АКТУЕЛНО

Весна Томић: ТОМИН ДУЋАН


ТОМИН ДУЋАН
(песма у прози)

Сенима оца Томе
(1920-1997)

Недосањана моја, постала си жарач у оку, што ми срце немиром храни и даљином зјапи. Издишу преморени уздисаји, али са сваким издисајем језгри се нова нада да те будна гледам, као Јеврејин ону жалосну долину плача …
Туђа си, а моја, изборана вриском, а цела.
Забранили ми те, а жељна сам да пољубим праг своје куће, да раширим руке у мом дворишту и уздахнем за све ове године док сам била без Тебе, моја Ђаковице. Свуда где идем огрнута сам Тобом, као топлим шалом. Запљускује ме прошлост под небом метохијским под којим уздише пространа котлина, чији виногради миришу као душа Христова. Ђаковица. У бољци и тврдокорности, небо везано бодљикавом жицом …
Црквена звона Храма Успења Пресвете Богородице. Молитвом мати Теоктиста и сестринство позивају палећи свеће и кандила, за спасење мога града – Ђаковице. У звону Високих Дечана, сваке вечери увезане су речи молитве Господу да зацели искон – рану и да се Србин свом прагу врати, својој Метохији. Река Ереник, тајна благих младалачких таласа, колевка и бајка уз коју смо одрасли …
Најдража песма детињства, како у пролеће – док са пољане увиру незрели потоци и праве благе таласе који умивају обалу, тако и с јесени док се са околних врхова сливају кише и натапају плодне равнице засађене зрнима живота. Благо је текло испод каменог точка у њеним грудима. Њему дугујемо све за срећне успомене.
Као рана јабука откинута са гране, као уздах недозрелог жита, као кора хлеба недопеченог и црног, тек донетог из млина „Зрзе“, као стварност која се не да отргнути. Осећам раскош и топлину сунца под босим ногама, помилована благим погледом помешаних измаглица кршевитих Проклетија и Паштрика.

У Српској улици дворишта, а у засенку широких крошњи дудова дремеју високе куће, са чардацима и бокорима божура , видљивих и испод снегова. И време и историју побеђује српска Ђаковица…, зидајући се у све висине, димензије и редове будућих дана.
Тражи ме улица Српска и кућа стара, лик моје мајке и руке која је задрхтала пред одлазак. Природа и даље тражи ветрове који ће развејати зрело семе и оплодити баште божанских усхићења. Љубав која је заувек остала на ђаковачкој калдрми и чува успомене на вољења…


Све ово напред написано задаје ми боли… оштре боли… све до „отвореног прелома душе“ и непребола.
Иако се непребол не ограничава, ни снагом ни трајањем, може да се појачава…, да руши непостојеће границе…
То се мени дешава кад се сетим Томиног дућана, а увек га се сетим, Ах, Тома – мој предобри отац.
Томин дућан сањам, причам о њему, опевавам га… У томе умем и да понављам речи, реченице, стихове…, Понављам их свесно у заносу носталгије и кулминацији бола, то ћу чинити и овде, не много, разумите ме и прашћајте…

Ако треба, ако тако осетим, неке речи (реченице, стихове) везане за Томин дућан понављаћу и хиљадама пута…, понављаћу их „одавде до вечности“… док дишем…

Сунце полако повлачи златне зраке по старој чаршији, заустављајући миловања на пенџерима и ћепенкама времешних дућана. Очеви кораци калдрмом, ветар их носи. На души његовој и леђима – цела стара чаршија. Зором откључава дрвена врата и разбуђује уснули дућан…
Сваки дан га милује нова радост, да сретне већ позната лица и поздрав узврати осмехом. Ослушкује и чува приче у дућану.
Томин дућан – ризница прича и чувартајна. Тога сам била свесна још као девојчица, када сам тати доносила храну што му је мајка спремила и тутнула у моје још нејаке руке…
Отац једном руком држи клешта са комадом метала, а другом га помоћу чекића обликује. Кује и кали, са ватром се спаја. У свим сновима остале ми његове руке. Дућан мог оца – газда Томе. Траже се речи за песму и благослов, за спасење српскога рода. Од дућана до дућана – благост тече старом чаршијом, радост добрих мајстора…

Чаршијо моја, стихом ме врати на калдрму, у српску Ђаковицу. Пада ноћ на златну стазу, срце ми јауче. Живиш вечно. Не могу те ни продати ни покорити, гавранови црни!
Зар не осећају тежину лета и мучнину плена на туђим огњиштима? Гледају Дечани, певају звона. Миришу сокаци на божуре и тамјан…
Тако је писано, другачије не може. Гробови опомињу. Кости предака на Светој земљи остају. Ноћ се спушта на котлину. На калдрми у Српској улици лебди дух момка који, прогнан ватреним оком девојачким, из свога сна кружи до сваког новог свитања…

Сан и јава у чудесном преплету. Често ми се чини да сам се пробудила пре него што сам заспала. Сваки покрет тела душу ми разбуди и узнемири. Питања се роје. Питања на која још нисам кадра да одговорим. Ко ми украде Ђаковицу, Српску улицу… Хоћу ли још да их причам, певам, плачем…
Просто се тргнем, кад ме походи једно питање – увек дежурно…
… Весна, јеси ли закључала газда – Томин дућан?
Јесам, јесам…, у срцу је закључан…

(из збирке песама „Сестринска молитва“)

Весна Томић

Весна Томић

19.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Летос бих благословен, заиста благословен да прочитам ово што Господ написа кроз Весну драгу и само ћу поновит оно што сам и тад помислио, дуго ћутећи након читања- УХ, КАКВА ПЕСМА!!! КАО ДА СТОЈИМ ТАМО А ВРЕМЕ ТЕЧЕ КРАЈ МЕНЕ, НИТ МЕ КО ВИДИ, НИТ МИ ДУШМАНИ МОГУ ШТА, НИТИ ПОСТОЈИ КРАЈ…
    Благословено довека било сестрама мојим Биљи и Весни све што чине, а чине срцем, душом и с оним поносом кад сам свод заћути да чује када громко ускликну- СРБИЈА!!!
    Михаило Меденица

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s