ДРУШТВО

Вера Геровац: Човек са торбама и људи без срца


Пише: Вера Геровац

„Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5;7)
(Беседа на гори)

Тако каже Господ Исус Христос у Блаженствима и не само да каже, Он то обећава. Прилично је примамљиво то обећање, а труд који треба уложити је, чини нам се, мали. За вечни живот у радости – заиста је мали труд. Тим више што сви ми за себе волимо да кажемо да смо добри људи, милостиви другима.

 „Ако нисам помогао нисам ни одмогао“. Знамо већ сва наша хвалисања.
Али, да ли заиста улажемо максимум наших снага, могућности, средстава, љубави у наше ближње који су били лошије среће од нас? Јер, да је то заиста тако, да ли би прича која следи могла да буде испричана?

Ево те приче, потпуно истините, никако не нове – која нам може указати где се налазимо сви ми, без изузетка, као „милостиви“ људи. Као они које ће Господ наградити вечном радошћу – у случају да у свом срцу имамо љубав за друге, милост.

Већ два дана испред жарковачке цркве сусрећем „човека са торбама“. Тако сам га назвала, јер му име не знам. Није ми се представио, иако смо дуго стајали и причали. Долази у цркву на казан, ту прима дневно следовање хране и то је све што ће тог дана појести. На леђима му је ранац, на грудима му виси други ранац, око рамена носи неке торбице, у свакој руци носи по три торбе. Све је то спаковано колико-толико уредно. Како се он јадан умота у све те торбе и ранце – није ми јасно. А и тешко их је носити. Тако опремљен долази на казан, тако се враћа у неки собичак, који му је привремено дат на услугу, само да би преспавао. Како каже – тешке су му торбе, али бар су његове ствари унутра, сва његова имовина.

Средњих је година, елоквентан, паметних очију, разочаран, љут на Бога, лоше људе, немилостиве… на живот. Зашто му се то десило, ко је крив… дуга је то прича да би могла да стане у десетак минута разговора. Пуно је то информација и бола чак и за неколико дана непрекидне приче. А и не занима ме превише. Свака тужна прича има исте елементе, само је распоред другачији…

Тешко је причати са тим стрпљивим човеком. И мучно, јер сам немоћна да му помогнем. Где је граница његове издржљивости? Да ли ће и када пући? Пита се он, питам се и ја… у себи, да он не чује…

И није чуо мој нови познаник, човек са торбама. Нисам изговорила то питање гласно да не би помислио да сам и ја дигла руке од њега. Иако сам ја вероватно најнемоћнија особа коју је срео у своме тужном животу, иронично, по његовој изјави – била сам и прва особа са којом је попричао после много времена.

Значи, ми „милостиви“ смо ставили ембарго чак и на разговор са бескућницима! Како ћемо им поклонити новац (бесповратно) да изнајме неки собичак, да се склоне од зиме и кише? Како ћемо им понудити да дођу код нас на ручак, да се окупају, да оперу косу… – ако нисмо спремни да са њима попричамо на улици, да их саслушамо?! Како да и ми сами кажемо Господу једног дана: „Смилуј ми се, Сине Божји, јер се и ја смиловах једном од твојих малих“?

Ето, сада сте и ви чули ову причу. Знам да није нова и да има и потреснијих. Ипак, занима ме: какав ће бити епилог? Да ли сте ви једни од оних који су се протеклих дана јагмили за најновији Ајфон у центру Београда? Или спадате у ону групу људи који свакога дана морају да потроше новац на јутарњу кафу, фришке новине и омиљене цигарете у оближњем кафићу? Или сте од оних који морају да иду на летовање два пута годишње?

Ко год да сте, ако чујете једнога дана да је један човек са торбама, бескућник који се храни на казану при жарковачкој цркви, извршио самоубиство – хоћете ли се сетити ове приче? И прићи неком сиромаху на улици, попричати са њим, помоћи му да „стане на ноге“?

 

2 replies »

  1. Možda ste gospođo Gerovac, upravo sprečili da „pukne“. A možda je jači nego što izgleda. Pokušavam i ja koliko mogu da pomognem, zavisno od toga u kakvim problemima se neko nalazi. Nekada uspem, nekada ne, ponekada su problemi veći od mojih snaga.
    Imam „sitnu“ uspomenu koju nosim iz Egipta pre mnogo godina.
    Gospodin elegantno odeven, govorio je engleski sa akcentom koji ukazuje gde je studirao, svratio kod mog majstora koji peče kafu, kod kojeg sam je ja kupovala sve vreme dok sam bila u Fakusu.
    Kaže mi: „Gospođo, ja vas poznajem! Ja reko’ „Verovatno, ja sam jedina strankinja u Fakusu. Ne- reče on, video sam vas kako pijete čaj, kod gospođe u glavnoj ulici!
    E stvarno me iznenadio. Nisam uopšte mislila šta o meni misle domaći Arapi. Ustvari, umesto da staroj gospođi koja kuva čaj na malom primusu, i prodaje ga, svakog dana u glavnoj ulici, dam neki dinar (egipatski cent, ili funta), i odem dalje, ja sam uzimala njen čaj, koji je (ona da me počasti), šećerila duplo i jedva ga popila. Plaćala sam uvek duplo i više, ali sam čaj ipak hrabro popila.
    E gospodin koji je sigurno samo na kafu potrošio mnogo više novca nego što gospođa zaradi čitave godine, je ipak to primetio i smatrao da je to pravi postupak. Gospođa i ja smo se uvek
    „izrazgovarale“ i ja sam odlazila za svojim poslovima.
    Ostalo mi je u sećanju ta mala crtica iz života u prijateljskom Egiptu. Gospođa i njen hrabri život, koji je ona živela onako kako može.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s