АКТУЕЛНО

КМ Новине: Ванредни избори и Бриселски споразум


Свакоме ко није слеп, глув, ментално ретардиран, дементан, уцењен или дужан због неке раније примљене коруптивне услуге; јасно је као дан да демократска опозиција оваква каква јест данас: разједињена, поцепана, антагонизована и сукобљена ситносопственичким интересима и шићаром својих „газда“; не може ишта да тражи а најмање ванредне парламентарне изборе како јој то у свом спинерском стандарду импутира Свепредседник Србије. Политички, друштвено и морално неодговорна према своме бирачкоме телу и демократији као политичком систему, неорганизована, атомизована и „шибицарске“ визије и стратегије, демократска опозиција на изборима ма какви они да били тј. локални или парламентарни те ма када год да били; може да рачуна и очекује само и једино – сигуран и убедљив пораз! Па зар ништа нису упамтили и научили од председничких избора а они су били пре само седам месеци, него су и даље спремни и способни само за понављање грешака, расипање гласова на више изборних листа и губитничко понижавање самих себе, својих бирача и демократије! Због тога и није тачна те је штавише према народу и неправедна и цинична узречица „Сваки народ има власт какву заслужује“, јер је савремено искуство и истина да народ има онакву власт каква му је опозиција.

Сем тога, демократска опозиција и да стварно жели ванредне парламентарне изборе за то нема уставне и законске аргументе, јер СНС-ова коалиција има (хипер)стабилну натполовичну већину од чак 41 народног посланика за доношење одлука у парламенту, формалне политичке нестабилности у држави нема, а ни кризне економске и друштвене ситуације таквих размера или ратне опасности а да би то захтевало ванредене изборе. Па зашто онда СНС треба и хоће ванредне парламентарне изборе, подваљујући јавности да то тражи демократска опозиција која за то уопште нема политичких и законских могућности нити јој сада ти избори и по чему одговарају? Најмање је пет хипотетских повода и разлога за ту и такву СНС-ову политичку стратегију, а вероватно постоје и још неки једнако или можда нешто више или мање важни.

1. Редовни избори за одборнике у Скупштини града Београда на којима би удружена демократска опозиција са заједничком изборном листом скоро да је то потпуно сигурно освојила релативну или можда апсолутну већину одборника, те могла да самостално или у коалицији са одборницима ван СНС-овог сателитско-клијентелистичког и опозиционоколаборационистичког карусела изабере градоначелника и тела извршне власти. Управо зато СНС-ови трбухозборци, ботови и „тројански коњи“ стално и лицитирају о „две колоне, три колоне, четири колоне“ и „непринципијелним“ и „неприродним“ изборним коалицијама демократске опозиције; да ту и више него извесну изборну победу спрече како би Београд и даље остао СНС-ово лено и посед! „Divide et impera – Раздели па владај“, знали су то још стари Римљани и тим приступом подјармљивали, покоравали и владали племенима и народима. Ванредни би парламентарни избори и додатно отежали удруживање демократске опозиције, а политички, друштвено и психолошки потиснули у други план локалне изборе у Београду шта им и јест један од главних циљева.
2. Држање друштва, бирача и народа ванредним парламентарним изборима у сталном масовнопсихолошком стању неизвесности, стрепње, страха и претње од друштвеног конфликта и ванредног стања, што и није ништа друго до одржавање и подгревање сталног ванредног стања ниског интензитета.Уцена и порука бирачима је јасна: ако на изборима не дате још већу подршку владајућој странци/коалицији, она неће моћи да предупреди потенцијалне друштвене сукобе и немире, да обезбеди новац за пензије и социјалне помоћи, да спроведе реформе и модернизацију и одведе нас у „светлу будућност“ и благостање, и уопште да осигура друштвени мир и безбедност грађанима. Сем тога, тиме се манифестује и свемоћ власти и њене политичке номенклатуре да могу да ураде што год хоће, када год то хоће и коме год то хоће и утерује „страх у кости“ потенцијалним опонентима; те у очима грађана омаловажава и компромитује систем демократског политичког поретка односно парламентарне демократије!

3. Може тај разлог да буде чак и (подсвесна?) тежња номенклатуре СНС-а да јој освајање двотрећинске већине посланика у парламенту омогући такво мењање устава и доношења таквих законâ, да се може да створи односно васпостави политички поредак односно систем који се у нешто слободнијој интерпретацији и метафорички може да назове и – „уставна диктатура“. Шта подразумева да у политичкој пракси више не би постојала стварна него само теоретска могућност смене власти на изборима! Да ли је изјава свепредседника Србије Александра Вучића „да га опозиција не би победила до 2040.г. сасвим сигурно“, само израз његовог осећања властодржачке свемоћи, или можда и пројекција у политичку будућност њега лично и Србије? Само страначки апаратчици и политиканти, морално депривирани, егоцентрични, егоистични, пројективни, агресивни, нетолерантни, без капацитета за осећања одговорности и кривице, социјално неосетљиви и несолидарни, формално школовани али необразовани и неваспитани, скромног знања, културе и хуманости те у томе контексту бескрајно охоли, бахати, грамзиви, вулгарни и неемпатични; и могу себи да дозволе да им се по глави роје чак те и такве антидемократске и нечовечне мисли и идеје о апсолутној власти и „уставној диктатури“ у 21. веку и 28 година након пада Берлинскога зида!

4. Притискање, уцењивање, дисциплиновање и „терање у ред“ коалиционих партнера да буду максимално политички кооперабилни и послушни, те што скромнији и сервилнији како у подели „плена“ и синекура тако и у поступку састављања изборних листа и тражењу што бољих односно врху листе ближих места за своје партијске кандидате, компањоне те менторе и мецене и из естрадизованог и таблоидизованог полусвета.

5. У процесу приступних преговора те испуњавању услова за пријем у ЕУ, Србија мора да мења и Устав. А у том је истом Уставу одређена и процедура ко, где и како то ради. О промени Устава одлучује Народна скупштина (даље НС), а предлог за промену усваја се двотрећинском већином од укупног броја народних посланика. Када се усвоји предлог за промену Устава приступа се изради акта о промени, а којег усваја НС двотрећинском већином од укупног броја народних посланика а може одлучити и да промену потврде грађани на републичком референдуму.НС је дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања, ако се промена Устава односи на преамбулу, уставна начела, људска и мањинска права и слободе, уређење власти итд., а акт о промени је усвојен ако за њега гласа већина од изашлих бирача. Познато је да би демократска опозиција вероватно гласала за промену Устава која је потребна за пријем Србије у ЕУ, што значи да за то и сада у НС постоји потребна двотрећинска већина посланика те да се то може спровести и без ванредних парламентарних избора! Да ли то можда значи да СНС намерава да предложи и неке друге уставне промене или предлоге у уставном формату, а који нису услов па стога ни потребни за пријем Србије у ЕУ?

КАДА СЕ И ЗАШТО РАСПИСУЈУ ВАНРЕДНИ ИЗБОРИ?

Демократски је обичај односно стандард да се избори одржавају у уставом и законом одређеним роковима, а владајућа странка или коалиција када и ако оцени да јој то користи и даје предност у односу на опозицију може да распише изборе и пре тих рокова тј. ванредне изборе, али је неписано демократско „правило“ да то буде у последњој години мандата када то више и нису ванредни него редовни избори. Логично, а како је то у петходном делу текста делимично и наведено, ванредни избори се расписују и ако владајућа странка или коалиција изгуби натполовичну већину посланика у парламенту, те и у ситуацијама великих економских, друштвених, међудржавних и сличних криза. А како су СНС и коалициони партнери 2014. и 2016.г. односно Влада образложила предлог Председнику Републике за распуштање Народне скупштине и расписивање ванредних парламентарних избора? Политичком и друштвеном потребом за најширом подршком грађана односно легитимитетом (политичка подршка бирача исказана гласањем на изборима) да би могли да покрену и спроводе привредне и друштвене реформе које ће да омогуће народу европски животни стандард и социјално благостање те пут у „врли нови свет“. Шта уопште није тачно, и чиста је манипулација и обмана јавности и тога истог народа!? Наиме, и 2014. и 2016.г. СНС и коалиција имали су у парламенту стабилну натполовичну већину посланика и одговарајући легитимитет, тако да су могли да доносе све потребне одлуке и законе јер они нису били из списка оних за доношење којих је потребна двотрећинска већина гласова од укупног броја посланика! Али по свему изгледа да је њихова трајна „тиха антидемократска чежња и патња“ да имају двотрећинску већину посланика у парламенту што значи и апсолутну (можда и апсолутистичку?) власт те могућност да устав и законе мењају и доносе како хоће, како им то одговара и када то хоће?! А привредне, друштвене, здравствене, образовне и остале реформе, модернизација, виши животни стандард и квалитет живота итд.; јесу друштвено потребни те корисни али можда и нису били главни циљ ванредних парламентарних избора, него је то било освајање двотрећинске већине народних посланика и апсолутна власт!

И шта су СНС и коалиција у погледу увећања броја народних посланика и легитимитета постигли на изборима 2016.г. у односу на број посланика које су у НС имали 2014. године? На ванредним изборима 24. априла 2016.г. СНС и коалиција 10 странака (СДПС, ПУПС, НС, ПС, СПО, СНП, ПСС, СДСС, УСС и НСС) освојили су 31 посланика мање (- 18 одсто), а СПС у коалицији са три странке (ЈС, ЗС и КП) освојила је 4 посланичка мандата мање (- 9 одсто). Шта уједно значи да су изборне коалиције СНС-а и СПС-а добиле и знатно мање гласова бирача него на изборима 2014.г., те да им је и легитимитет знатно смањен. Коалиција СНС-а добила је 1.823.147 гласова или 48,25 одсто од укупног броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 27,00 одсто бирачкога тела које сачињавају сви држављани Републике Србије са бирачким правом који су уписани у списак бирача а тих је било 6.734.802. Значи, то је мање добијених гласова чак и од једне трећине (33,33 одсто) бирачкога тела! СПС-ова коалиција добила је 413.770 гласова или 10,95 одсто од укупног броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 6,14 одсто бирачкога тела.

На председничким изборима 2. априла 2017.г. кандидат СНС-ове коалиције Александар Вучић добио је 2.012.788 гласова или 55,80 одсто гласова од укупно броја бирача који су гласали, и то је легитимитет од 29,93 одсто бирачкога тела којег је сачињавало 6.655.365 бирача колико их је било уписано у списак бирача. То је и истина о спину, мантри и миту које су СНС и режимски медији а ту је нажалост и јавна телевизија наметнули јавности да Александар Вучић има „натполовичну политичку подршку грађана Србије“. Да, тачно је да има натполовичну политичку подршку грађана Србије, али не и свих него само онога дела који је гласао на изборима! А тих је било само 3.655.365 или 54,36 одсто бирачкога тела . И само је од тог дела бирача Александар Вучић добио натполовичну подршку односно натполовичан број гласова, а од свих грађана тј. држављана Србије са бирачким правом који су уписани у списак бирача Александар Вучић има политичку подршку односно легитимитет од 29,93 одсто!

Коалиција странака СНС, СПС, СВМ и Листа М. Зукорлића чији је кандидат на председничким изборима био Александар Вучић, на парламентарним изборима у априлу 2016.г. када им се гласови бирача зброје добила је заједно 2.326.063 гласа. А њихов председнички кандидат Александар Вучић на председничким изборима годину дана касније у априлу 2017.г. добио је 2.012.788 гласова шта је 313.275 или 13,46 одсто мање добијених гласова од коалиције странака чији је кандидат био, а изборну кампању му је поред те коалиције подржавала те водила индиректо и директно и држава!

Избори и коштају па ванредни захтевају и посебна средства у државном буџету. Спровођење избора директно кошта око два милиона евра, но неупоредиво су већи индиректни „трошкови“ односно губици због опште атмосфере у друштву заокупљеним изборном кампањом, законодавна и извршна власт делују само технички због чега стају сви економски и развојни програми као и друштвене акције и активности. Све то конкретно показује и доказује друштвену и моралну неодговорност, социјалну неосетљивост и несолидарност те презир СНС-ове владајуће коалиције и Свепредседника Србије према социјално угоженом и сиромашном делу народа, али и према демократским стандардима и демократији уопште као политичком систему!

Због тога је логично питање са чиме ће и како ће свепредседник Србије Александар Вучић те СНС и коалициони партнери две (или можда још и мање?) године након парламентарних и годину (или можда још и мање?) после председничких избора, на ванредним парламентарним изборима увећати број добијених гласова а тиме увећати и легитимитет односно политичку подршку у бирачкоме телу? Животни стандард грађана у просеку ако није лошији а оно сигурно није бољи него шта је био 2016. и у априлу 2017.г., пензионери ће да добију помоћ од бедних 50 евра као „надокнаду“ за десетине хиљаде евра које су им од 2014.г. одузете противзаконитим смањењем пензија, али зато ће у Београду да добију персонализоване сениор картице које ће им омогућити бројне попусте при куповини а такође ће моћи и да безбрижно умру јер им је градоначелник др фон Синиша Мали дао попуст на сахране од 15 одсто, а та јефтина, нехумана и по пензионере понижавајућа социјална демагогија јасно сведочи колико је СНС-у важна победа на локалним изборима у Београду; БДП тавори на једва 2 одсто раста а у економској науци која није потчињена политици јавна је чињеница да је годишњи раст БДП-а до 3 одсто само одржавање постојећег стања, а само онај дио раста који је изнад 3 одсто стварно је побољшање економског стања!


Па чиме то онда СНС и коалиција те Свепредседник Србије мисле и намеравају да на ванредним изборима увећају политичку подршку грађана до жељене, жуђене и сањане двотрећинске скупштинске већине посланика, а која им уједно отвара и могућност да одговарајућим (антидемократским, зар се то не подразумева?) променама устава и законâ те већ виђеним СНС-овим начином спровођења „демократских“ избора остану на власти и до сомнабулно прижељкиване – 2040. године? Орвелова је била 1984., а да ли ће нама можда то да буде 2040.?

На основу до сада виђеног и доживљеног то могу да буду само антидемократски, незаконити и репресивни поступци и манипулације. Још јача (ре)пресија и „тројанским коњима“ изазване поделе и сукоби демократске опозиције, претње, страшења, уцене, „топли зец“, фаворизовање колаборационистичке опозиције, (зло)употреба државне и јавне управе те и „дубоке“ државе у изборима, злоупотреба списка бирача те бирачких одбора и комисија у изборноме процесу, манипулација са РИК-ом помоћу у њега изабраних представника колаборационистичких опозиционих странака, медијски монопол и недоступност националних медија кандидатима демократске опозиције, потпуно неравноправни услови у изборној кампањи и изборноме процесу за демократску опозицију. Посебну пажњу заслужују СНС-ов спин и подвала да је идеолошки и политички нелогична, непринципијелна и „неприродна“ (као да живимо у првобитној људској заједници и природи а не у савременом друштву!) изборна коалиција на пример ПСГ и ПЛС са Двери и НС, а логична, принципијелна и „природна“ је изборна коалиција СНС и СПО са СДПС и ПС како су стварно и били у коалицији на парламентарним изборима 2016. године! Па шта то идеолошки и политички имају заједничко десничари и националисти из СНС-а и СПО-а, са левичарима и интернационалистима из СДПС и ПС? Ништа, сем заједничког циља да на све начине, по сваку цену и свим средствима победе на изборима и задрже/буду на власти! А по чему се та стварна коалиција са прошлих избора и ова хипотетска на наредним изборима међусобно разликују? По дрскости, демагогији, фејкњузовском капацитету и цинизму „гебелсâ из нашег сокака“ и шампиона у постистини да лажу у лице јавности без да и трепну капцима очију својих обневиделим од злоупотребе власти и моћи над осиромашним и пониженим народом. Но, принцип за робље и потлачене да оно шта вреди за Јупитера (СНС, СПО, СДПС и ПС) не вреди за вола (ПСГ, ПЛС, Двери и НС), може да се и прихвати ако демократска опозиција буде толико наивна, неодговорна и аутодеструктивна па дозволи да јој се у изборноме процесу наметне то по својој неправичности историјски добро познато начело – „Qуоад лицет Иови, нон лицет бови“! Генерално узевши, то могу да буду а и биће ако се демократска опозиција томе не супротстави и избори кроз институције система (па ваљда неће да ванинституционално моли СНС и Свепредседника за своје основно демократско право и организује ванинституционални „унутрашњи дијалог“ о изборним условима?) за равноправне услове на изборима, само и једино неслободни, нефер, некоректни, непоштени и недемократски избори по већ виђеном и опробаном „кимџоунском“ моделу демократије, изборне кампање и изборног процеса: „сви за вођу – вођа за све“! И у којима демократска опозиција неће добити ништа, а даће тим и таквим изборима легитимност и победничкој странци/коалицији легитимитет без којег су они ништавни као да и нису одржани те као да странка/коалиција и није победила! Шта значи да без учествовања демократске опозиције на њима избори нису компетитивни и због тога неће моћи да буду легитимни, нити ће победник на њима моћи да има демократски легитимитет. Наиме, фиктивна односно колаборационистичка опозиција не може да дâ легитимност изборима ни легитимитет изборном победнику, јер она није стварни супарник у изборном надметању због чега избори не могу да буду те заиста и нису компетитивни!

ШТА ПИШЕ У БРИСЕЛСКОМ СПОРАЗУМУ?

Упркос томе што је Бриселски споразум потписан још у априлу 2013.г., до дана данашњег његова тачна садржина јавности није позната? Заиста, за демократску државу непримерено, несхватљиво и неприхватљиво! Но, претпоставља се да је тим споразумом Република Србија можда имплицитно признала неке модалитете система независности Косова и Метохије, а шта би могла да буде политичка основа за пријем тзв. Републике Косово у Уједињене народе и чиме би она постала међународноправни субјект, те шта би била и основа даљњим политичким процесима који би имали за циљ да једног дана буде призната и као држава? То би онда било и окончање нелегалног процеса сецесије КиМ од територије Републике Србије, и његово губљење за српски народ и државу!

Ако је та претпоставка тачна, онда један од могућих разлога за ванредне парламентарне изборе може да буде и потреба да СНС и коалиционе странке освоје двотрећинску већину народних посланика и стекну легитимитет и за промену границе државе? Наиме, промена границе регулисана је чланом 8 став 2 Устава и за то није потребна његова промена, него примена тога члана а она је могућа само са легитимитетом двотрећинске већине од укупног броја посланика у Народној скупштини! Дакле, манипулација и злоупотреба ванредних избора може да буде и у томе да се под параваном потребе за освајањем двотрећинске већине посланика која је потребна за промену Устава а ради испуњавања услова за пријем Србије у ЕУ, остваре скупштински услови и за стављање у скупштинску процедуру предлога за промену границе државе а за коју је такође потребна подршка односно легитимитет двотрећинске већине од свих посланика у НС?!

Што значи да ти још увек хипотетски али врло вероватни па скоро и сигурни ванредни парламентарни избори неће можда да буду оно шта то они примарно и јесу а то је избор посланика у НС, него врло вероватно и својеврсни референдум за даљње спровођење Бриселског споразума и освојање двотрећинске већине посланика која омогућава стављање у скупштинску процедуру предлога за промену границе државе и одцепљење Косова и Метохије од државне територије Републике Србије?!

Уједно би то могло да значи и да је тадашњи председник Владе Србије Ивица Дачић Бриселски споразум који можда политички омогућава издвајање КиМ из територије Републике Србије, потписао противуставно јер је поступио противно члану 8 став 2 Устава према којем је промена границе државе само и искључиво у надлежности Народне скупштине и републичког референдума?! А тек ако би и након што би на ванредним изборима СНС и коалиција освојили двотрећинску већину посланика (премда то и не морају јер им се у стварању двотрећинске већине могу да придруже а то ће основано се може да претпостави и да ураде посланици колаборационистичке опозиције!) у Народној скупштини, Влада и Председник Републике стекли би легитимитет да могу да предложе Народној скупштини да се покрене поступак за промену границе државе а по процедури која је истоветна оној и за промену Устава према његовом члану 105.

Ни једни избори нису обични и рутински у земљама неконсолидоване демократије, а нарочито то не могу да буду те то заиста и нису у земљи ка томе још и неконсолидоване државе као шта је то Србија! Због тога грађани Србије и бирачи двоструки опрез, одговорност и патриотизам за врло извесне те штавише и скоро сигурне ванредне парламентарне изборе који су пред нама. Врло је вероватно да то неће да буду само избори који ће да одреде као шта је то уобичајено састав парламента и међусобни однос у броју изабраних посланика између појединих странака и коалицијâ, него је такође врло вероватно да би ти избори можда могли да створе СНС-ову коалициону директну или индиректну (са колаборационистичким опозиционим странкама) двотрећинску већину потребну за будуће подношење Народној скупштини предлога о промени државне границе, и тиме индиректно да одреде и нову без нелегално одцепљене КиМ границу територије наше отаџбине и државе – Републике Србије!

Бранко В. Николић

ИЗВОР: КМ Новине

————-

10.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s