АКТУЕЛНО

СЕЋАЊЕ НА БРАЋУ КОЈА СУ БРАНИЛА ОТАЏБИНУ: ЗОРАН МАРИНКОВИЋ И РАДОМИР НИКОЛИЋ ИЗ МИЛОШЕВЦА КОД ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ


ЗОРАН МАРИНКОВИЋ – У уторак мобилисан, већ у четвртак погинуо

Зорана Маринковића, двадесетпетогодишњег младића из Милошевца, родитељи Димитрије и Љубинка су у уторак ујутро у рат испратили, а већ у четвртак увече из Источне Славоније у село поред Мораве кренула је вест о његовој погибији.
– Очекивали смо новости о томе на које је ратиште упућен, где је смештен, да ли је опасно, с ким је у јединици, а стигла нам је вест да нашег детета више нема – јадикује Димитрије (68), панзионер „Воднезаједнице“ у Смедеревској Паланци. – Све се одиграло одједном, на брзину. Имаш сина, имаш наследника, машташ о његовој женидби и унуцима, а онда ти одједном кажу да то избришеш из своје главе и душе, јер ће ти га сутра донети затвореног у мртвачки сандук.

Љубинка каже да жали што њихов син на ратиште није отишао дан раније. Можда би му судбина била другачија.
– Био је отишао у понедељак, али се због нечега вратио. Не сећам се, али мислим да је одлазак одложен због превоза. Или је он можда погрешио датум. Као да нам га је судбина вратила да га се још један дан нагледамо, да са њим још коју реч прозборимо.

Тог јутра кад је кренуо и поздравио се са родитељима, Зоран се на капији још једном окренуо да подсети мајку да не заборави да храни голубове. До његовог повратка. Прошла је двадесет и једна година а Љубинка још увек храни голубове, као да ће се Зоран однекуд појавити на вратима.
– Да ме је слушао, не би ишао – каже Димитрије. – Држава треба да се брани, Срби у Хрватској и Босни су наша браћа, један смо народ, дужност нам је била да им помогнемо, али да у томе сви учествујемо. Ни по бабу, ни по стричевима, већ по војним прописима. Па шта коме бог да. Овако, већ од војних вежби, а задњи пут је био на Пасуљанским ливадама, и мобилизације видело се да се зове сиротиња а штеде татини и мамини синови.

Пет година пре него што је добио позив ратне команде да брани отаџбину Зоран је одслужио редовну војску у Дугом Селу код Загреба. Био је тенкиста. После војске није успевао да нађе стални посао, па је помагао родитељима око послова на имању. Слободно време је највише проводио играјући фудбал.
– Цела Србија зна за Перицу Огњеновића из Паланке, играо је за Звезду и Реал из Мадрида – наставља поносни отац. – Мој син је био бољи фудбалер од њега. Да ме је слушао, ко зна докле би догурао. Ако ништа судбина би му била другачија. Али није ме слушао.

За трагичну вест из Церића, где је Зоран погинуо, Маринковићу су чули само неколико часова пре него што ће његово тело бити довезено у Милошевац. Случајно.
– Петак и субота су ми некако били чудни – сећа се Димитрије. – Кад изађем у село, имао сам утисак да ме људи избегавају. Ја пред продавницу, а људи који су до тада седели испред и пили брже-боље се разилазе. Све сам се питао да нисам људе чиме увредио, знам понекад да кажем и неку оштру реч, да будем прек.

Разјашњење је стигло у ноћи између суботе и недеље. Била је прошла поноћ када су Маринковићи чули да неко дозива Љубинку.
– Кад сам изашла угедала сам Гордану Николић, она је неколико улица даље од нас. Стајала је на капији. Извинила се што је дошла тако касно, а онда ми рекла да су њен Радомир и мој Зоран погинули и да ће њихови сандуци сутра бити довезени у село.

Димитрије ни данас не може да опрости надлежним органима то што је вест о смрти сина, који је погинуо бранећи државу, сазнао са два дана закашњења.
– Није нормално и није у реду да ми дете лежи мртво, а да ми нико два дана то не казује. Ја сам та два дана могао да пуштам гласну музику у кући, могао сам да певам или одем на какво весеље, да се осрамотим и огрешим. Знам да није лако доћи на врата и рећи родитељима да им је дете мртво, али како су му послали војни позив и одвели га у рат, тако су морали да у петак ујутро дођу и кажу ми истину. Да нам Гордана није донела црну вест, нама би сандук са сином стигао пред кућу пре него што смо чули да је погинуо.

Био је 24. октобар 1991. године. На славонску равницу и Церић, село под српском контролом, спуштало се вече, када је на ров у којем се Зоран налазио пала граната. Гелери су га погодили на три места, лево раме, стомак и срце.
Смрт је, као и раније, када су Плањани гинули у Церићу, стигла из Нуштра, оближњег села на путу између Винковаца и Вуковара, чији браниоци су успешно одбијали све покушаје ЈНА да га заузме.

– Заједно са њим погинуо је и Радомир. Зеко, тадашњи секретар основне школе у Крњеву, тешко је рањен у леђа. Рањен је још један момак из Плане, у ногу. Пети који је био са њима, знам да је из Лозовика, срећом није ни окрзнут.
Зоран је рођен 13. децембра 1966. године. Четири године касније Маринковићима се родила и кћерка Зорица. Зорица је удата у Смедерево, има кћерку Ивану, која иде у трећи разред гимназије.

– Једна је жива рана што ми сина нема. Друга је што је погинуо на такав начин, у таквом рату. Док су нечији синови гинули, други су своје синове склањали и пљачкали. Бавили се мутним пословима и стекли богатство. Мука ме ухвати кад идући од Плане до Милошевца видим шта су појединци стекли. То се не може поштено зарадити за сто живота. Ја мислио да су комунисти најгори, а ови гори од комуниста. Али и они су смртни, неће богатство моћи понети са собом.

РАДОМИР НИКОЛИЋ – Мајка остала сама

Гордана Николић из Милошевца је, као и њене комшије Јелићи и Маринковићи, родила двоје деце, сина и кћерку, а када јој је син стасао за женидбу уместо свадбе морала је да му организује сахрану. Са Маринковићима у истом дану.
– Мој Радомир и Зоран Маринковић су били добри пријатељи, овде су се дружили, заједно отишли у рат и заједно погинули – каже Гордана. Има 69 година. Живи сама. Сама је сина у рат испратила, сама га сахранила, сама старачке дане, испуњене тугом због његове преране смрти, дочекује и испраћа. Њен муж Мирољуб умро је 1987. године, у педесет и првој години живота.
После завршеног осмог разреда Радомир је прекинуо школовање. Мало због тога што га школа није занимала, мало због тога што је родитељима, који су се мучили да децу прехране, требало помоћи у тешким пољопривредним пословима.
– Није волео да учи, али је био вредан, није избегавао да ради. Помагао је нама, али је ишао да ради и по грађевинама, највише зидарске послове.

Прва је за братову смрт сазнала његова сестра Љиљана, која је рођена 1962. године, годину и по дана пре Зорана.
– Она се већ била удала у Сараорце, тамо је од неког чула за несрећу. Кад сам је угледала ја се обрадовала што је дошла, додијала ми самоћа, а камо среће да није дошла. Била је субота, падало је вече. Видим да није расположена, питам је шта је. Каже: „Мама, наш Баја је погинуо“. Сина су сви звали Баја, многи људи му нису ни знали право име.
Неколико сати је несрећна жена туговала за јединим сином. Чудила се како јој нико раније није рекао за несрећу која се догодила на ратишту. Посебно зашто то нису учиниле комшије Маринковићи. Када је чула да они још увек не знају шта се догодило, скупила је снаге да оде код њих, да им тугу од које више није било никакве одбране у кућу усели и са њима је подели.
– Кад сам им дошла пред кућу унутра је горело светло, ништа се није чуло. Прекрстила сам се и позвала Љубинку. Рекла сам јој: „Љубинка морам да ти кажем зашто сам дошла. Извини. Наша деца су погинула. Ујутро ће да их донесу у мртвачким сандуцима”.

Друговање са униформом и пушком Радомир је почео на одслужењу војног рока у Ријеци и Вировитици, наставио на војној вежби на Пасуљанским ливадама, а завршио 24. октобра 1991. године у Церићу, на вуковарском ратишту, као припадник војне поште 2141 из Смедеревске Паланке, ратна јединица 1001/7, када је ров у којем се налазио погодила минобацачка граната испаљена са положаја хрватске војске.
– Он и Радомир су одмах погинули, двојица су рањена. Како је погинуо, куда је проклета смрт ушла у моје дете, више се не сећам. Можда нисам ни питала. Није ни важно. Мог сина нема.
Љиљана је родила сина Ивицу и кћерку Марију. Марија се удала. Има кћерку.

 

Одломак из књиге „Рано истргнути божури“ Душана Марића


Књиге „Рано истргнути божури“, „Синови Виторога“ , „Оду на памћење“ и остале књиге Душана Марића можете наручити на број телефона 064 316 78 06

—————–

22.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s