи треба да схвате да нису ништа спектакуларно ни они, ни њихова екипа, пси, мачке или потомци. Тиме не кажем да смо ми безначајни, напротив, свако је од нас икона господња, али ничим не можемо оправдати толику нарцисоидност и опијеност собом, те глад за почастима и похвалама. Оно у чему смо најбољи, дугујемо Богу, то је његов дар и ако некога треба хвалити, Њега треба. Ми се можемо „поносити“ само својим манама и гресима, јер су они наши, аутентично наши, али наравно, луд би се тиме хвалио. Мада, (не само) у последње време, омладина се дичи напијањем, политичари прелетањем, а естрада браколомством.

Знам да вас нервирам, али нервирају и мене гореописани, па нека овај чланак буде моја рупа у коју је онај берберин урлао „У цара Тројана козије уши!“.

 

Остоја Симетић

Остоја Симетић

ИЗВОР: СКК

———-

15.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s