АКТУЕЛНО

Славка Којић: ШПАНИЈА И СРБИЈА – У ЧЕМУ ЈЕ РАЗЛИКА?


Поређење између Каталоније и признања независности тзв. Косова се само по себи наметнуло јер је различито поступање земаља ЕУ и тумачење међународног права у ова два случаја више него очигледно.

Члан 103 Повеље УН предвиђа да у случају да постоји неподударност или колизија између обавеза које произилазе из Повеље УН и обавеза насталих по основу неког другог међународног споразума, предност има Повеља тј. меродавне су обавезе из Повеље. И Међународни суд је заузео став да члан 103 Повеље УН заједно са чл. 25 Повеље обезбеђује приоритет и предност обавеза проистеклих из обавезујућих Резолуција СБ над обавезама преузетих на основу других међународних споразума. С тим у вези, треба одмах истаћи да је једнострано и насилно проглашење независности тзв. Косова 2008. године извршено када је већ увелико на снази била Резолуција 1244 СБ, која јасно јемчи територијални интегритет и суверенитет Србије као правног следбеника СРЈ.

Иначе, одлуке СБ су правно обавезујуће за све земље чланице УН. Оне су дужне да их приме и извршавају, што је изричито прописано чл. 25 Повеље.

Упркос томе, западне земље чланице ЕУ су одмах признале независност тзв. Косова, понашајући се као да Резолуција 1244 не постоји, чиме је међународно право од стране тих држава чланица УН флагрантно прекршено.

Иначе, de jure признање проглашене независности неке територије представља дискрециони акт сваке државе, и врши се у форми уговора или једностране изјаве. Начелно, у редовним околностима, такво признање се не повлачи, а преиспитивање признања и евентуално повлачење је могуће услед битне промене околности које се нису могле предвидети у тренутку давања изјаве о признању, а таквог су квалитета да би суштински утицале на другачију одлуку по питању признања независности.

Нове околности се тичу управо реакције ЕК на референдум о независности Каталоније, из које се може закључити да ЕУ штити уставни поредак постојеће државе – Шпаније, и да референдум о независности Каталоније сматра унутрашњим питањем те државе, јасно стављајући до знања да не подржава сецесију Каталоније.

Када је у питању једнострано проглашење независности тзв. Косова, реакција земаља ЕУ је била потпуно супротна!

Подржана је присилна сецесија и земље ЕУ су преко ноћи признале независност тзв. Косова (изузимајући Шпанију, Словачку, Румунију, Кипар и Грчку), иако је у то време била на снази Резолуција СБ 1244, те упркос чињници да је том приликом дошло и до тешког кршења Устава РС, услед чега су органи власти Републике Србије одмах поништили декларацију о независности донету од стране косовских Албанаца.

Овакво селективно и дијаметрално различито тумачење међународног права од стране земаља ЕУ представља најгори вид кршења основног начела суверене једнакости држава, начела правичности и начела поштења и добронамерности.

Наиме, основно је правило да све државе имају једнака права и дужности и равноправни су чланови међународне заједнице, па то да ли је, или није, нека држава члан ЕУ не може и не сме бити оправдан разлог за различит приступ у погледу сецесије једног њеног дела.

Двострука мерила и двоструки аршини говоре да западноевропске земље нису искрене и пријатељски настројене према Србији, како то често тврде. Наводна подршка нашој земљи је лажна и лицемерна, заснива се искључиво на речима, а не и на делима.

Једини начин да се измени ова ружна слика дискриминаторског односа земаља ЕУ према Србији би био следећи: да земље које су признале независност тзв. Косова у новонасталим околностима повуку своје изјаве и тиме из међународноправног поретка уклоне акте које су у супротности са Повељом УН и императивним нормама међународног права.

А да ли ће се то догодити? Све су прилике да неће.

Представници Европске комисије тврде да је признање тзв. Косова наводно посебан случај, да се ради о специфичном контексту, да се случајеви не могу поредити јер је Шпанија чланица Европске уније, а Србија није.

У вези са тим огласила се извршна директорка Европског фонда за Балкан Хедвиг Морваи (1), по којој се у ова два случаја ради о различитим контекстима и односима снага, при чему истиче да „не можемо да не узмемо у обзир реалности“, указујући на важност позиције из које држава нешто покушава да истера и докаже. Као пример наводи хипотетички излазак Словачке из ЕУ за коју државу тврди да „не би била у истој позицији као Британија“. Даље, и Хедвиг Морваи подвлачи да је Шпанија важна чланица ЕУ и да ће се ЕУ сигурно озбиљно позабавити питањем Шпаније и Каталоније, а да је са друге стране Србија тек на путу ка ЕУ и да јој још пуно треба да стигне до чланства, да Србија неће бити приоритет у односу на ситуацију која се дешава у Шпанији, па чак ни у односу на неке друге кризе, и да „ни Србија, ни Косово не могу да постану чланице ЕУ ако се не реши питање граница“.

Дакле, нашој земљи се шаље јасна порука који су услови за улазак у чланство у ЕУ (признање тзв. Косова), али и то да ни случајно не рачуна на равноправност и једнакост у односу на друге државе ЕУ, ни сада а ни касније, за случај да било када постане чланица Европске уније.

Све што смо ових дана чули из западних извора на тему поређења Каталоније и тзв. Косова говори о томе да Европска унија отворено крши начело суверене једнакости држава, да то намерава и у будућности да чини, да међународно право примењује селективно, само према својим чланицама, али да при томе ни све њене чланице немају исти третман, већ да положај сваке од земаља чланица зависи од фактичког односа снага међу појединим државама.

Сведоци смо честих посета разних званичника ЕУ, који у нашој земљи редовно држе лекције и лупају пацке управо из области владавине права, сматрајући ваљда да су њихове земље пример демократије, поштовања основних људских права и владавине права.

Јасно је да овакав надмен и препотентан однос званичника ЕУ нема реалну подлогу, јер су баш те земље највећи прекршиоци међународног права заснованог на Повељи УН. Земље ЕУ, дакле, поштују право само онда када то њима, тј. центрима моћи у ЕУ одговара, а када им не иде у прилог, траже начина да замршеном правничком реториком оправдају и замагле кршење права, путем наручених мишљења и измишљених доктрина тобожњих стручњака, што у јавности више не може да прође јер је ствар истерана на чистац. Како наш народ каже „ако коза лаже, рог не лаже“.

Истина коју грађани Србије већ одавно знају и осећају на својој кожи сада је и званично угледала светло дана у целој међународној заједници.

На крају, не можемо а да се не запитамо каква ће бити судбина писма које премијерка Ана Брнабић требало да преда у Бриселу и који је суштински и прави разлог да се одустало од предаје? Да ли је могуће да ће исто заувек завршити у фиокама премијерског кабинета и да ће Србија жртвовати, истину, право и правду за чланство у Европској унији, у којој јој се обећава и припрема место чланице најнижег ранга.

Славка Којић

—-

  1. www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2899331/morvai-katalonija-i-kosovo—razliciti-konteksti-i-odnos-snaga.html

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

17.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s