АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Лажне подршке “Српској листи“ – путоказ ка опцији за победу Србије


Пише: Иван Максимовић

 

Са колико неодговорности, подлих намера и искључиво ради личних интереса својих чланова наступа „Српска листа“ и на овим сепаратистичким изборима на КиМ, показују беспризорни покушаји обмањивања јавности у виду измишљања разних подршки, док се у позадини свега одвија невиђено растакање државе Србије.

„Српска листа“ понекад то чини фронтално, као део страначког активизма, али ни чланови не заостају у томе у зависности од њихових способности. За последњи у низу драматичних случајева сценарио потписује „најприлагодљивији“ политички активиста и поштовалац свих режима на власти у Србији, Милош Стојковић, пореклом са Косова и Метохије. Путем пријатељских веза које има у медијима, Стојковић је обавестио јавност да је премијер Грчке и председник СИРИЗЕ, Алексис Ципрас, подржао његовог омиљеног кандидата, Срећка Спасића за градоначелника Клокота при тзв. „републици Косово“, чији је он заменик.

„Премијер Грчке и председник Сиризе Алексис Ципрас данас је у телефонском разговору са председником Коалиције расељених лица са Косова и Метохије Милошем Стојковићем, подржао борбу Српске листе и спремност Сиризе да помогне будућим српским градоначелницима, а посебно кандидату за градоначелника Клокота Срећку Спасићу да се ближе повежу Грчка и Колкот (?!?) кроз инвестиције грчких привредника, јер је та општина најугроженија српска енклава на КиМ, саопштено је из Коалиције расељених лица са КиМ“1.

Посебно забрињавајуће у овој вести је то што је Спасићу, актуелном „градоначелнику Клокота“2 наводна подршка пружена као кандидату за реизбор управо на положај за чију је за злоупотребу осуђен условно на 10 година затвора!3 Иначе, он важи за човека који је као Србин својом бахатошћу успео са КиМ да протера и оне Србе које деценије албанског зулума и терора то нису успеле.

С обзиром на тежину коју има, вест је морала да буде подвргнута провери, чије би иначе лажирање представљало дипломатски скандал у редовним околностима тј. пре свега када Влада Србије не би подржавала изборе албанских сецесиониста, као и зато јер је Грчка до сада показала приличну подршку држави Србији по овом питању али и додатно јер се и у тој земљи пројављују све јаснији знаци албанског сепаратизма. А реч је о озбиљној држави која се не би понашала аутодеструктивно, попут вештачки створене Македоније или Црне Горе.

Тако је и урађено па се сарадник Фонда стратешке културе обратио СИРИЗИ чији је председник Алексис Ципрас, премијер Грчке, питањем:

„У српским медијима објављена је вест да је председник Сиризе и премијер Грчке, господин Алексис Ципрас, подржао „Српску листу“ на наредним изборима које на КиМ организују албански сепаратисти. Медији преносе како је г. Ципрас ову листу подржао у телефонском разговору са Милошем Стојковићем, једним од учесника тих „локалноих избора“ који, будући да их организују албански сепаратисти, у српском народу немају подршку и и често су бојкотовани. Да ли можете да потврдите да је било тог разговора, да је тачно да је г. Ципрас подржао „Српску листу“ и ако јесте, шта су конретно мотиви за такав један потез?“.

Убрзо је стигао и одговор који је недвосмислено оповргао ову вест у име читаве грчке Владе.

„Није било формалних контаката са премијером. У сваком случају, СИРИЗА и грчка влада остају неутрални и нису изразили никакву подршку на овим изборима“.

Обмана, коју ипак нису пренели сви медији у Србији, „је прошла“ јер је Стојковић и раније без устручавања тврдио како су он и Алексис Ципрас веома блиски. Пошто је студирао у Грчкој (теологију) било је основа за поверовати у њихово познанство, а осим тога ваљда су новинари сматрали да се тиме ипак нико не би шалио. Стојковић је то искористио представљајући се још половином августа 2015. као „Србин, најбољи пријатељ Алексиса Ципраса“, да би за „Курир“ описао „подршку“ грчког премијера код кога је „интервенисао“.

„…И сада када је почело да се нагађа, после бројних написа у новинама да ће поклекнути, чули смо се и дословце сам га питао: Алексисе, брате и пријатељу, знаш да сам с Косова, да ли ћете признати Косово, а он ми је одговорио да се то неће догодити…“5

Шарлатанску „дипломатију“ и политику Стојковић води захваљујући вештини да се у правом тренутку нађе на правом месту и буде фотографисан или снимљен крај некога од политичара, чиме касније врши притисак на Србе са КиМ указујући на свој „утицај“ и „познанства“. Тако је успео да направи неколико фотографија са г. Ципрасом а на овој, којом је илустрована ова лажна тврдња, Стојковић премијеру Грчке уручује дрвену чутурицу – сувенир са ћириличним натписом „Шљивовица“ што је ипак банализовало тај усиљени сусрет и придодало му јак ефекат атмосфере већ поодмаклог расположења испод неког шатора на фестивалу у Гучи.

Овакаво понашање Милоша Стојковића није никакво изненађење ако се подсетимо његових досадашњих активности већ раније описаних у тексту Магазина Таблоид а под насловом „Грабљивице из Вулиновог јата“.6

Међутим, најава грчке подршке Србима који активно помажу албански сецесионизам кроз „Српску листу“ уопште није новост. Слично се догодило у критичном моменту крајем 2013. када је коначно требало сломити отпор Срба на северу покрајине и одржати други круг сепаратистичких избора на целој територији Косова и Метохије. Председник иницијативе Српска листа, Владета Костић, потписао је у Грачаници тада Меморандум о сарадњи са грчком компанијом који је предвиђао нова улагања и отварање до 300 радних места7, што за ову српску средину и те како много значи, а тадашњи кандидат за „градоначелника Грачанице“, испред Г.И. „Српска“, Бранимир Стојановић рекао је да ће се „суштина рада ове странке показати управо кроз овакве пројекте“. Једино се то испоставило истинитим.

Наиме, до улагања и отварања нових радних места никада није дошло али се Стојановић са места „градоначелника“ убрзо обрео на месту заменика „премијера Косова“, односно Хашима Тачија, коме је за ту позицију ова странка дала неопходну подршку, као што је то учинила и са Рамушем Харадинајем недавно. Владета Костић је такође напредовао до места „градоначелника Грачанице“ чија је управа од тада незаконито издала преко 400 дозвола о претварању пољопривредног земљишта у грађевинско а затим и исто толико дозвола за изградњу – искључиво Албанцима.8 Поред тога, продата су 683 српска имања што је званично заведено у административним књигама али постоји и један број продаја обављених „другачијим поступком“ па нису евидентиране а процењује се да их још око 200 што драстично мења етичку структуру становништва у Грачаници у корист Албанаца9 и све то од доласка на власт оних људи које СПС у потпуности контролише и именује на та места од 2013. године а искључиво кроз „Српску листу“.  Ништа боље од овога не осликава „суштину рада те странке“.

Но, да би се и поред свега остало на власти неопходна је груба злоупотреба макар и минималних околности за крупне лажи о подршкама а оне нису ограничене само на Грчку већ се то без проблема чинило и са највећим светским силама попут Русије, што је половином септембра претило да изазове озбиљан међудржавни инцидент када се Русија не би понашала како озбиљној држави и приличи.

Наиме, режимски медији у Србији су јавили да ће политичка партија председника Руске Федерације Владимира Путина, „Јединствена Русија“, подржати управо „Српску листу“ и Горана Ракића на наредним сепаратистичким изборима.10 Наслов те вести нагласио је прави спектакл „Путин уз Српску листу“ а фотографије председника Русије нашле су се на насловним странама режимских новина уз ову вест. У неизмењеном саставу вест се нашла и на сајту Канцеларије за Косово и Метохију чији је директор, Марко Ђурић, и водио ову делегацију у Москву. То је требало да морално разоружа противнике издајничког подухвата који ова вештачка странка на Косову и Метохији спроводи по налогу из Београда а који су се ослањали на руску подршку.

Несхватљиво је одакле толико дрскости и безобразлука да се српској јавности ноторна лаж сервира на тако безочан начин услед чега је већ сутрадан стигао демантиј из ове странке.

Заправо, састанак који је у Москви одржан односио се на могућност израде Декларације о српској националној идентичности.11 Медији у Србији, барем они водећи, правом разлогу састанка нису придали готово никакав значај или су га, у малом броју случајева када је поменут, у потпуности маргинализовали. Овако поданичко понашање медија делује нереално када се ради о тако важним стварима, а посебно које задиру у саму срж новинарске етике. Ипак, врло брзо разоткривена је и та обмана.

„Јединствена Русија, као и председник Владимир Путин, никада нису споменули ‘Српску листу’, нити охрабривали сарадњу са представницима нелегалних косовских институција, на чијем челу се налазе лица оптужена за ужасне злочине, то су потпуне лажи“12 –  одговорио је на питање о „пруженој подршци“ председник Одбора за међународне односе „Јединствене Русије“ Константин Петриченко.

Покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“, указујући на величину овог беспризорног скандала, додатно је разобличио превару, објашњавајући да је у ствари Горан Ракић, председник „Српске листе“, коју је за потребе легитимитета рада „парламента“ косовских сецесиониста основао и својим ликом промовисао Александра Вучић, имао улогу „кукавичјег јајета“.

„Ушао је у Думу као функционер Српске напредне странке а изашао као председник „Српске листе“. Разлог томе је што руска страна, поштујући међународно право, сматра да је „Српска листа“ регистрована по сепаратистичим законима самопроглашене републике Косово коју Русија не признаје, нелегална и као таква под тим именом не може да борави у овом високом дому руског храма демократије“.13

Удружење „Отаџбина“ у овом саопштењу је подсетило и да је режим Александра Вучића марионетски и поданички а што је важно стално имати на уму како би се правилно разумели људи који његовој странци приступају. Дакле, већ спремни на сваки потез и извршење било ког налога који ће помоћи остварење намера које Запад, изразито на штету Србије, има пре свега на тлу Косова и Метохије и све то зарад личне добити. У томе се више пута доказала баш „Српска листа“ чији актуелни председник Горан Ракић није реаговао на разоткривање ове преваре. Не што му није ни прва ни последња већ што му није речено шта да каже а без тога он је напросто немушт.

То нашем „јунаку“ са почетка приче не смета да са њим успостави контакт и подржи га, па се тако на самом почетку кампање за ове квази-изборе Стојковић састао са Ракићем а затим изјавио како ће „Коалиција расељених лица са КиМ подржати листу Српска, једину партију Срба у покрајини која има подршку званичног Београда. Ставићемо све своје ресурсе на располагање Српској листи. Расељени са КиМ у политичкој борби листе Српска виде једину могућност за повратак“.14

Милош Стојковић и Александар Вулин

Овде ћемо пре свега указати на баналност преваре која се врши сасвим обичном реториком, односно, оснивањем и регистровањем удружења грађана под називом „Коалиција расељених“, Стојковић је за себе приграбио „титулу“ њеног председника која у медијима и те како ауторитативно звучи. У суштини та „коалиција“ фактички не постоји, нема чланове па не може да има ни председника, из чега логички произилази да не може ни да пружи реалну подршку било коме. Као удружење ван изборних периода је мртво, нема никаквих активности и служи једино ради злоупотребе судбине расељених и прогнаних Срба са Косова и Метохије. Употребом „титуле“ председника, Стојковић доноси одређене поене ономе уз кога се нађе а то је увек онај ко има највише изгледа да на њима победи. А о каквом повратку он може да размишља прости показатељ је сва његова имовина на Косову и Метохији која је одмах по окупацији КиМ 1999. године, продата Албанцима, осим омање безвредне парцеле на Брезовици која се води на име његовог оца.

Стојковићу су обмане врло својствене, те је међу Србима на Косову и Метохији јако непожељна личност, посебно у свом родном крају због чега и врло ретко тамо борави. Током 2016. најавио је доделу пакетића српској деци у Косовској Каменици поводом Светог Саве, а на друштвеним мрежама је то изазвало спонтано самоорганизовање овдашњих Срба који су желели да му се, за све што је за њих и њима учинио, „захвале“ батинама. Догађај су због претњи пропратиле јаке снаге тзв „косовске полиције“ у чијој је пратњи одмах након доделе и напустио Косовску Каменицу. Пакетићи су били препуни производа којима је истекао рок употребе па је ова злоупотреба деце у политичке сврхе, која је могла и да им угрози здравље, изазвала још веће огорчење српског народа овог краја.

Основна намера је била промоција „Покрета социјалиста“ Александра Вулина који је наведен као донатор. Управо сарадња са Вулином, до које је дошло још у време отпочињања Бриселског споразума, омогућила је Стојковићу да на себе привуче медијску пажњу услед међусобне подршке која је била изразито јака.

Промоцији првих сепаратистичких избора на целој територији КиМ 2013. године умногоме је допринео боравак Вулина са кандидатима „Српске листе“ у манастиру Хиландар а где их је одвео управо Стојковић, након чега су у истом стилу као и после посете руској Думи недавно, изјавили да су добили благослов од тамошњег монаштва и игумана Методија за то што раде а групном фотографијом са њим „поткрепили“ своју лаж јер се благослов односио на цео српски народ на КиМ без помињања те листе:

„Нека би благослов пресвете Богородице тројеручице био са нашим страдалим народом и нашом страдалом црквом на Косову и Метохији и нека би пресвета Богородица са своје три руке покривала их увек и штитила их од сваког зла“.15

Такорећи политичко поигравање са овом великом српском светињом, наставило се и касније те је баш у Хиландару било могуће „испословати“ подршку или какву промоцију попут оне када је Вулин био домаћин славе, барем како су медији пренели, а којом приликом је између осталог навео: „Будућност наше деце не може бити успешна и добра без поноса на прошлост“16

Наравно да се овде мисли о прошлости српске државе и народа али ће тек њихова лична прошлост осветлити ове догађаје у потпуности. Пишући о игуману манастира Хиландар, Методију, медији се не либе да истакну његову прошлост пре него је постао монах а то нарочито у тексту „игумани су уживали у рокенролу“.

„Методије и Тихон су били градски момци. Заједно смо слушали рокенрол, организовали журке. С почетком ратова, изолације и моралног суноврата друштва, они су свој идентитет пронашли у новој идеологији, а то је православна вера“ – прича историчар Народног музеја у Чачку Милош Тимотијевић17 Из периода пре „проналажења новог идентитета“ игумана Методија сећа се и његов колега са студија у Београду, Владан Јовановић. Подстакнут управо овим и другим сензационалистичким вестима које су у том тенутку стизале из манастира Хиландар, Јовановић га описује као „једног из те необичне групе студената ЕТФ-а коју су са нама, “обичним” студентима, спајали гађење према Милошевићевом режиму и преферанс. Управо су ти људи, готово сви родом из чачанског краја, нова генерација која је од краја 90-их “преузимала” Хиландар“ да би „убрзо јавност запљуснуле гласине о малверзацијама на манастирском поседу Каково“.18

Наиме, почетком 2000-тих, тадашњи јеромонах Методије и још два сабрата „злоупотребом положаја и несавесним вођењем манастирских послова, мимо знања Сабора стараца и братства, нанели су штету манастиру од око 400 хиљада марака. Толико грчке финансијске власти потражују од манастира за бесправну градњу објеката на метоху Арсеница изван Свете горе (познатијем као Каково) а дуг је настао у време док је први игуманов помоћник био јеромонах Методије“ који је „супротно свим прописима живота у манастирској заједници и типику који је хиландарској братији као оснивач оставио Свети Сава, у пчелињаку изнад манастира саградио кућу своме оцу и запослио га као пчелара.

Али, јеромонах Методије није само збринуо оца, већ и десетак својих земљака, Чачана, који као „експерти“ са службеним пасошима Министарства спољних послова СРЈ бораве у манастиру“. „Уместо да се покају за зло нането задужбини најсветијих међу Немањићима, Серафим и Методије као измирење дуга, хоће да метох Арсеницу уступе Грчкој православној цркви. Иако само формално, да би се избегло плаћање грађевинских дозвола и других такси. А шта стварно значи формално уступити и последњи велики хиландарски метох ван Свете Горе грчкој држави, у овом случају Грчкој цркви, не треба посебна памет да би се схватило. То значи само једно, отуђити заувек део преосталих хиландарских поседа“.19

О овоме је обавештен и лично патријарх Павле 22. фебруара 2002. године па се само може претпоставити како је Методије успео не само да избегне казне цивилног и црквеног Суда већ да поред свега још и постане игуман манастира Хиландар. Индикативан је  и тај тренутак који је наступио непосредно по упокојењу патријарха Павла, априла 2010. године.

Очигледно је да „Српска листа“ није једини „државни пројекат“ како све чешће можемо да чујемо да власт назива своја најтежа безакоња.

Иако је све ово само део непочинстава представника владајућих режима од 2000. године наовамо, који прете да кулминирају управо кроз „Српску листу“ на Косову и Метохији, и више су него довољни да алармирају српску јавност. Чињеница да се то неће десити, још страшније илуструје колико су сви механизми управљања државе Србије у рукама бескрупулозних изгредника којима је овај политички брлог, у виду коалиција са шиптарским и НАТО злочинцима, само део колача који су се намерили да до краја поједу.

То пак не значи да излаз не постоји, и те како постоји али једино кроз апсолутни бојкот ових и свих наредних незаконитих избора јер се једино учешћем на њима обезбеђује пуни легитимитет албанском сепаратизму. Није уопште битно за кога ће Срби гласати, да ли за „Српску листу“ или неку другу „српску странку“ јер ће победник на њима свакако бити неко од истакнутих албанских сепаратиста по замисли Брисела и Вашингтона, а минорно присуство Срба у тим квази-институцијама представљаће ништа друго него пут за губитак Косова и Метохије. Зато је једини начин да из оваквог стања српски народ изађе као победник, бојкот свих сепаратистичких лажних „избора“ и „институција“. Неслагање са њима показаће истрајност у легитимној борби за очување српске државе и свој опстанак што нам гарантује међународно право, на шта нас обавезују жртве, напори  страдања кроз историју али ништа мање од тога, будућност потоњих генерација. „Приватни извршитељи“ анти-српских интереса Запада окупљени око владајућег режима у Београду, управо се због тога упињу да народ уплаше, уцене и натерају да подржи ову погубну политику. Да постоји искрена брига за будућност српског народа, ако не на Косову и Метохији где српска Влада нема надлежност услед окупације покрајине, она би ту бригу могла да докаже у остатку Србије где има извршну власт али се тамо из дана у дан све лошије живи са тендецијом да постане још горе. Ако не може да обезбеди минимум услова за живот својим грађанима на територији где има пуну контролу, како ће обезбедити то исто делу народа на КиМ над којим нема ни део те надлежности а гура га супротно од себе?

Много је показатеља издаје јужне српске покрајине који потврђују да се она неће окончати на Косову и Метохији као што можемо да наслутимо из поклича сепаратистичких тежњи који пристижу из Прешевске долине, Старе Рашке (Санџака), Војводине…

Ужас пред сазанањем како ће изгледати тањир на коме у крупним залогајима нестаје држава Србија, морао би да буде покретач на одсудну борбу за њен и спас српског народа који се више не може уздати ни у кога и то мора себи јасно да призна! Налазимо се у парадоксалној ситуацији када та борба уопште није тешка, напротив, за победу не треба учинити баш ништа осим да на дан тих квази-избора изаберемо једину спасоносну опцију – бојкот!

________________

1) www.alo.rs/cipras-podrzao-srpsku-listu/126865

2) Напомена: када год се помене „градоначелник“ на Косову и Метохији, без обзира које је националности, то увек значи службеник у систему тзв „републике Косово“ који је пандам српском председнику Општине.

3) www.blic.rs/vesti/hronika/gradonacelniku-klokota-kim-10-godina-zatvora-uslovno/0qpw0rz

4) www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=379&cl=13

5)www.kurir.rs/vesti/politika/1893947/ekskluzivno-cipras-nikada-necu-priznati-kosovo

6) www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=371&cl=05

7) www.radiokim.net/vesti/drustvo/grcka-kompanija-ce-ulagati-u-gracanici.html

8) www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=391&cl=12

9) www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=373&cl=21

10) goo.gl/KK4E5p

11) er.ru/news/159352/

12) www.fsksrb.ru/kljucna-rec/pukla-bruka-u-moskvi/

13) www.kmnovine.com/2017/09/sns-spin.html

14) www.blic.rs/vesti/politika/jagodina-raseljeni-sa-kim-podrzavaju-srpsku-listu/fkrmm8m

15) Танјуг, 14. октобар 2013.

16) Танјуг: Александар Вулин као домаћин славе у Хиландару, 17 април, 2015.

17 www.blic.rs/vesti/srbija/igumani-su-uzivali-u-rokenrolu/6d54bsm

18) pescanik.net/hilandaromanija/

19) arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2002/02/27/srpski/R02022601.shtml

1 reply »

  1. Самозванце треба уништити.
    Сви су при власти и нико им ништа ме може. Роваре и разбијају све што је српско.
    Дијаспору је располутио неки самозванац Станојевић, представљајући се као председник дијасторе у целом свету, кога је послала Хрватска. Нема ни седиште ни стално место боравка.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: