АКТУЕЛНО

Пуковник Новица Стевановић: ВЕШТИНА КОМАНДОВАЊА ЂЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА (1941-1945)


 

Реч је о командовању у рату, под којим се подразумева функција којом се обезбеђују вођење рата и материјални ресурси за остварење ратних циљева. У реферату тежиште је Други светски рат 1941-45. године у Краљевини Југославији, а у обради теме полазим од ослободилачког рата с почетком 19. века, који је познат као Први србски устанак 1804-1813. године, за који је Ђорђе Петровић, познатији као Карађорђе, због остварења три циља: ослобођење од вишевековног робства, писање закона и штићење православне вере – титулисан са – ВОЖД!

После шест година заједничких војних операција с руском подунавском војском (1807-1812. године), и доношења тзв. Букурешког споразума о миру између Русије и Турске 1812. године, Осма тачка предвиђа једну врсту аутономије ослобођеног дела Србије у Карађорђевим границама. Тиме је био окончан “хајдучки и ускочки покрет”, а Срби као народ, после пропасти немањићког царства средиином 15. века, поново су се појавили на међународну сцену.

Међутим, почетком 19. века, турско командовање, подучавано Наполеоновим официрима на оперативно-стратегијском нивоу, злоупотребило је рат француског императора против руског цара Александра Првог и грубо прекршило одредбе мировног уговора прегазивши својом многобројном војском усамљену Карађорђеву војску и ослобођени део Србије. Вожд Карађорђе се са својим војводама и другим командним особљем, члановима владе и делом народа који није желео поновно ропство, повукао преко Саве на територији Аустрије.

ВОЈСКА И ДРЖАВНО РУКОВОДСТВО ВАН ОТАЏБИНЕ

Било је то прво повлачење највишег руководства једне земље, и њене војске, у овом случају која се тек ослобађала, да би такве примере имали и у Првом светском великом рату (1914-1918. године), као и 20 година касније, у Другом светском рату (1941-1945. године).

Карађорђеве војводе (Павле Цукић, Петар Николајевић Молер, Милош Обреновић и прота Матија Ненадовић) наставили су с пружањем отпора да би тек с пролећa 1815. године, после пораза Наполеона, вожд Карађорђе упутио војног министра Младена Миловановића с молбом руском цару, који је тада био у Паризу, молећи га да ултимативно захтева од турског султана Махмута Другог да обустави нападне операције и приступи реализацији услова мира по Букурешком мировном споразуму из 1812. године. Добивши претеће писмо, султан је наредио прекид ратних операција. Кнез Милош користећи своја познанства с турским челницима полако је преузимао функцију главног преговарача и потајно радио на томе да се онемогући повратак Карађорђа и ликвидирају супарници, Вождове војводе, који су могли да угрозе његово грабљење власти главнокомандујућег у наставку устанка (Чупић “Змај од Ноћаја”, Петар Молер, прота Смиљанић, Младен Миловановић…)

У периоду од 1814. године до прекида ратних операција августа 1815. године, прота Матеја Ненадовић, као један од четворице командујућих у Устанку до повратка Карађорђа, налазећи се у Бечу, покушавао је да успоставља дипломатске односе с учесницима Конгреса, при чему је наилазио од пријема код домаћина, Аустријског цара до претње пуномоћника енглеског двора, лорда Кастелрсага. С руским царем се није срео, па је Карађорђе послао Миловановића њему у Паризу. Али осим проте Ненадоовића на долазак Руског цара чекао је и Натан Мајер Ротшилд, с намером да добије његово одобрење за отварање банке у Москви. Међутим, цар му није дозволио па је том приликом Ротшилд изрекао претње страдања читаве породице, што ће се и догодити готово век касније у Бољшевичкој октобарској револуцији 1917. године.

Сто година од Наполеоновог рата с Русијом, у који је француски император укључио готово већину Европе на својој страни, догодиће се Први светски велики рат. Карађорђев унук, краљ Петар Први, афирмишући “Четнички покрет” у војну доктрину “Четничка акција” (што је подразумевало ратну операцију у којој основне снаге нападају с фронта, или преко границе, а посебне снаге се претходно убацују на непријатељску територију и нападају из позадине) па се поражена турска војска повукла са окупираних делова Србије.

Али сада Србији, и Србима, запретиле су европске војске, Централне силе, па се србски краљ морао повлачити, као и његов деда Вожд Карађорђе, држава и војска морали повући уз невиђена страдања преко Албаније. Да зло буде још и горе, Савезничка ВК радила је на томе да се после опоравка Србска војска транспортује на главни, Западни, фронт. Критичну ситуацију разрешава руски цар Николај Други, који после драматичне молбе србског престолонаследника Александра Карађорђевића, ултимативно захтева да се војска транспортује на острво Крф и отвори Солунски фронт.

СРБСКЕ САВЕЗНИЧКЕ ПОБЕДНИЧКЕ ОПЕРАЦИЈЕ

Солунски фронт је пробијен иницијативом Србског командовања и тако окончан Први светски велики рат, у коме је србска војска извојевала прве две савезничке победе над аустроугарском војском, на Церу и Колубари 1914. године. Али 20 година касније, командујући кадар те војске, који се нашао у Србској армији ЈВуО 1945. године, у Босни и Херцеговини, биће сатрвен, и уништен, иако је као савезничка војска учетсвовала у три победе над Силама Осовине (Противосовинска логистичка операција, коју је водио генерал Михаиловић у окупираној Краљевини Југославији, тежишно у Србији, на захтев Савезничког командовања због операција у Северној Африци, при чему је била одлучујућа Операција “Лајт фут” – тј. битка код Аламејн 1942. године, затим обмана немачке Врховне команде Вермахта ради искрцавање на Сицилији – операција “Хаски” и спасавање савезничких пилота из Србије – Операција “Халјард”1944.).

О победничким операцијама Србске војске у Првом светском рату релативно се зна у нашој, европској и широј историографији, али о трима Савезничким победничким операцијама Србске војске у Другом светском рату се готово не зна ништа, иако је у образложењу за Америчко одликовање највишег степена армијском генералу Михаиловићу Орден “Legion of Merit)” написано да се “Генерал Михаиловић, и његове снаге, упркос недовољном снабдевању и борећи се под изузетним тешкоћама, материјално допринели савезничкој ствари и били судеоници у извојевању коначне савезничке победе.” У потпису Председник САД, Хари Труман, 29. марта 1948. године.”

У анализи докумената командовања, која се налазе у Војном архиву Републике Србије, тежишна су две директиве Британске владе и једна директива Врховне команде на Средњем истоку, документи ВК-У-715, 716 и 724, као и две директиве Југословенске ВК, документи ВК-В-42/1 и 106 и један док. Врховног штаба Партизанске ВК, ВК-П-368/2, на основу којих сам реконструисао командовање у Краљевини Југославији у Другом светском рату и поставио следећу систематизацију војно-политичких операција, којих нема у програму за изучавање на Војној академији:

А) Савезничке операције ЈВ:

1. Противосовинско-логистичка операција (мај 1941 – август 1943. и даље до упада Црвене армије у Србију септембра 1944. године).

2. Oбезбеђење десантне основице за искрцавање Западних савезника, прихват и садејство у јадранском залеђу (почетак 1943 – новембар 1944. године).

3. Операције за спасавање и евакуацију ваздухопловних посада из оборених савезничких авиона (март 1944 – октобар 1944. године)

Б) Аутономне операције ЈВ:

4. У склопу Стратегије општег устанка – Нападне операције за ослобођење од окупаторских и квислиншких снага (јесен 1941 – јесен 1943 и 1944. године);

Ово је војнополитичка операција, која је настала као договор између Черчила и Стаљину августа 1942. године у Москви, после процене Управе за “Тјуб Алојз” Британске владе да Хитлер може направити атомску бомбу пре Савезника уколико добије сепаратан мир од Стаљина.
Као политичка операција огледа се у Черчиловој улози смењивању влада и војног министра, притисак на краља Петра ради договора са Шубашићем и довођења Тита на чело владе, док као војна операција: устројство партизанске војске и вођење ваздушно-копнене битке “Ратвик” за заузимање Београда и Србије.

5. Операције нужне одбране од снага Југословенског партизанског покрета (новембар 1941. и почетак 1943 – јесен 1944. године) и од савезничких снага у специјалној операцији подршке и наметања комунистичког режима у Југославији.

6. Операција “Повратак” с претходницом “Командос”. Циљ: да се не дозволи стабилизовање прилика у Србији у корист Партизанског покрета, који је био под апсолутном контролом Југословенског комунистичког политбироа и спровођењу Бољшевичке револуције, да се заштити становништво, духовно и политички припреми за слободне и демократске изборе после рата и обезбеде докази о комунистичким злочинима.

НЕМЦИ ПОНУДИЛИ КАПИТУЛАЦИЈУ СЕПТЕМБРА 1944.

Четврту и Пету војно-политичку операцију обрадио сам као – Специјалну војно-политичку операцију за сламање Југословенске војне силе и детаљно сам је анализирао и представио у књизи “Савезнички одстрел Ђенерала”, на 500 страна и преко 1.100 фуснота.

Ова операција имала је пет фаза:
1) Савезничко признање Партизанске војске под командом Политбироа КПЈ крајем новембра 1943. године у Техерану;
2) фаза преношења војно-политичких функција са Краља, Југословенске владе и Равногорског покрета на институције Политбироа КПЈ као што су Врховни партизански штаб, НОВ и Партизански покрет;
3) опремање, изградње и устројство војске Политбироа КПЈ (тзв. НОВ и ПОЈ) за вођење ваздушно-копнених операција против Југословенске краљевске војске;
4) замаскирана ваздушно-копнена операција “Ратвик” и освајање Србије и Београда и уништење Србске армије ЈВуО и
5) Увођење комунизма уз примену учења на Комунистичком универзитету националних мањина Запада (КУНМЗ) по узусима – револуционарних начела, која је давно пре Стаљина формулисао Нечајев у “Катехизму револуције”, који говори о томе да је – опаснији човечан противник, филантроп, хришћанин, него најгрубљи, најкрволочнији властодржац. Прве треба неодложно убијати, јер стишавају револуционарне страсти, а друге треба, све до сигурног освајања власти, чувати јер њихова злодела распаљују и доводе до парадоксизма револуционарне страсти маса.”

Као пример последице тих “револуционарних начела” наводим “Директиву 785” из јула 1943. године Партизанског ВШ о интеграцији хрватских нациста усташа у НОВЈ и наређење партизанским командантима да формирају “тројке за ликвидирање четничких команданата корпуса и бригада” што је продуковало многе злочине према Србима и припадницима Србске армије ЈВуО, још неистражене, на националну срамоту Срба.

Пошто смо ограничени временом, ја бих само о епилогу те војно-политичке специјалне операције, којом је командовао британски премијер Черчил.

Наиме, када се армијски генерал Михаиловић уверио да, најзад, Британска влада неће поступити по својој Директиви (документ 715), наредио је дан “Д”, што је значило активирање “Стратегије општенародног устанка” и започело се с ослобађањем градова и села, блокада путева, диверзија, саботажа и с другим борбеним садржајима.
Генерал Михаиловић је 16. септембра 1944. године у ШВК примио немачког дипломатског чиновника Рудолфа Штеркера, који је у име Врховног команданта свих немачких снага на Балкану, маршала фон Вајкса, понудио предају. Амерички војни представник код генерала Михаиловића, пуковник Макдауел, био је овлашћен “да саслуша и пренесе сваку немачку понуду”. Немци су тражили “само 300 америчких падобранаца” који би били присутни у штабу генерала Михаиловића да би симболично примили предају.

Иако недовољно наоружана и снабдевена муницијом, Србска армија ЈВуО у Србији зауставила је партизанску операцију ваздушшно-копнене битке, замаскиране операцијом “Ратвик” и издајством мајора Ђурића, Дражиног команданта за Јужну Србију, који је тајно формирао и наоружао пет партизанских (србсаких) дивизија за удар с леђа и прихват јединица Црвене армије. Немачки предлог је прослеђен Савезничкој Врховној команди. Међутим, Черчил је одбио да прихвати предлог капитулације свих немачких снага на Балкану, изненађен резултатима пружања отпора генерала Михаиловића.

Стаљин, свакако, видећи да Черчил неће бити у стању да испуни договор из августа 1942. године о Титовом сламању ЈВуО у Србији, наређује да партизански командант тајно “побегне” са Виса и 18/19. септембра, допутује у Москву, наводно да би од њега добио одобрење да може званично наредити упад снагама Црвене армије у Србију у склопу наставка операција ка Берлину.

Генерал Михаиловиће не желећи сукоб с јединицама Црвене армије наређује повлачење у Босну планирајући касније повратак и обрачун с комунистима и припреме за изборе после завршетка рата. Али, догодиће се следеће: Титове снаге подржане Црвеном армијом и Западним савезниицима немилосрдно и злочиначки после завршетка рата, 9. маја 1945, уништиће готово све снаге (око 50.000 бораца) које су се налазиле под његовом непосредном командом. Практично испунило се оно што су неки наводни “савезници” желели на Солунском фронту, нестанак Србске војске. Некадашња Царска Русија, коју је Карађорђе обавезао тачком 9 Устава из 1808. године да помаже Србском роду до коначног ослобођења, поставши Бољшевичка, није могла да помогне.

Добро познати принцип управљања друштвом “завади па владај” непријатељи србског народа су максимално користили почев још од средњег века када су измислили издају Вука Бранковића у одлучујућем боју на Косову пољу 1389. године; затим, форсирањем династије Обреновића, која је насилно наметнута насупрот Карађорђевићима и комунистичком поделом Срба на “четнике” и “партизане” и оно што је најважније, после научног доказа америчке списатељице Рут Мичел да су “четници” само назив за Србе, национални борци за слободу, 1943. године, имамо комунистичу тежњу да кроз “четнике” Србе прогласе злочиначком војском, а ранији савезник (Енглеска) геноцидним народом и да се тај национални квалификатив институционализује на нивоу Организације Уједињених нација, нарочито после НАТО-бомбардовања 1999. године, што би било погубно и нанционална катастрофа.

МОНАРХИЈА – ПРВИ КОРАК КА ОЧУВАЊУ НАЦИЈЕ И ДРЖАВЕ

Иако британски премијер Черчил има највећу одговорност за довођење комуниста на власт у Београду, ипак први корак који би србска научна елита могла учинити у превазилажењу тог националног дисконтинуитета може послужити управо Черчилов закључак, после свега, када је говорио у парламенту “грех је кршити трaдицију и обичаје прошлости”, па је стога нужно актуелизовати Прокламацију краља Петра Другог из августа 1945. године (докуменат ВК-П-648), којом је опозвао намесништво и тиме Југослaвији (Србима) вратио монархију као државни облик и уређење – Уставна парламентарна монархија.

И на крају, као закључак, за Прву међународну конференцију предлажем следећи закључак: На бази анализе докумената командовања у Војном архиву извршити реконструкцију операцијских борбених дејстава Војске Краљевине Југослaвије у Другом светском рату 1941-45. године.

Пуковник Новица Стевановић

*Реферат са Прве међународне конференције православних научника у Србији, Београд, 23-28. октобара 2017. године.

———-

28.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. ВЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА ЧИЧА ДРАЖО ЂЕ СИ ЂЕДЕ САКРИЈО КОКАРДУ КАД ЈЕ ЧИЧА РАСПУСТИЈО ГАРДУ ЈЕДИНО ЈЕ ПОГРЕШИЈО ШТО НИЈЕ ДАО СЕ УБИЈЕ ОНАЈ сатрап ДВА ПУТА ЈА БИ ДА САМ БИЈО РОДЂЕН ТАДА УБИЈО сатрапа ДА ИМ РАЗБИЈЕМ ТЗВ ЊИХОВ ШТАБ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s