АКТУЕЛНО

Невен Милаковић: ГАЗДА СТЕВАН


фото илустрација, архива

ГАЗДА СТЕВАН

И данас кад снијег окује питома села Шумадије,
Топлина вјековних огњишта окупи к`о некад људе,
И још се кромпир под жаром џара, и још се врела ракија пије,
И још се увијек у глуво доба, времена давно минула буде.

И увијек некако кад замре прича, кад је надгласа хук вјетра свана,
Нађе се какав ћудљиви чича, да мучни тајац бесједом скрати:
„Чусте л` ви ђецо за газду Стевана? Тишина дедер“, подвикне строго:
“Сад ће вам ђедо, пилићи моји, све како требује казивати!“

Онда се прво накашље важно и напуни лулу старим дуваном,
Па строго погледа око себе и тргне гутљај црнога вина,
К`о да се спрема у коштац ухватит` са неким давно прошлим земаном,
К`о да се враћа очевој кући, покајном кораком блуднога сина.

„Живљаше ђецо моја, у оној кући насред села,
Што јој се од корова примаћи не може,
Домаћин чувен на далеко, све одавде до бијела града…
Добар човјек бјеше, не узми ми за гријех Боже,
Јер сиротог биједа мори, а богатом душа страда.“

А душу је, кажу, мирно испустио, чак му је и осмјех на лицу остао,
Па се и сам Прота смјерно прекрстио, када се са гробља сеоског враћао:
„Нас је газда Стеван добрим задужио,
Нека би му Господ драги, у Насељу Рајском уточиште дао.“

И стварно се Стеван нађе пред Рајским Дверима,
И хтједе да прође кроз њих, попут бескрајем гоњеног вјетра,
Наоружан доброчинством што чињаше мјештанима,
Кад га благо заустави златно жезло Светог Петра.

„Куда си то кренула, душо напаћена?“,
Упита га Светац, благородно и смирено к`о што само Свети знају,
Само Му је једна суза заискрила из светачких дивних зјена:
„Јеси л` Стево заслужио да се нађеш баш у Рају?“

„Па добро, нек` буде“, прошапта тихо, са тугом брижног оца у гласу,
И виђе Стеван: У руци држаше кантар, већи од свијета цијела:
„Ја ћу положити једну сузу… ту гдје су гријеси… на лијевом тасу,
А ти на десном приложи дијете, сва твоја добра и праведна дјела.“

Гледа Стеван ону сузу, па се простодушно смјешка:
„Мене као добротвора знаде Шумадија цијела,
Па зар може једна суза бити као живот тешка?“
То помисли па, па приложи Цркву гдје су добра дјела.

Засја Црква попут сунца на праведној Рајског ваги,
Љепотом би све појмљиво оку људском засјенила,
Ал` Стевану не промаче Светитељев поглед благи,
Она суза лежи мирно, није се ни помјерила!

Помрачи се невјерицом лице газде добротвора,
Одрече се од гордости као владар од престола:
„Схватио сам Свети Петре, знам да тако бити мора,
Ал` нека је поред Цркве и камена ова школа.“

„Ту сам школу сам градио, за дјечицу нашег краја,
Њих сам ради и Мораву плаховиту премостио,
Мост саградих, да обале завичаја мојег спаја,
Не би ли се пред Господом, макар мало искупио.“

Па проложи Стеван Цркву и мост, сличан вјечности,
А знао је да ће она суза опет претегнути:
„Немам ништа више Свече, нек ми Господ Бог опрости,
Још једино желим знати, због чега ћу погинути?“

„Кад си оно газда Стево, ћуприју саздао,
Искупи се силан свијет да се чуду диви,
Тад си дије моје јадно, пред просјака слијепог стао,
Пред убогог старца што од милостиње живи.“

„На шешир си сламни његов умало згазио,
Тргнуо се кад из њега, жуте паре зазвечаше,
И кад си му оно, грубим гласом подвикнуо:
„Купи своје ствари старче, не долази овдје више.“

„Онда си се, сјећаш ли се, до земље повио,
Ал` не да се због безумља својега покајеш,
Н`о си камен, сиромаху у шешир бацио,
И рекао да му тиме милостињу дајеш“.

„Оваквим сам каменом Цркву саградио,
И школу, и ћуприју на којој ти просиш,
Тако си га Стеване, сјети се, грдио,
Ту се сине заче гријех с` којим се сад носиш“.

Потече из очију грешнога Стевана,
бујица искреног, људској покајања,
Плећа му се уморена варљивим свијетом,
пред Свечевим ногама скрушено повише,
и гле чуда, она суза биваше све мања,
и кад опет диже главу, не б`јеше је више.

Мјесто ње се онај просјак однекуд створио,
Ал` на њему нису рите н`о хаљине царске:
„Хајде са мном, ја сам брате за тебе молио,
Па прођоше загрљени кроз Капије Рајске.

„А ви ђецо чујте добро што бесједи чича стари,
Јер живот ће овај, као трептај ока проћи,
Не тражите благо чеда ђе црв гризе, и ђе рђа квари,
Само душу сачувајте, награда ће сама доћи“.

аутор НЕВЕН МИЛАКОВИЋ

***

3.11.2017. за СРБски ФБРепотер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s