АКТУЕЛНО

Никола Влаховић: Вучићеви аутопутеви према Албанији и БиХ – отворени коридори за арапско-албанско-турске инвазије на Европу


ФОТО: BLIC

Караван сарај преко Србије

За само три последње године, на ширем подручју Ниша и јужније, све до административне границе са Косовом и Метохијом, доселило се трајно око 11.000 Албанаца. Према подацима нишких адвоката и јавних бележника, најмање половина њих има већ укњижену неку некретнину на своје име (кућу, стан, грађевинско или пољопривредно земљиште). Само у градском и приградском подручју Ниша стално је насељен критичан број досељеника са Косова, који већ сада могу (али им се не жури) да потраже и школе на албанском језику. Чињеница је, такође, да их Устав и постојећи закони Републике Србије као и укупна политичка клима, апсолутно ставља у равноправан положај као и све друге грађане. Због свега тога, већина њих се тек спрема да се овде и трајно настани кад буде готов ауто пут Ниш-Мердаре-Приштина-Тирана-Драч, који увелико најављује администрација одлазећег српског диктатора Александра Вучића. Тај дан, очигледно није далеко. Због овог „пројекта“ поново су заобиђени Шумадија, централна и западна Србија. Сатеривање Срба у што мањи тор иде по плану. Кад буде повезан великоалбански „коридор“ са планираном трасом аутопута од Сарајева према Западној Србији, ова несрећна држава биће „подвезана“, осакаћена и стављена у функцију малог балканског резервата за арапско-албанско-турске транзите према Европи.

***

На дан америчке независности, 4. јула прошле, 2016. године, бивши министар спољних послова бивше СРЈ, а сада Генерални секретар Савета за регионалну сарадњу (РЦЦ) Горан Свилановић, нашао се у Паризу као учесник Самита о западном Балкану у оквиру такозваног Берлинског процеса, тачније стратегије Ангеле Меркел о интеграцији „конфликтних“ делова овог подручја. Преведено на српски језик, без дипломатских увијања, реч је о идеји жртвовања Србије зарад „мира на Балкану“. Још прецизније, ради се о колонијалном насиљу над Србијом у једном сасвим новом облику какав није виђен у новијој историји.

Као проверени курир западних служби, али и као политички „прегалац“ који (сходно свом пореклу) ради за албанску ствар, Свилановић је из Париза том приликом храбрио Александра Вучића и Владу Србије да узму међународне кредите и граде аутопут према Албанији, па је рекао: „…С тим у вези бих упутио комплименте Влади Србије, а и Приштини, јер је пројекат аутопута Ниш – Приштина – Тирана – Драч од виталног значаја“.

Хвалио се Свилановић да „пара има“ те да га је министар финансија Душан Вујовић уверио да „очигледно постоје средства, а тичу се међународних финансијских институција“, додајући да је потребна подршка да се припреме пројекти. Свилановић се позвао и на европског комесара Јоханеса Хана, који је „дао подршку за пут према Албанији“. У вези ове ординарне лажи треба рећи да је управо Јоханес Хан скренуо пажњу Вучићу на поменути пројекат: „…Градите ако има новца, али ако прецените своје могућности, терет је на вама!“

Годину дана касније, министарка Зорана Михајловић најавила је да ће 2018. године године почети изградња прве деониоце аутопута Ниш-Мердаре-Приштина, од Ниша до Плочника, чија је вредност 212 милиона евра (узгред, треба знати да ће изградња комплетног аутопута од Ниша до Мердара коштати 855 милиона евра!). Само за експрорпијацију земљишта на југу Србије, грађани ће платити око 200 милиона евра.

Због свега тога и даље се чека (и ко зна колико ће се још чекати) на електрификацију и модернизацију железничке трасе Ниш – Димитровград и обилазнице око Ниша, чија је укупна вредност 260 милиона евра.

Вучићева пропаганда тврди да новац за прву фазу великоалбанског аутопута долази из Фонда за Западни Балкан. Међутим, та чињеница не говори ништа, јер су се тек на састанку са директорком Канцеларије Европске инвестиционе банке (ЕИБ) за Западни Балкан Дубравком Негре, чуле праве ствари. Оне које нису за српску јавност. А, то је колико ће Србија стварно платити за ову потпуно некомерцијалну и непотребну трасу ауто пута (требаћа само Албанцима са Косова и Метохије да се шире дубље у Србију).

Да зло буде још веће, Михајловићева је без имало срама изјавила да је аутопут од Ниша до Приштине већи приоритет него да се повеже Ниш са Ибарском магистралом, објашњавајући то чињеницом да у Нишком и Топличком округу живи више од пола милиона људи, „…а аутопут према Албанији би донео нове послове и улагања“!

Како Шумадијски округ (на кога се природним залеђен наслања Београд као политички и привредни центар Србије) има скоро исти број становника као и Нишки и Топлички округ, овде се ради о дрској лажи и очитом наставку полувековне изолације најсрпскијег дела Србије.

Истина је да је Ибарска магистрала главни путни коридор којим централни део државе комуницира са главним градом. Али, то Вучићевој криминалној машинерији није приоритет! Због овакве политике и оваквих „стратега“, Ибарска магистрала је остала запуштена и на њој годишње погине више људи него у некаквом грађанском рату. Све говори да је Србији стављено у задатак да се стави на услузи такозваној Великој Албанији, па чак и Турској са њеним неоосманским инвестицијама (строго по линијама некадашње империје), а све зарад воље Немачка и њених амбиција да на Балкану утврди своје позиције, пре него што буде скројена нова евро-америчка мапа за Балкан (која се ускоро очекује).

Да не би баш све тако изгледало, Михајловићева је својим дрским изјавама додала и ово: „…Овај пут није само за косовске Албанце и није само за Србију и Албанију већ и за читав регион који ће на тај начин бити повезан са морем преко албанске луке Драч…“

Да ли су грађани Србије заиста одређени да буду огледно стадо на коме ће бити испробан нови модел „оријенталне Европе“, тачније, европске периферије? Хоће ли Србија и званично бити европски резерват пун арапских миграната, турских фабрика, албанског нарко капитала и прљавих технологија, полуострво за ограничене обрачуне и крваве завере?

Све говори да хоће. Пет година Вучићевих манијакалних настојања да се стави у службу великоалбанских пројеката, коначно је почео да даје резултате. Наиме, уз велокоалбанску трасу (од Ниша до Драча), те најављену изградње ауто пута Сарајево – Београд (такође о трошку Србије и њених грађана) и мрежу путева у Санџаку који ће се повезати са Босном и Херцеговином, биће довршена стратегија „одсецања Србије“ и њеног претварања у континенталну рупу.

Из овога је јасно да пројекти инфраструктурне ампутације Србије још нису довршени. Наиме, према свим проценама, изградња ауто-пута Сарајево – Београд коштаће, са приступним путевима, округло милијарду евра, а зависно од трасе, могао би да буде дужи 120, па и 150 километара. И све ће то градити Србија, једна од најсиротијих држава у региону, коју је ММФ 10. октобра 2017. године оценио најгорим квалификацијама, да има најнижи БДП у региону и најцрњу перспективу за наредни период. Упркос томе, Вучић је уверио своје „партнере“ у Федерацији БиХ да ће Србија „својим кредитом“ градити ауто пут Београд-Сарајево преко Тузле.

Тек после тога је парламент Федерације БиХ прихватио трасу која би повезивала Бијељину, Брчко, Тузлу и везала се на Коридор 5Ц, али и изласком на наплатну рампу Кузмин (тачније, на аутопут Београд-Загреб) у Србији имала излаз на ауто-пут Београд-Загреб. Тако је парламент Федерације променио своју првобитну одлуку из марта месеца да ауто-пут неће ићи преко Тузланског кантона (да не би ишао преко Републике Српске!).

Упркос овако прихваћеној траси, влада Републике Српске неће ни да чије за овакав правац будућег ауто пута. Два дана након што је Федерација БиХ прихватила Вучићеву понуду, министар саобраћаја и веза Републике Српске Неђо Трнинић изашао је са изјавом да „…Влада има стратегију транспорта и стратешки дефинисане путне правце на чијој ће изградњи радити наредних година и не жели да се меша у планове Федерације БиХ…“

У „кулоарима“ владе Републике Српске одмах су се чули и овакви коментари: „…Нека им Вучић гради аутопут али ми да у томе учествујемо нећемо!“ Са друге стране, Србима из Р. Српске би одговарао правац ауто пута од Источног Сарајева, преко Пала, Сокоца и Рогатице до Вишеграда, као и варијанта преко Добоја, Тузле и Зворника. Али, тај правац је исувише „српски“ и за њега не постоји европски или светски кредит који Вучић може да повуче. Уосталом, таква траса се у жаргону страних банкарских институција у БиХ зове „Додиков ауто пут“. Још је касних деведесетих година, гувернер централне банке БиХ, Питер Никол (Аустралијанац), говорио да ће међународни кредит за аутопут према Србији бити одобрен само ако буде пролазио преко Федерације БиХ!

Свако је сада јасно да је овај Вучићев „мировни пројекат“ заправо игра евроатланских мешетара, а да је он обичан посредник који гледа да се „очеше“ за милионске провизије, као што то иначе чини. Отуда је обична лаж оно што је недавно изговорио („…За нас су страшно важни односи између Срба и Бошњака, ту треба да улажемо много стрпљења и прећуткивања, као и одбране и заштите наших међусобних односа“, покушавајући да објасни зашто је предложио пројекат изградње ауто-пута Београд-Сарајево, који би повезао муслимане-Бошњаке из Санџака, централне БиХ.

На почетку ове деценије (2010. године), дневна штампа је била препуна информација о томе шта је од путева у Србији довршено а шта не. Тада још увек водећи стратег српске путоградње, Милутин Мркоњић, лагао је бестидно српску јавност исто као што је и данас лажу. У то време, на сцену је поново ступило питање једне мале али стратешки веома важне деонице пута на релацији Крагујевац-Баточина. Реч је, дакле, о изласку града Крагујевца на ауто пут. Удаљеност између ова два места је тачно 22 километра и 400 метара (ваздушне линије, тачно 19 километара). Невероватно је али истинито: српски режими већ четврт века не могу, неће, не желе или не знају да заврше овај пут. Дакле, пре седам година, трајало је жестоко препуцавања надлежних грађевинских институција и државних органа око тога ко је одговоран за привремено пуштање у саобраћај опасне деонице аутопута од Баточине до Крагујевца без иједне дозволе, па се испоставило да нико не зна ко треба да га затвори (јер није довршен!). Седам година касније, првих дана јесени ове године, министарка Зорана Михајловић поново „отвара део пута“ Крагујевац-Баточина. Два дана касније у Дневнику РТС-а, изјавила је да њено министарство већ дуже време разговара са америчком компанијом „Бехтел“ о изградњи Шумадијског коридора („…Ми са наше стране покушавамо да препројектујемо пројекте који су постојали…Напомињем да је завршен већи део ауто-пута Баточина-Крагујевац, који ће бити отворен следеће недеље…Укупна дужина је 27 километара, ми смо завршили 22 километра и остаје још пет кроз Баточину. До марта очекујем изградњу и тих пет километара. Овај пројекат се вуче годинама, ми смо пројекат преузели прошле године и следеће недеље ћемо пустити завршен део…“)

Ова сурова шала са новцем, животима и годинама које пролазе, достигла је врхунац за време режима Александра Вучића. Најбољи доказ за то је и чињеница да чак седам милијарди динара за капиталне инвестиције нико не сме да повуче, док Вођа не каже. А, зна се да је Шумадији и Западној Србији преко потребан ауто-пут.

Због свега овога, сви државни медији прећутали су чињеницу да се једна од највећих корупција десила у оквиру изградње Коридора 11, где је посао добила фирма Инкоп, повезана са Вучићевим финансијером Звонком Веселиновићем (власница Инкопа је Душица Максимовић, рођена сестра Звонка Веселиновића). Реч је о послу вредном 60 милиона долара, плаћеном директно из буџета Републике Србије. Такође, државни, Вучићеви, режимски и прорежимски медији никада и нигде нису објавили податак да је Јавно предузеће Коридори Србије ставило у погон око 200 предузећа-подизвођача радова на аутопутевима и свако од њих је прекршило правила пословања, рокове, а многа од њих су само добила новац а посао никада нису завршила. Постоје и фиктивни подизвођачи који су само на папиру постојали, преко којих је „прешао новац“ и ништа више. Само за аутопут од Лајковца до Љига који је део Коридора 11, Вучићеви „мајстори“ су узели кредит од преко 500 милиона евра, који сада враћају грађани Србије, новцем из буџета. Барем једна четвртина тог новца је опљачкана или потрошена ненаменски.

Како се стварно раде путеви у Србији, говори и податак да је на изградњи аутопута Е-80 Ниш-Димитровград на Коридору 10, на основу уговора закључених између инвеститора Коридори Србије и грчког Актора, фирме извођача. У оквиру изградње ауто-пута Е-80 Ниш – Димитровград грчки Актор изводи радове на четири деонице. Степен реализације у целој 2016. години износио је око два процента!

У време док је директор предузећа Коридори Србије био Дмитар Ђуровић, ангажоване су бројне сумњиве страначке и „нестраначке“ фирме, преко којих су рађени незаконити послови или је само новац прелазио преко рачуна.Међу таквима је била и фирма Врба као један је од коопераната на деоници Коридора 11 од Љига до Прељине. Ова фирма, иако основана 2011. године, нема ниједан поднет финансијски извештај до данас. Провера финансијских капацитета, као један од критеријума Коридора, на ову фирму се не примењује јер као кооперанти они не пролазе њихову контролу. Број телефона овог предузећа наведен у АПР-у није активан. Такође, ангажована је и фирма Нова земља која нема ниједног запосленог. Број оваквих предузећа је и данас неутврђен и све се оне налазе у служби владајућег режима и његових „Потемкинових села“.

Колико је Вучићевој мафији заиста стало до модерних ауто – путева у Србији, најбоље сведочи и чињеница да је најплаћенији извођач радова (Актор) константно био у блокади од средине 2015. године и да су му, упркос томе, од стране државе током целе 2016. године уплаћивани новчани износи на име додатних аванса, набавке материјала, одштетних захтева, пројектне документације и ослобађања гарантних депозита…Због свега овога је доведена чак и реализација пројекта целог коридора у питање.

Наравно, овакве ствари се неће дешавати приликом изградње трасе према Албанији и Босни и Херцеговини. Биће ту и међународног „мониторинга“ како би сви били задовољни: и НАТО пакт и банкарски повериоци и исламисти који једва чекају да се возе новим „царским“ друмовима. Све ће то Србија да плати. И новцем и даљим нестајањем.

Свилени доушник

Један од главних идеолога великоалбанског аутопута кроз Србију, Горан Свилановић, бивши министар спољних послова СРЈ, рођен је у Гњилану, на Косову и Метохији од оца Тихомира и мајке Ставруле (пореклом од Албанаца са севера Грчке). Такође, важно је знати, Горан Свилановић је први и најсигурнији кандидат за првог амбасадора Србије у самопроглашеној републици Косово, уколико дође до признања ове паранормалне творевине. Има и одличне препоруке за велеиздајничке послове. Да се не заборави: успео је са позиције министра спољних послова СРЈ, да отме Црној Гори и поклони Хрватској полуострво Превлака на улазу у залив Боке.

Чињеница да је Свилановић делимично албанског порекла не би морала да значи ништа, али, овде је реч о човеку који је својим неделима показао да спада у ред озбиљних штеточина који су нанели Србији озбиљне ударце, како у спољној тако и у унутрашњој политици.

Велики део његових активности усмерен је управо ка решавању „албанског питања“, али на штету Србије. Тим се бавио пре, за време и након министровања, а бави се и данас преко разних центара моћи у Европској унији, који га финансирају, ангажују и „штимују“ у завосности од потреба. Тај посао је започео још деведесетих година у Центру за антиратну акцију, а претходно у некадашњем Грађанском савезу, где је у почетку радио у информативној служби, где је остварио своје прве контакте са страним обавештајним службама. Кад је 1999. године позван од стране Војске Југославије у резервни састав, и војна безбедност је упознала његове доушничке таленте.

Свилановић је постао и утицајан лобиста велеиздајничке политике Александра Вучића. Углавном, на европским и светским самитима, трибинама и форумима о судбини Балкана и Србије, његова реч се чује тек кад треба дати сигнал владару како да се понаша и шта да изјави поводом „мирења са Албанцима“ или „кајања“ пред Бошњацима. На такав начин је пренео Вучићу „упутства“ о изградњи аутопута до Албаније.

Сарадња Свилановића са Милошевићевим режимом деведесетих година, посебна је епизода коју садашњи наследници тог режима знају да цене. Зато Свилановић и даље ради за њих. А, заједно, и једни и други, раде против српског народа и против Србије.

Леђа у фотељи, ноге на путу

Вучићева министарка Зорана Михајловић, рођена је у Тузли (Босна и Херцеговина), школовала се у Београду а политички ангажовала преко упокојене „групе стручњака“ у Динкићевом пројекту под именом Г 17. Ова жена већ неколико година дословно диригује путоградњом у Србији, мада никада раније није имала везе са овом струком нити је о њој ишта знала! Напротив, школована је као економиста (догурала чак и до доктората) и усмеравала се током каријере на енергетска питања (у ЕПС-у је деведесетих година и стекла искуства у овој области). И њој, као и породици Вучић из Чипуљића (такође БиХ), Србија је нешто апстрактно и користи јој као полигон за личну афирмацију а не као снажна мотивација да се властитој држави и својим сународницима помогне да изађу из изолације и заостајања.

И она, исто као и Горан Свилановић, има своје глобалистичке ауторитете, који јој сугеришу (преко неформалних центара моћи), шта ће и како учинити да Србија буде „на узди“. Кад је требало, стала је (пуним обимом) испред Александра Вучића и приликом потписивања шеријатског уговора са шеиком-преварантом из Емирата и рекла: „…Србија има довољно новца за изградњу Београда на води!“

Кад је требало да заштити Вучића пред јавношћу због гостовања неосуђеног ратног злочинца Тонија Блера, тврдила је: „…Блер у Београду није одржао никакво предавање!“

У последње време инсценирала је више иступа са позиције „критичког мишљења“ у погледу рада појединих министара. То је њен начин да се огради од реалног слома Вучићевег режима. Леђа јој јесу у фотељи али је све чешће на путу. Тако су радили и Милошевићеви најближи сарадници кад је почео да тоне. За Србију би најбоље било да се и она и њен Вођа врате у БиХ. Да тамо има више Срба, какви год да су.

Никола Влаховић

ИЗВОР: Лист против мафије

—————

28.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Драги моји – имају ти ауто-путеви и 3 траке за југ. По потреби могу свих 6 да се окрену ка југу: да наши непријатељ брзо напредује, а ми за њим. Не би му био први пут.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s