Језик

Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика (1)


Поводом евроатланског додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда, „Декларације о заједничком језику” и истрајавања Института за српски језик САНУ у изради „Речника српско-хрватског књижевног и народног језика”.

Пише: Огњен Војводић

***

Повод публиковања поруке Лаза Костића Ђури Даничићу и писања текста против двоименовања српског језика су последице програма југословенске језичке политике у српском народу и језику – три програмске последице југословенског стогодишњег језичког програма.

Прва последица је додјељивање Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. Друга последица је Декларација о заједничком језику обзнањена 2017. године у Сарајеву од четири невладине организације из четири бивше југословенске републике – програм преименовања српског језика у „заједнички” вишеимени вишецентрични „регионални” наднационални стандард. Трећа последица је истрајавање Института за српски језик САНУ на „дводјелном” називу властитог језика тј. на изради „Речника српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ”.

Узрок наведених последица је стопедесетогодишње спровођење програма југословенске језичке политике као културне политике српског народа, званично од формирања Југославије 1918. године, а незванично од половине 19. вијека.

Све три „последице” су у социо-лингвистичкој корелацији, као континуитет и програмске последице југословенске језичке политике. САНУ Истрајава и инсистира на континуитету југословенске језичке доктрине двоименовања српског језика – од Даничићевог двоименовања назива српског језика, до дводјелног назива српско-хрватски, и коначно састављеног у једну ријеч – хибридну одредницу „српскохрватски”, као и у изради Речника САНУ, што представља давање лингвистичког легитимитета и легалитета праву вишецентричног вишеименовања српског језика, заправо, језичкој политици  актуелне „Декларација о заједничком језику”, признавању новоименованих назива „заједничког језика”, даљем дијалекатском дијељењу и преименовању српског језика и народа у нове називе. Декларација о заједничком језику промовише континуитет југословенске језичке политике, подсјећа на полицентрични стандард назива језика – „српскохрватски”, и програмско принципијелно признавање лингвистичког легитимитета новоименованим стандардима, „црногорском” и „бошњачком”, као независним нормираним стандардима „заједничког језика”.

Као што у међудржавним односима самопроглашену државу Косово може самопроглашавати сав свијет, али ако је не призна држава Србија таква „државна” творевина не може имати статус суверене државе, већ само окупациони тј. статус насилно одузете и окупиране територије државе Србије. Исто је са суверенитетом српског језика – само Српска академија наука и држава могу лингвистички легализовати двоименовање и вишеименовање српског језика, као што је урађено 1918. године формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије. Уставне одредбе о српском језику, по природи ствари, мање су обавезујуће за лингвисте и лингвистику него што су то уставне одредбе о статусу територије Србије за српске политичаре. Уставна одредба о називу српског језика, ако нема „подзаконску” потпору у практичној језичкој политици и правопису, представља филолошки фолклор за „прост” народ.

Спровођење програма југословенске језичке политике је започето почетком 19. вијека у програму европске колонијалне културне политике и унијатске мисије на Балкану, под именом „илирски”, а касније „југословенски” покрет. Програм „илирске” и „југословенске” језичке политике су креирали фрање вачки филолози и аустрослависти у сврху колонизовања језика православних Срба. Поједини српски филолози Књажевине Србије су, са одобрењем српских пројугословенских Кнежева, сарађивали у европском пројекту југословенске језичке политике двоименовања српског језика у „хрватски или српски”. У југословенском језичком програму је са двоименовањем српског језика вршена реформа српског језика и правописа, као будућег вишецентричног вишеименог наднационалног југословенског стандарда. Југословенска језичка политика је, као и данас, била средство у борби за премоћ на Балкану са православном руском царевином, која је као православна и словенска полагала политичко, вјерско, национално, свесловенско, језичко, историјско и природно право на покровитељство балканских православних и словенских народа.

Креатори и координатори колонизације српског језика,  аустрослависти, римокатолички и протестантски мисионари, нису непосредно лично могли спроводити реформу језика и писма православног народа, јер би то био отворени прозелитизам према православној цркви и држави а поготову према царској Русији као покровитељу православних народа. Стога су реформу спроводили посредно, преко српских сарадника, као својеврсну српску филолошку фолклорну форму колонизације и самоколонизације српског језика. Сарадња српских званичних филолога у југословенском програму је била неопходна и ради потписивања права преименовања српског језика у „хрватски или српски” језик.

Реформа је спровођена религиозним и револуционарним доктринама, почевши са мисијом римокатолицизма, преко просветитељског позитивизма и протестантских британских библијских друштава, до револуционарне борбе за националну или анационалну независност. Све што су од средњег вијека покушавали фарањевачки филолози и протестантски просветитељи, што је аустро-мађаска монархија покушавала декретима, урадили су у кратком временуа устрославистичка катедра и британска „библијска друштва” у сарадњи са групом српских реформатора на југословенском језичком пројекту са средиштем у Југословенској академији знаности у Загребу.

Даничићево двоименовање српског језика

Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, давање лингвистичког легитимитета преименовању и двоимeновању српског језика у „хрватски или српски“, са српске стране као носиоца националног историјског права и званичних филолога, професора Велике школе у Београду, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић, својим најзначајнијим дjелом „Рјечник хрватскога или српскога језика“.

Даничић је ријечник радио за Југословенску академију знаности и умјетности у Загребу – касније Хрватска акдемија знаности и умјетности, ХАЗУ. Даничић је претходно писао „научна“ образложења о релативности назива српског народа и језика, као српског или хрватског према избору између два имена једног народа („Разлике између језика српског или хрватског“). У филолошким радовима Даничић је користио за српски језик дводјелну ознаку „српски или хрватски“, као у раду „Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“ (издала Југословенска акадаемија знаности 1877. г. ст. 180.), поводом чега је Лазо Костић писао да је Даничић „први књижевник и филолог, не на словенском југу већ и у свету, који је језик што га говори и пише назвао  „хрватским или српским“.

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, је рођен у Новом Саду 1825. године, умро у Загребу 1882 .године. Презиме је прво промијенио у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура.

Ђуро Даничић – Ђорђе Поповић

Син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа, својим филолошким радом образлагао је научну „неопходност“ југословенске језичке политике реформе српског језика и правописа.

Једноставно је закључити да промјена личног имена и презимена, похађање вјерске протестантске школе као син православног свештеника, релативизовање религиозне припадности, идентитета и имена своје народности и језика, називање властитог језика и народа „храватски или српски“ иии „наш хрватски или српски народ“, указује на карактерну и културну, вјерску и националну кризу идентитета Ђорђа Поповића – Ђура Југовића-Даничића. (Важно је знати да је Даничићев рођени брат Милош приступио унијатском „илирском“ покрету или хрватском националном препороду)

Реформа српског језика и правописа је била дио програма аустрославистичке колонијалне „југословенске“ језичке политике, која је укључивала дијалекатско дијељење и вишеименовање српскословенског језика, нормирање полицентричног „југословенског“ или „илирског“, или „хрватско-српског“ назива и стандарда.

Јосип Јурај Штросмајер

Хрватски бискуп Јосип Јурај Штросмајер покровитељ југословенског покрета је позвао Даничића у Загреб да ради у Југословенској академији знаности, да својим радовима и радом допринесе пројекту југословенске језичке политике. Даничић се одазвао позиву и 1867. године одлази у Загреб. Постављен је за секретара Југословенске академије знаности и умјетности и за првог уредника „Рјечника  хрватског или српског језика“.

У југословенском језичком програму Даничић је радио на уређивању и формирању хрватске варијанте латиничног писма, што је био дио програма југословенске реформе српског језика и правописа.

Формирао је четири слова: за ђ је увео знак đ Đ (умјесто dj за један глас, као гласовно једнако ћириличном Ђ);  ļ – за један глас (као ћирилично љ), умјесто lj; – ń Ń за jедан глас умјесто nj (једнако ћирилично њ); g, G за један глас уместо dž (једнако ћириличном џ).

Рјечник хрватског или српског језика је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, на хрватској варијанти латничног писма, али и за вријеме Даничићевог живота Југословенска академија знаности је објавила Оглед Рјечника 1878. године на хрватској латиници.

Југословенској академији је био потребан признати српски филолог који је радио у државној филолошкој установи да призна право преузимања и преименовања српског дијалекта у програм југословенске језичке политике. Прелазак Даничића из Кнежевине Србије у Загреб један је од првих прохрватских политичких прелазака са српске стране, да познати српски филолог прихвати посао хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест да учествује у унијатској мисији формирања и промовисања римокатоличке хрватске нације. Даничићевим залагањем хрватска језичка политика и „хрватски језик“ су преко српског језика, као међународно познатог и признатог, промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Оно што су вјековима покушавали  аустрослависти, од фрањевачких филолога до европских протестантских „просветитеља“, да преименују српски језик у „илирски“ или „југословенски“, двоименују дводјелним називом српско-хрватски или хрватско-српски, спровео је српски филолог Даничић са загребачким бискупом Јосипом Јурајем Штросмајером у Југословенској академији знаности и умјетности, чији је први предсједник био филолог фратар Фрањо Рачки, а која је касније прерасла у Хрватску академију знаности и умјетности – ХАЗУ.

Ради разумијевања Даничићевог дјела и дјеловања важно је знати и основне податке политичко-религиозног дјеловања бискупа Јосипа Јураја Штросмајера који је ангажаовао Даничића у Југословенској академији знаности.

Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је римокатолички мисионар из аустрославистичке школе. Њемац по народности, капелан бечког Двора, потом бискуп у Ђакову – центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину и Балкан; оснивач Југословенске академије знаности у Загребу 1866. године, која је касније постала Хрватска академија знаности и умјетности.

Бискуп Јосип Штросмајер је био први човјек југословенског екуменског програма унијатске мисије према православним Србима и Словенима.“Југославенски“ покрет који је предводио бискуп Штросмајер је програмски наставак покрета „илиризма“ који је предводио Људевит Гај, такође Њемац. Оба покрета су били програми унијатске мисије и колонијалне културне политике аустријске царевине у којој је програмски вршена колонизација језика и писма православних Срба.

Посредовањем бискупа Штросмајера је потписан конкордат између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на склапању конкордата Русије и Ватикана. Програм Штросмајерове странке био је у овом: „Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима и под Папом“.

О значају и мисији речника хрваског или српског језика бискуп Јосип Штросмајер је у писму 1878. године писао фратру Фрању Рачком првом предсједнику Југословенске академије знаности: „Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија, ђаковачка катедрала“, а о Србима је писао фратру Фрању Рачком 1884. године: „Народ нам је у врло опасном положају. Срби су нам крвави непријатељи. Добро је рекао, мислим Марковић,  да дочим се ми боримо прот Мађара, Србин `брат` иза леђа на нас наваљује.“ („Od ilirskoga pokreta i jugoslavenske ideje do neuralgičnih točaka u hrvatsko-srpskim odnosima u 20. stoljeću“, Doc. dr. sc. Grgo Grbešić, Diacovensia, Vol.21 No.1 Travanj 2013.)

Даничићев Речник хрватског или српског језика је прва „нормирана“ декларација о српском језику као вишецентричном и вишеименом „заједничком“ српско-хрватском или српско-хрватском стандарду. Заправо, прва после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. године, који је био програмска припрема за Даничићев „Рјечник хрватског или српског језика“ Југословенске академије знаности.

Подсјетимо, претходно је потписан Бечки књижевни договор,  програмски документ који су потписали Ђуро Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким филолозима о заједничком језику и правопису Срба, Хрвата и Словенаца, у склопу аустрославистичког пројекта југословенске језичке политике. У тексту Бечког књижевног договора име заједничког језика се не наводи, тако да се може рећи да је то први документ о вишеименовању и безименовању српског језика. Карџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису, док су хрватски и словеначки представници делегирани од својих „националних заједница“ које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине. Даничић и Караџић су поступали према својим идеолошким увјерењима, независно од културне политике Српске правосалвне цркве, Матице Српске, Кнежевина Србије и Црне Горе, српских културних установа у Далмацији, Крајини, Босни и Херцеговини, тј. њихов рад и Бечки књижевни договор није имао званичног значаја у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини, већ је представљао инцијативу, попут данашњих невладиних организација.

Као и Караџићев реформаторски рад, ни Даничићева дјелатност у спровођењу реформи српског писма и језика није пролазила без противљења српских националних првака и књижевника.

Лазар Лаза Костић

Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар  Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, пору- чујући Ђури Даничићу: „да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, и да је једначење „истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар. У раду „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише филошкој и политичкој намјери Даничића поводом рада „Корјени  с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“ (написао Ђ.Даничић, на свијет издала Југословенска Академија Знаности и Умјетности у Загребу 1877. стр. 180.) у којем Даничић „двоименује“ српски језик дводјелним називом „српски или хрватски“ језик:

„Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих „Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски.) Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету познаваоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели:  `The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian` (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје, кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској то је само наставак словенског (крањског), а онај што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам јесасвим јасно да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или хрват, а јошт пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте, те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке, што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

__________________

Литература:

1. Петар Милосављевић: Срби и њихов језик, ХРЕСТОМАТИЈА – Приштина 1997.

2. Јован Дучић – Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.

 

31. марта 2017.
ognjenvojvodic.info

3 replies »

  1. ЛАЗО МАРКОВ КОСТИЋ ЈЕ БРАНИЈО СРБСТВО ОНДА ДОК ИЗ ЊЕГОВОГ БРАТСТВА ПРЕДСЕДНИК САНУ ВЛАДИМИР КОСТИЋ БИ ДА СРБИЈА ПРИЗНА СВЕ ШТО погани запад ТРАЖИ ОД БЕОГРАДСКИХ дахија ПОСЕБНО СРБСКУ КОЛЕВКУ КОСОВО МЕТОХИЈУ ДА СЕ ДА шиптарима арнаутима СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.