АКТУЕЛНО

Владимир Фролов: Операција Логориште – једно подсећање (за необавештене)


Кад се напокон српски генерал појавио за катедром војне академије, да будућим браниоцима очински и искуствено пренесе знање о умећу одбране од јачег, настављајући  тако  традицију започету још у Великом рату антологијском беседом тадашњег начелника генерала Михајла Рашића по објави мобилизације, постројеним питомцима пред њихов полазак на ратне дужности, врисну на миг расрђеног NАТО „забринута ЕU“, да се чуло до небеса!

Док још  траје то препуцавање, у које се одмах укључи и председник распадајућег хаашког трибунала, који случајно стиже у Београд да припрети, да се несмањеном жестином има наставити прогон свих на које упру прстом разне боркиње „за истину о српском геноциду“, опсети се један новинар да се и он малчице окористи оправданим гневом некадашњих припадника ВЈ који су пре тога били она ЈНА- „понос и дика свих наших народа и народности“, док је било мира у Југославији.

Расписа се новинар тако изненада, о заборављеној самоиницијативној операцији пробоја из једне од неколико касарни ЈНА у граду Карловцу, смишљено изграђеном на четири реке, као некадашњем седишту крајишке команде, царског Беча.

Ипак, ажурни новинар некако олако прескочи два битна детаљчића као увод у своју причу, без којих она и нема ону неопходну тежину! Новинар није упознао читаоце, да је ту у време Двојне монархије било седиште по злу чувене 26.-е домобранске пуковније 42 „вражије“ дивизије, чији су домобрани у Великом рату чинили оне бројне злочине по Мачви, а пљачка Обреновца  у децембру 1914.-е  била им је драгуљ на круни у том  прљавом послу, који су као острашћени франковци раздрагано дочекали.

После стварања заједничке државе СХС остали су некажњени, убрзо слободно казујући о својим „подвизима“ на страначким скуповима HSS, чекајући спремно нову прилику која ће стићи са проглашењем NDH, те ће карловчани баш запажено да се искажу у „пацификацији“ српских села по Кордуну и шире. Одабрани ће доспети и у аустријску варош Штокерау на додатну обуку,  а потом и на далеки пут до Совјетског Савеза, носећи поносно немачку униформу, а на левом рукаву хрватску шаховницу, да се зна. Већина се ипак није вратила, да се хвале својим радним успесима, али су и они  зарадили назив „вражија“, за злочине над руским цивилима у том рату.

У Брозовој заједници, био је Карловац један од већих гарнизона, где су доминирале касарне из  времена аустроугарског, а  у једној од њих  остало је сачувано и фашистичко знамење у виду каменог слова „U“, невешто забашуреног укрштеним буктињама!

Млади официри и подофицири који су водили војску на логоровање, редовно су слушали приче хрватских сељака у којима се увек истицало да су добра војска, али „она наша са њемачким официрима, била је боља“!

Зарад прокламованог  „братства-јединства“ није се реаговало, али су понеки  добро запамтили те приче, да би после вишестраначких избора у мају 1990.године одмах схватили, да се управо вратило оно време за „нашу војску“!

Већ након оружаног сукоба на Плитвицама, ретки појединци у врху ЈНА одговорно су указали да војску свакако треба изместити из градова, да има маневарски простор за деловање, али услед идеолошке окамењености, и издаје у редовима те заједничке војске, остали су гарнизони и даље у градовима, али и складишта оружја и опреме на изволте новоусташама, где су увелико почели да прелазе активни официри и подофицири ЈНА у „своју војску“, најпре у редове МУП као новоформирана паравојна формација ZNG (Збор народне гарде), која ће свечаним дефилеом пред врховником Туђманом показати своју спремност крајем маја 1991.године у Загребу на Јаруну, да би одмах потом блокирали касарне ЈНА које су познавали ко свој џеп, заједно са оним старешинама које су остале верне својој заклетви, и држави чији су били.

Безизлазан положај у ком су се нашли, усмерио је карловачке опкољене на једино могуће решење, да се повежу са крајинском милицијом и договоре за заједничко деловање, како би се тако један део блокираног наоружања ипак нашао у рукама угроженог српског народа, који је одлучан да се брани, притом свесно бранећи и заједничку државу.

У тој блокади ЈНА, Карловац је показао своје право србождерско лице, потомци некадашњих домобрана и легионара, усташа и оружника, радосно су кренули у ту блокаду, успут се помало и веселећи минирањем српских радњи и кућа, тек да се зна ко је газда у хрватском  граду!

Увидевши, да трома и неодлучна команда у Загребу, где већ добрано коло воде будући хрватски частници (само још на привременом раду у редовима ЈНА– по задатку, наравно), не сме бити обавештена о тој самоиницијативи, у припреми будуће евакуације команда позива резервисте из околних српских места, који се одмах уредно одазивају на мобилизацијске позиве.

Новинар је случајно заборавио да истакне, да је једну групу од 15 голоруких резервиста, на Коранском мосту пресрела патрола хрватских редарственика, и после расправе са вођом пута, заставником ЈНА који је једини имао пиштољ као оружје, почела да их убија као глинене голубове, мерачећи да их најпре ране, да се мало помуче на свом путу до смрти.

Убице ни до данас нису кажњене, а суђење је фарса као и сва слична у Хрватској, али мрачну прошлост треба оставити иза себе, кажу београдске путовође у заједничку „срећнију будућност“!

Новинар је заборавио и да исприча, да су старешине из опкољене карловачке касарне имале помоћ и подршку српске милиције и цивилних крајинских власти, те нису мали зелени или патуљци из мрачне шуме помагали око постављања понтонског моста, припреме за прихват маршеве колоне, и блокаде пута након проласка јединице ЈНА!

Међутим, морао би и да исприча, да су многи од официра ЈНА пристиглих тако у САО Крајину,   изненађено увидели да су из непријатељске проусташке земље где су били у блокади, стигли у српску државу са сређеном цивилном влашћу, али без некадашњег југословенског лака, пошто су крајишници већ свукли то лажно заједништво као посране гаће, нудећи и даље заједништво, али на новим односима, где Срби неће увек бити дежурни кривци за све и свашта!

Официри су били нарочито изненађени, што је СКЈ изгубио сваки утицај, упркос залагања активиста новоствореног СК-ПзЈ, као рециклираног мртворођенчета из Београда.

Покушај стварања наметнутих поствиђења догађаја, чак и некаквог филмовања, како то новинар сугерише, не пије воду.

Снага сваке армије је у народу који своју војску и воли и поштује, а крајишници су заиста те далеке деведесте године сва своја осећања уложили у ЈНА, почесто разочарани у тромост, неефикасност, погрешне одлуке и велике пропусте у припремама.

Новинар би  далеко значајније користио, да објективно, реално и документовано, опише издају,  нечињење у командама, да опише проблеме са којима су се сусретали трупни официри препуштени сами себи да некако уз помоћ штапа и канапа нађу решења, док се истовремено сами осећају као потрошни материјал, разапети између својих породица, почесто остављених у неизвесности, бринући о деветнаестогодишњим дечацима који су дошли да се обуче, а гурнути су пред цеви распомамљене и острвљене усташке руље, потомака злочинаца из треће генерације, али некажњених за своје претходне злочине, понетих сазнањем да им је све дозвољено у тим злочинима, што се данас после четврт века, још јасније сагледава.

Нису припадници ЈНА из Карловца кренули у Крајину на излет у природу, већ у рат који им је наметнут, а  новинар то некако  олако прескаче, или можда смета и само потсећање да су Крајишници као резервисти ЈНА  бранили своју Отаџбину, а не били некаква паравојна и парамилицијска банда, како се данас приказују чак и у списима србијанског правосуђа, које здраво за готово олако прихвата  све хрватске намерне лажи, док из ЕU машу прстом и захтевом за беспоговорну сарадњу у „владавини права“!

У касарни карловачкој (пардон, vojarni), оно „U“ и даље постоји, није нестало, нити ће све док има своје следбенике, али и крајишници памте Корански мост и своје мртве, време лагања је одавно истекло, ту ни ЕU ни новинарске приче нису меродавни, али ни потребни, одавно је истина зацаровала код Срба, није их потребно фарбати, а тек лакирати!

 

Владимир Фролов

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

———–

10.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. SRPSKI (hrvatski) KARLOVAC JE 1967-68.SMRDEO NA USTAŠTVO.
    MIODRAG TOMIĆ STUBLINSKI·ПЕТАК 10. НОВЕМБАР 2017.6 Reads

    Vojnu obuku sam završio u Prvom artiljerijskom divizionu u terećoj haubičkoj bateriji (na haubici 105 milimetara) u kasarni na Lukšiću U Karlovcu U Divizionu je bilo najmanje Srba ,. najviše Hrvata, Slovenaca, Mađara, Šiptara, Makedonaca i Muslimana iz Bosne Oficirski kadar je u 90% bio hrvatski. U centru grada su bile još dve velike kasarne „Petrova gora“ i „Josip Kraš“ Kad vojska izađe u grad , civili se zavuku u mišje rupe. Nigde u gradu se nisu mogle kupiti cigarete iz Srbije. „Politika“ i „Večernje novosti“ su stizale sa zakašnjenjem od 3 do 7 dana. TV dnevnik RTV Beograd emitovan je jednom nedeljno. Oficiri su glumili bratstvo i jedinstvo pa smo mi Srbi za svaku laž Šiptara, Muslimana i Hrvata bili kažnjavani i oiptuživani za srpski nacionalizam. Nisi znao kako da ih osloviš? Ako mu kažeš Šiptar dotični tvrdi da je Albanac. Kad pokušaš da ga zadovoljiš i kažeš mu da je Albanac ideš na raport jer se Albanac predomislio. Naprasno mu se više sviđa da bude Šiptar. Dalmatinci i Istrani su bili hiljadu puta bolji. Idući po azimutu izvan Karlovca ni u jednom hrvatskom selu nismo mogli dobiti vode za piće.“Voda bu zatrovana“ Na trećem stražarskom mestu u Lukšiću ustaška emigracija je ubila nekoliko vojnika. Srpska pravoslavna crkva je bila tik uz samu kasarnu „Josip Kraš“ bila je poluprazna a statistički podaci kažu da je tada u Karlovcu živelo više od 60% pravoslavnog življa.Izgleda da su svi bili komunisti a Srbi komunisti, po partijskom difoltu nisu išli na bogosluženja Katolička crkva je bila na trgu. Nedeljom na trg od hrvatskih komunista vernika ni jaje, sa neba, nije moglo da padne. Upitaš li učtivo civila „Gospon koliko je sati?“ „Bu ti Draža Mihailović jebo mater što ti nije kupio sat“ Tad ti dođe da skineš opasač i umlatiš ustašu kao kera.Tako nešto ne smeš ni da pomisliš, zabranjeno je bilo tući „bratstvo i jedinstvo naših naroda i narodnosti“ makar ono bilo ustaške provinijencije. Pirotehničku obuku sam svršio u Pirotehničkom vodu u kasarni „Josip Kraš“ Poručnik Srbin komandir voda, čudo samo na prvi pogled, Komunjara od glave do pete pa desetar Muja (LJatif) zulum čini nad nama „bizantincima“ od jutra do povečerja a potom nas po pet puta za noć budi da ravnamo cokule pod vagres i vaser vagu . Prekomandovaše me sprat niže u (radnu) Bosansku četu da sačekam da Rusi uđu u Čehoslovačku a i vreme mi je da za dva meseca idem kući. Kao godišnjak nisam mogao duže da ostanem u Pirotehničkom vodu. E sad stvarno nastupa bratstvo i jedinstvo Livio Gržinić po ocu Hrvar po majci Italijan iz Opatije postade moj najbolji prijatelj . Zakasnim iz grada, Srbin me prijavi , Livijo kaže kapetanu da u gradu nisam ni bio već u orkestru sa njim svirao zvečke ,kao „šef ritam sekcije“. Kapetan nikad čuo za „ritam sekciju“ al voli muziku, pa prođoh bez požarstva . Livio je moje pesme prevodio na itallijanski , delio je sa mnom pola cigare, da je mogao krvi bi mi dao. Boljeg čoveka od njega i od grka Đorđa Madžarevića (Georgija Manzarisa) nikad kasnije u životu nisam sreo . Priču jednog zastavnika sa Švarče iz 2005. i njegovu golgotu sa novo ustašama kollegama oficirima, pre nego što će u pidžami morati da prepliva Kupu ne mogu da vam ispričam a da ponovo ne zaplačem.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s