АКТУЕЛНО

Лобисти лгбт пропаганде против самохране мајке, хитно потребна помоћ!


Јелена Поповић Ивановић

Јелена Поповић Ивановић је жена, мајка, домаћица, просветни радник и обичан припадник српског народа без икакве политичке залеђине и припадности било којој политичкој странци, дакле, као и већина појединаца у народу.

У наставку је оно што јој се десило и због чега објављујемо овај текст којим апелује на помоћ добронамерних људи кој могу и желе да помогну да се настала ситуација хитно реши.

Ово је њена прича. Дугачак је текст и ако неког мрзи да га целог прочита, прочитајте бар неколико последњих одељака због којих се овај текст објављује:

“Пре свих дешавања у вези са натписом који су објавили медији, тачније, две године пре тога, приметила сам на интернету огромни јаз који постоји између разних извора приказивања стварности и решила да уз помоћ друштвених мрежа, форума и портала, кроз анализу извора вести и реакција на њих и кроз покретање дискусија на разне теме, осмислим и напишем велики број огледа (тзв. есеја) које бих оставила детету да, када порасте, кроз читање тог материјала, установи реалност која је важила у току њеног детињства и да кроз то изгради ставове о друштвеним догађајима из тог периода и трајну отпорност на медијску манипулацију и пропагандне системе који утичу на поимање стварности. Конкретан циљ ми је  био да све те есеје додам као својеврстан сурово реалистични контраст на две песмарице за децу које сам претходно написала инспирисана својим дететом.

Да бих постигла максималну обавештеност о стању свести народа на списак контаката на друштвеним мрежама и форумима примила сам пунолетне особе које су ми познате ван интернета, а које су разноликог годишта и социјалних миљеа.

Писање је ишло на следећи начин:

На основу вести из јавних гласила које су моји контакти на интернету објављивали, на дневној основи, хватала сам теме које су већини корисника вести заокупиле пажњу. У тим вестима сам прво анализирала намеру званичних медија, односно, шта медиј жели да постигне код посматрача вести и на који начин је текст употребљен у сврхе спиновања у свакој појединачној вести. Затим сам посматрала коментаре “из народа“ који прате дату вест, установљавала на основу садржаја коментара који су коментари употребљени свесно у сврху спиновања, а које су коментаре оставили прави људи (тј. они који се ни по чијој директиви не баве спиновањем, него само коментаришу вест као обични корисници неког медија).

У првих годину дана тог посматрања, издвојило се неколико групација на које је кроз баратање вестима на интернету подељено јавно мњење, издвојиле су се две врсте медија који контролишу крајње супротне ставове јавног мњења и накнадно сам сазнала да једном од те две врсте медија управља Рингиер група из Швајцарске.

У том тренутку нисам знала прецизно како је организован рад те групе медија те сам наставила да их пратим без икакве свести о томе да су многе њихове вести усмерене тако да могу нанети штету и појединцима и групацијама које се наменски обраде у фокусу пажње јавности, али и Србији као држави.

До тих сазнања сам дошла каснијом анализом вести, отприлике у току 2010. године када се активност тих медија драстично појачала у другој половини мандата тадашње владе, а са тенденцијом да се помоћу тих вести направи припрема за следеће изборе који су били 2012.

Исте године сам сазнала и каквим методама манипулисања јавним мњењем кроз медије се постиже пад конкурентности Србије (конкретно земљишта у Војводини) на светским листама подручја за улагање као и да је један одређен број невладиних организација (углавном са чланством које већински није свесно тога) активан учесник у формирању јавног мишљења кроз сензационалистички приступ  вестима којима се пажња јавности усмерава на оне теме од чије медијске пропраћености заправо зависе будуће иностране донације у пропагандним пројектима тих огранака страних организација на тлу Србије. Истовремено са вештачким прављењем материјала за сопствене активности (“направи проблем да би га решавао“ – систем по којем функционишу те НВО-е), пратеће дејство тих организација је пад рејтинга Србије на светским ранг листама за инвестиције.

Истовремено сам на интернету пратила, на алтернативним информативним сајтовима, како у којој земљи те групације формирају јавно мишљење истим методама као што то раде у Србији.  Пошто су у већини земаља у којима су активне постигли брже резултате него у Србији, пратећи садржаје са хрватских алтернативних информативних сајтова, неколико месеци унапред  сам могла предвидети како ће се кретати спиновање сензационалистичким вестима у Србији.

Пошто је у Србији, односно у раду медија и једног дела НВО сектора,  тек било у зачетку прецизно установљавање сукобљених поларитет а у народу (као кориснику вести), приметила сам да свако моје отварање дискусије на неку од тема обрађених у вестима, има за исход смањење тензије коју нека сензационалистичка вест ствара у јавном мњењу и то само на узорку којем је дискусије била доступна (мојим контактима на интернету). То приметно смањење тензије се зато дешавало у кругу мојих познаника, односно, у кругу мојих интернетских контаката, али не шире од тог круга што је, по мојој слободној процени, био сасвим добар учинак за појединца па сам наставила у том смеру да пишем.

Поступак сузбијања тензија иде овако:

Постави се тема за дискусију уз коментар који је може усмерити у добром смеру.
Остави се време полемичарима да реагују на постављену тему.
Полемичари већински реагују по шаблону који им је званични медиј изградио спиновањем садржаја текстова вести.
На сваки шаблонски коментар одговарам даљим усмеравањем.
Паралелно са коментарима полемичара, своје одговоре на шаблоне записујем у есеј (ван интернета).
Кад дискусија почне да јењава, средим есеј у кратку форму (јер је кратка форма пријемчивија за шири круг)и изнесем на интернету у тој форми. Та кратка форма садржи закључак дискусије којим се смањује разлика у ставовима између два поларитета и у њему се садржи минимум интереса око којег се полемичари, претходно потпуно различитих ставова, могу сложити без даље разраде теме.
Већина полемичара усвоји то као некакав консензус о конкретној теми.
Посматрам како ти исти полемичари реагују на другим местима на исту тему и бележим отприлике у којој мери су користили закључке које смо претходно постигли а који би могли бити конструктивни и шире прихваћени.
Затворим есеј закључком и сачувам дужу форму есеја у свом рачунару.
Најчешће теме за дискусију су ми биле оне у оквиру којих је било најчешћих манипулација у јавним гласилима или у којима се манипулација вестима у јавним гласилима најтеже уочава и оне које за ту манипулацију највише користе српски језик без много употребе слика. Те теме су углавном биле о радничким правима, људским правима, безбедности државе, поређења религиозних учења, теме о школству, здравственој заштити и језику у писаној и говорној употреби.

 

Једна од најбитнијих тема ми је била злоупотреба српског језика за стварање штетних пропагандних шаблона. Једна од таквих злоупотреба (које имају штетне пропагандне шаблоне за резултат) је медијско предефинисање појмова: дискриминација (позитивна дискриминација), говор мржње, насиље (пасивно/активно), политичка коректност, систематизација/друштвуо – слобода/природа, родови/полови…

Оно што је тема за дискусију, најчешће сам извлачила из новинских вести, а неретко из сопствених догађаја или прича људи са којима ступам у контакт ван интернета или из туђих дискусија на које налетим на интернету.

Свеукупно писање на профилу сам плански радила у својству у којем сам у реалном животу (из перспективе жене, мајке, носиоца домаћинства и просветног радника) да би свака дискусија била природно започета, тј. да би људи коментарима реаговали на теме као да потичу од записа живе особе која има реалне догађаје, а не на начин како се то ради на форумима где је тема постављена дистанцирано од живота. То је био стил којег сам желела да се држим кроз цело планирано писање да би оно имало донекле и уметничко књижевни облик (анегдота), а не само есејистички.

Скоро све теме су пролазиле у дискусијама како ваља и без неочекиваних одступања, али тема коју сам поставила Септембра 2011.  за исход је имала неочекивани медијски линч нада мном којим су ми драстично угрожена нека од основних људских права и угрожена безбедност, могућности за рад а касније, узнемиравањем и својеврсним правним насиљем нада мном у дужем временском периоду, угрожено ми је и здравље и финансијска стабилност.

Конкретно:

Тог дана сам на друштвеној мрежи Фејсбук налетела на интернетску дискусију на тему насиља и обавезних семинара за просветне раднике на којима се та тема обрађује. Колико се сећам, она се водила у некој од група на Фејсбуку у којима се окупљају просветни радници и сви заинтересовани за теме из просвете.

Прегледајући коментаре те дискусије, приметила сам да постоји више тенденција у неразумевању између саговорника. Један од просветних радника је, у револту због нефункционалног синдиката и мутне сарадње између вођа синдиката и тадашње политичке власти, погрдно назвао педерима оне људе у власти које је сматрао лоповима и преварантима и после тог његовог коментара, надовезало се много коментара, претпостављам активиста лгбт пропаганде који су, као у заседи да скоче на прву појаву речи ,,педер“ (фасцинантно брзо и активно, малтене као да имају дојаву где се појави та реч да брзо и групно реагују) својим изјавама директно напали личност тог полемичара и означили његов његов коментар као неповољан по лгбт популацију иако његов коментар у том контексту није уопште упућивао на људе хомосексуалних склоности јер је израз “педер“ био употребљен у пренесеном значењу на шта је садржај његове реченице јасно упућивао као и целокупан контекст те дискусије која је имала везе са семинарима, темом насиља коју ти семинари обрађују, зарадама које се кроз те активности којекако остварују, синдикалном неспособношћу оваквом или онаквом, мутним радњама у запошљавању и отпуштању просветних радника, дакле, никакве везе са причом о лгбт заједници.  Дискусија се од тог момента скренула сасвим другим током тј. У само неколико редова су је ,,ускакачи“ преокренули на развлачење приче о тада заказаној тзв. Паради поноса и сви следећи коментари су били чиста свађа између полемичара под тим записом у којој се упорно скретала тема почетног записа.

Читајући те коментаре, приметила сам да постоје конкретни вишесмислени коментари који су у току целе те дискусије били камење спотицања које је доводило до неразумевања зато што су их полемичари обе сукобљене стране схватали суштински тотално непрецизно, а прецизно онако дебилно упрошћено и поклично како су их медији наметали упорним понављањем у једним те истим формулацијама и врстама контекста.

Сваки од тих коментара који је заправо био неразјашњен и чије логично значење се ниједан од полемичара није потрудио да схвати, записала сам у један Ворд  документ и растумачила их појединачно.

Да бих видела како их тумаче моји Контакти на Фејсбуку, преписала сам те коментаре један по један, али не истим редом како су стајали у претходној дискусији одакле сам их узела, него сам их поређала тако да се јасније види вишезначност сваког од њих и то почевши управо од коментара дотичног просветног радника после којег се због речи ,,педер“ тамошња дискусија потпуно пореметила.

Оставила сам неколико коментара које нисам одмах поставила на интернет зато што су они представљали типичне шаблонске одговоре на дате теме и хтела сам да видим да ли ће дискусија ићи претпостављеним током таман онолико да бих могла додати и те коментаре чим се уклопе у дискусију. Два таква сам успела да додам и уклопили су се у контекст  дискусије јер су први коментатори направили буквално прелаз какав се могао претпоставити.

Истовремено сам се, независно од тога, код другарице која је из Београда и која је на профилу поставила слике своје деце са изложбе диносауруса, распитивала колика је цена карте за ту изложбу .

Другарица ми је сутрадан одговорила поруком да деца не плаћају ту карту па како сам тог дана имала само 1500 динара до почетка следеће недеље кад је требало да стигне плата,  одлучила сам да са дететом одем у Београд  (где смо имале код кога да одседнемо) и да посетимо изложбу јер следећег викенда је требало да се та изложба затвори. Тада сам обрисала запис о који сам поставила јер сам знала да нећу моћи да пратим ту дискусију док сам на путу па би могла да крене нежељеним током, тј. да је људи скрену у ко зна какве закључке и разводне је. Садржај дотадашње дискусије сам ископирала у рачунар са намером да поставим поново кад се вратим из Београда, али да обришем псовке из оригиналних коментара јер ми је било ружно да тако стоји на екрану. Ни пре тога, а ни тада, није ми пало на памет да поставим знаке навода на копиране коментаре јер сам мислила да самим постављањем тога, форумска дискусија се неће развити у довољној мери јер може скренути у причу о ,,одакле је цитирано?“.

Независно од прекинуте дискусије, написала сам тумачења сваког коментара испод копираних коментара које сам сачувала. Нова намера ми је била да кад вратим дискусију на интернет, врло брзо после првих коментара, испишем и та своја тумачења да бисмо дискусију водили у сасвим другом смислу, тј, да у њој што пре сагледамо логична тумачења истовремено са коментарима, а без превише лутања.

Међутим, у току мог боравка у Београду, извесни Драган Тоза Милановић,  а који је вече пре тога прекопирао цео запис користећи профил своје девојке Оливере Милановић (која је била међу мојим контактима на основу тога што смо суграђанке из Кладова о којој не знам скоро ништа осим колико из виђења у малом месту), почео је да шири по интернету тај запис у покушају да подигне јавно интересовање за њега што је на крају и успео јер је Динко Грухоњић, у својству председника НДНВ, објавио тај запис  заједно са мојим подацима до којих не знам како је дошао с’обзиром на то да се моји подаци нису налазили на интернету.

Када се то баратање подацима и текстом дешавало, ја нисам знала ништа о томе и то сам сазнала тек накнадно када је започети медијски линч нада мном већ био у пуном јеку.

Моје прво, али веома конфузно сазнање о ширењу тог записа и мојих података са лошом намером, било је када ме је у понедељак на мобилни назвао неки мени непознати новинар Прес-а да дам изјаву у вези са тим. Моја изјава је била у складу са тим нејасним сазнањем исто тако конфузна јер сам била затечена тим позивом и нисам знала о чему се ради нити претпостављала да се ти прекопирани коментари иако обрисани са мог профила шире по интернету са нечијом свесном намером да то шири да би подстакао реакцију јавности. Занимљиво је да реакција јавности није ни постигнута тиме, него само реакција Грухоњића из НДНВ и његове братије по неодговорности из Радија 021 и Блиц-а. Остали медији су тек касније злоупотребили те прве злонамерне објаве.

О томе шта је све приостекло из тог интернетског ширења тог записа, сазнала сам када ме је рано ујутру телефоном обавестио директор да дођем на дисциплинску комисију због писања медија о мени, конкретно у Блиц-у.

При одласку пред Дисциплинску комисију, пре него што сам ушла у канцеларију директора, на брзака сам искуцала и одштампала и предала секретарици школе упит о томе да ли је икада било икаквих жалби на мој рад у школи закључно са тим датумом на који сам касније, следећих дана, добила негативан одговор тј. да никада није било никакве  притужбе на мој рад чиме је оповргнута лаж новинара који је у тексту о мени тврдио да су се жалили родитељи ђака због писања на Фејсбуку.

Дисциплинска комисија је трајала кратко, речено ми је да треба да приложим изјаву о том случају и ја сам ту изјаву срочила и предала тог дана и у школу и у МУП. Речено ми је да се обратим инспектору у МУП-у који је задужен за питања малолетничке деликвенције што сам одмах затим и учинила тако што сам отишла код тог инспектора у канцеларију.

Он ме је упозорио да после писања медија о мени, било какав ексцес који би направили било ђаци наше школе или било који други малолетници у граду Новом Саду, вероватно би био приписан мом утицају на ту децу чак и ако ја немам никакве конкретне везе са том децом, а све зато што су медији објавили тај запис са интернета. За мене је та изјава инспектора била шокантна јер све реакције околине су настале због сензационалистичкох па скоро и хистерично сензационалистичког писања из појединих медија, а не због било каквог мог претходног писања било где.

То упозорење инспектора ми је указало на то да због писања медија, морам уложити све напоре да спречим било какве ексцесе бар својих ђака на које могу да утичем, али нисам знала како да утичем на малолетнике са којима немам никакав контакт и који су о запису сазнали из сензационалистичких новина. Међутим, и ђаци и родитељи ђака којима предајем, били су у огромној мери изреволтирани поступком медија према мени и то ми је знатно отежало да смирим њихов е намере у пружању подршке мени као појединцу из народа за којег је већини било очито да ме и медији и активисти либералних невладиних организација нападају недужну. Открила сам да су се неки родитељи организовали да би, ако будем суспендована, протестовали у ходнику школе да би ме вратили на посао (хвала им на поверењу <3), једна овећа група ђака (тадашњих и бивших) кренула је да се организује преко интернета са намером да ми пруже подршку протестима у центру града уколико будем због писања медија суспендована са посла, покренута је петиција на интернету са истом намером и због тога сам ангажовала много својих пријатеља не бисмо ли заједно успели да спречимо таква организована окупљања јер сам се бојала да такви потези окупљања могу да доведу до неких додатних непријатности.

Док смо моји пријатељи и ја упорним контактирањем покретача подршке покушавали да спречимо окупљања неких група да се не би десили неки непредвидљиви инциденти, организовала се група на Фејсбуку чија је конкретна намера била да се медијски линч настави и да се не дозволи да му се ублаже последице. У тој групи је било људи који су је вољно подржали, али је много већи број  оних које су организатори линча аутоматски додавали без њихове дозволе само да би се визуелно повећао број оних који инсистирају на томе да будем кажњена. О томе поседујем преписку са многима који су додати без свог знања у ту организовану групу и који су изјавили да су без своје воље додати у ту групу. Те преписке сам сачувала.

 

Тек када сам се вратила кући тог дана, брзо сам почела да из профила на Фејсбуку да бришем слике да не би злонамерни новинари и њих злоупотребили. Међутим, неке од тих слика су  ипак изашле у јавност без мог одобрења тако да су се нашле чак и на интернетским местима које похађају муслимански фундаменталисти, на сајтовима које похађају лгбт особе и на сајтовима које најчешће похађају деца и све то циљано у веома негативном контексту.

Све то изношење мојих података и слика у јавност, резултирало је гомилом претећих порука, углавном од стране активиста хиперлибералних невладиних организација и активиста Војвођанске партије, али и од других врста људи који су подржавали њихове покрете. Неке од тих порука сам успела да сачувам, али сам већину претходно махинално брисала и блокирала на интернету људе који су их слали да не би слали још. Садржаји тих претњи и увреда су били крајње психопатски, толико ненормални да су ми улили стваран страх за сопствену безбедност и безбедност мог детета.

Да бих објаснила свој поступак и зашто сам оставила на интернету претходни запис, дала сам изјаву водитељки телевизије Б92 Јовани Штетин која ме је пресрела преко пута школе, али та изјава није објављена већ је на телевизији објављена само моја прва реченица која је била одговор на њено неочекивано питање којим ме је пресрела: “Кога сте назвали стоком педерском?“ Претпостављам да се цела изјава са тумачењем тог предметног записа налази у архивама телевизије Б92, а да је искоришћен само тај први тренутак Штетинчиног препада да би ме у јавности приказали као погубљени случај.

Када сам видела да је моја изјава цензурисана скоро у потпуности, снимила сам изјаву којом сам уз снимање екрана на компјутеру, анализирала начин на који су медији злоупотребили мој запис да би манипулисали њиме. У току тог снимања екрана уз заустављање слике, открила сам, уз помоћ пријатеља, графичке (под)лејере које је телевизија Б92 користила за визуелну манипулацију испод текста и слика. На основу тога и на основу претходне обраде вести о мени на порталу радија 021, препознала сам да се ради о класичном медијском линчу који је потекао управо од стране новинара портала 021 (у сарадњи са Сабахудином Грухоњићем из НДНВ) одакле се пренела вест на остале медије.

Блиц је био први штампани медиј који је објавио вест у дневном новосадском издању за 20. 9. 2011. и све последице су уследиле после те објаве.

Осим претећих порука преко интернета, добила сам неколико анонимних писама на адресу од којих сам само једно сачувала да предам МУП-у јер сам претходне добила пре адвокатског савета да их сачувам па сам их бацила.

Дешавало се и да ми, у трајању од неколико месеци после те објаве података у Блицу, повремено непознате особе звоне на интерфон ноћу и буше гуме на аутомобилу што сам, по логици, схватила као последице писања медија о мени том приликом.

Само једна од тих особа се јављала гласом кад се јавим на интерфон и јавила се три пута и то два пута реченицом “Слатка ти је ћеркица“, а последњи, трећи пут реченицом “Штета што није дечкић“. Због те особе сам замолила блиске пријатеље да неко време буду увече код мене ус тану да бисмо можда успели кроз терасу да установимо ко је та особа, онда када крене да изађе из зграде. Међутим, касније се та особа није појављивала него само у првих месец дана писања медија о мени.

Снимак на интернету којим сам тумачила како је спинована вест о мени, најагресивнији лгбт активисти су скинули са интернета и додали поново на интернет да би имали слободу под снимком за одвратне  коментаре које нису имали на мом Јутјуб каналу. Због тога сам све те снимке затворила, да их не би преузимали даље.

Затим је уследило позивање на наставак медијског линча у новим вестима (конкретно новинарка Ана Хегедиш Лалић која је активиста портала Аутономија.орг и Слободна Војводина што су портали на којима се, између осталог промовише и одвајање Војводине од Србије).

На мом сајту јпи.рс који сам користила као блог за постављање текстова, било је агресивних коментатора због којих сам поднела пријаву Суду за високотехнолошки криминал. Више пута сам подносила пријаве против оних који су неприкладним и претећим садржајем реметили функционисање тог мог блог-сајта, али је изостала реакција тог суда па сам морала да променим име и место сајта.

Да бих избегла даље неприлике са најагресивнијим активистима лгбт пропаганде, обрисала сам све контакте са свог Фејсбук налога и додала касније само људе у које имам поверења. Међутим,  ружне поруке које су ми активисти лгбт пропаганде упућивали на тај профил, навеле су ме да отворим сасвим нови профил на тој друштвеној мрежи, а да претходни више не користим. На том новом профилу, претње и увреде су се наставиле и када сам видела да је враг однео шалу и да се ти либерашке напасти не могу откачити никако јер су као крпељи, поднела сам тужбу медијима који су ме довели у ту ситуацију у нади да ће судска одлука бити да се вести о мени и моји лични подаци уклоне од стране тих медија који су их поставили.

Како не бих прекинула намеравано писање, наставила сам да користим интернет за писање, али уз строгу пажњу да било шта што напишем не буде ни у каквој вези са лгбт организацијама и њиховим штићеницима јер сам буквално стекла страх од њихове агресивности са којом нападају појединца који их ничим не угрожава.

Карактеристични потези у организовању медијског линча који се могу приметити у случају линча нада мном:

Наслови којима се драстично мења намеравано значење реченица(приложени примери из новинских текстова).

У штампаном издању медија, постављање фотографије особе која је под медијским линчем у физичку близину потпуно неповезаних компромитујућих наслова који немају везе са том особом, него са неким другим људима.

Прве три ознаке према тексту за претраживаче садрже име особе која је под линчем и кључне речи са којима се намерава повезати та особа у претрази интернета (примери испод интернетских новинских текстова на месту за тагове).

Навођење непрецизних извора информација (у случају линча нада мном: навођење нетачних извора информација – “родитељи ђака“).

Политизовање вести – увођење актуелних носилаца власти у ток обраде вести (апели на представнике установа и медијско усмеравање њихове реакције на основу спиноване обраде вести)

Покретање масовног праћења вести – организовање и окупљање људи у групе зарад праћења тока спиноване обраде вести и усмеравања јавног мњења.(примери: интернетске групе и петиције)

Контактирање иностраних сарадника зарад ширења вести ван земље (примери преношења идентичних вести из НДНВ на хрватским и мађарским порталима)

Невероватно брза (у секундама се мери) и строга цензура ставова супротних од намераваног усмеравања јавног мњења ка особи над којом се спроводи медијски линч.

Подстицање агресивности према особи над којом се спроводи медијски линч (примери су у судском доказном материјалу)

Изношење посебних личних података о предмету линча који су ирелевантни за вест и паралелно клевета заједно са тим, али служе за усмеравање јавног мњења према намераваном ставу који се жели изградити спиновањем текста вести (примери у судском доказном материјалу у коментарима портала).

Графички лејери на Б92 (пример, приватни снимак заустављеног екрана на снимку бр. 8 на мом јутјуб каналу и остали са могућношћу графичке обраде слика)

Велики број телефона у дну текстова за дојаву нових података новинару даје утисак да се ради о хитној вести са опасним последицама чак и онда када она то није.(пример пратећег текста из новина Блиц новинарке Ане Хегедиш Лалић)

Брзина ширења вести без провере оног што се шири.

Намерно изостављање изјаве оног који је под линчем уз лажно образложење да није доступан.

Извртање изјава особе која је под медијским линчем.

Број текстова за праћење теме (три и више у кратком временском раздобљу од два месеца).

Злоупотреба закона у преокретању улога жртве и нападача (медијски позив институцијама на покретање кривичног поступка) тј. вршење притиска на институције да спроведу правно насиље над особом која је под медијским линчем да би се медијски линч формално оправдао кроз те судске поступке.

Мотив за медијски линч. У мом случају је, претпостављам, био тај што лгбт организације добијају донације за свој рад на основу установљених потреба за њиховим активностима. Потребе установљавају сакупљањем што већег броја случајева који би били интересантни њиховим донаторима. Када их немају довољно, смишљено их праве ради представљања при потраживању буџета за наредне пројекте, Параде поноса или сличне пројекте за које су у обавези да докажу донаторима да има потреба чак и када нема.

На основу притисака у јавности које су дотични медији спровели, покренут је кривични поступак против мене по две оптужнице:

Угрожавање безбедности грађана
Дискриминација на основу…
Већ пре првог рочишта ми је адвокат недвосмислено ставио до знања да уколико тужим медије, то може утицати на процес против мене и да је таква тужба ризична у тренутку медијског линча јер медији имају већу моћ од појединца и у том случају ће ме уништити.

Процес против мене се развлачио годинама, одлаган из ко зна којих разлога, а никада није било стварног разлога за то, давала сам новац адвокату за ту парницу, а судија је одлагао и одлагао, касније ме је у једном рочишту испитао и врло брзо је донесена одлука. Моју Завршну реч судија није прочитао јер је изрекао пресуду за само минут два од добијања те Завршне речи.
У последњем тренутку пре изрицања пресуде, тужилац је променио члан закона по којем ме судски гони у неки други члан јер за ова горенаведена два очигледно није било основа, а морали су да ме осуде по што по то па сам на крају осуђена за некакво ,,постављање материјала које би могло да доведе до дискриминације некога…“.
Испада да се може осудити неко због нечега што би могло да доведе до нечега иако није довело ни до чега … То КЗ Србије не признаје јер у њему јасно стоји да ако не постоје последице неког поступка онда тај поступак није кривично дело. Али добро, с обзиром на то да је већ опште познато да активисти лгбт пропаганде имају приоритет и бенефицирани су у судовима наспрам нас који то нисмо, и очекивала сам да будем осуђена јер би просто било чудно да није по њиховом.

Међутим, оно што нисам очекивала је да моја каснија тужба против медија који су ме веома угрозили буде одбачена и то не само одбачена него одбачена после пар година развлачења процеса, одуговлачења, нагомиланих рочишта ко зна зашто и после свих тих брљотина суда, када су одбацили тужбу, наложено ми је да ја платим судске трошкове тужених медија иако су они извршили насиље нада мном, а не ја над њима. Ти трошкови износе укупно 187 000 динара и да није било развлачења тог судског процеса, они не би били толики јер је тужба могла да се одбаци и у само једном рочишту. Просто ми све то нема смисла и није ми јасно зашто је судија развлачењем у неколико рочишта довела мене ни криву ни дужну у оволике трошкове ако је већ одлучила да одбаци тужбу. Одбацивање тужбе значи да се није ни разматрала уопште, није ништа из моје тужбе медијима оповргавано, једноставно по њој није уопште поступано, нису ни позвани бројни сведоци који би је потврдили нити ишта, само ми је гомилањем рочишта направљен трошак такав какав је, огроман и безразложан.

Ја то морам платити у року од пет дана на основу дописа тужених медија који ми је стигао у суботу. Остало ми је пар опција:
1. Да ми на грбачу наметну још и извршења која би могла још много више да коштају.
2. Да ме пошаљу у затвор јер нисам платила у року од пет дана.

Да узмем кредит од банке не могу јер нисам кредитно способна по банчиним мерилима зато што сам под стамбеним и још једним кредитом, али бих могла то у јуну следеће године када је већ касно.
Да апелујем на људе који би могли и желели да помогну да се ти судски трошкови плате па да онда враћам новац боље тим људима него банци са све каматама.
Пету идеју стварно немам. Зато сам се обратила медијима да покушам са четвртом па ако не успе, онда не знам шта да радим, а ако успе, онда ћу захваљујући вашој помоћи поново имати слободу да говорим без страха о овим мутним медијима и њиховим ортацима мутним либерашким невладиним организацијама које су ме угрозиле, а које ће на исти такав начин покушати да угрозе и сваког другог ко није у складу са њиховим мутним циљевима (а има нас много, већина смо) јер су овим медијским линчем нада мном и судским поступцима који су из тога произашли, штетни либерашки пропагандисти у сарадњи са једним делом судства у Србији практично отворили Пандорину кутију одакле могу вребати за напад на било кога, било због чега, било када и угрозити слободну вољу, мисли, говор и основна људска права било ком од нас МНОГО који им нисмо по вољи.“

Сви који су у могућности и желе да помогну једној Српкињи која је храбро говорила у име свих нас и зато је осуђена, могу то учинити уплатом

Јелена Поповић Ивановић
Banka Intesa на текући рачун број: 
160 – 5810200044827-86

 

ИЗВОР: ВАСЕЉЕНСКА

—————-

2.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Evo nam primera kako neko može, da se zbog nečega što je uradio u najboljoj nameri, nađe razapet na zid, (neću reći na krst). Vlast je instalirana da narod svede na poslušnu masu, u te svrhe su promenili pravosudni sistem, uveli dominaciju „nevladinih“ (ali zato od zapada plaćenih i kontrolisanih) organizacija. Svako od nas, može da se nađe u ovoj situaciji! Zbog besparice svako od nas može da „zaglavi“ u zatvor.
    Sve je urađeno da se podjarmi narod, i zato danas ne čudi što narod ne protestuje, vlast nas drži u strahu od slobodne reči, u poniženom položaju, ucenjuju na mnogo načina. Svakog dana izmišljaju po neku promenu tako da ne stižemo da odreagujemo. Ko se usudi, da digne glavu i glas, dobija po glavi a zaprećene kazne su drakonske. Seća li se iko da je vučić bio ministar informisanja koji je nepoželjne medije kažnjavao sa 300.000 dinara (1998) i zatvarao u roku od 24 časa. Ništa nije zaboravio. Njegovi kerberi su nastavili 2012, tamo gde je žuta kamarila stigla.
    Mi „prošlovekovni matori“ smo čitali Kafkin „Proces“, a nisam kao mlada osoba ni sanjala da ću doći u situaciju da sve ono što smo tada čitali sada ožive vlasti u realnom životu!!! Govorili smo o „Farmi“ – evo je danas . Totalitarno društvo, strah, i umrtvljen narod.
    Nadam se da će gospođa uspeti da se spasi i plati to što mora. Srećno!

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s