АКТУЕЛНО

УГ „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“: Нема правде за децу и родитеље у Србији. ИДЕМО У СТРАЗБУР!


фото: Vakcine INFO

Поводом Решења Уставног суда Србије бр. ИУз-48/2016 од 06.11.2017. године, УГ“Грађанскаиницијатива за необавезну вакцинацију“, објављује следеће

САОПШТЕЊЕ за јавност

Одлука Уставног суда Србије бр. ИУз-48/2016 од 06.11.2017. године, којом је овај суд цео један широки корпус домаћим и међународном правом зајемчених права грађана Р. Србије суспендовао, дезавуисао и компромитово, довела је до озбиљног узнемирења јавности и тиме великог броја грађана погођених оваквом одлуком.

Таквим начином одлучивања, којим су Устав Р. Србије и релевантне одредбе међународног права стављени испод једног спорног законског решења, које је притом у колизији са више сродних закона, довео је до даљег урушавања поверења грађана у правосуђе, као и у највишу судску инстанцу, Уставни суд Србије.
Tок конкретног уставно-правног поступка и сам начин поступања Уставног суда указивао je и по основу дужине трајања поступка и разних покушаја, да тај суд релативизује све институте правне заштите грађана изнете у иницијативама по којима се одлучивало.
Било је јасно да ће Уставни суд још једном поступити на начин као и када је сецесију 15% територије државне дефинисане Уставом Р. Србије и акте повезане са њом прогласио најобичнијим политичким актима и тако одбио да поступи у уставно – правном смислу, као на пример, како је то учинио Уставни суд Шпаније у случају покушаја сецесије Каталоније. То јасно указује да су одлуке Уставног суда Србије постале само једна од техничких препрека за остваривање зајемчених права пред међународним судским инстанцама.
Овакви примери НЕпружања уставно-правне заштите грађанима од стране Уставног суда Србије у протеклом периоду нису усамљени, јер је Уставни суд исто то учинио и када су му се за заштиту права обратили и ратни војни резервисти, учесници у одбрани земље од НАТО агресије, а који су доказано ускраћени за права која им припадају, чак и дискриминисани, па су ипак своја права морали остваривати пред Европским судом за људска права.
Онда су такву судбину доживели и пензионери, којима се противправно и суштински неуставно већ годинама сваког месеца умањује добар део зарађених примања – пензија, иако је држава њихова уплаћена средства из пензијских фондова потрошила ненаменски, игноришући да су та средства мировине пензионери годинама уплаћивали, али то није сметало да Уставни суд у својим одлукама које је по представкама оштећених пензинера доносио, јасно игнорисао да су пензије стечена, неотуђива и трајна права, која је Уставни суд србије дерогирао и поништио свесним онемогућавањем пензионера да се од тога заштите. Ради тога и пензионери Р. Србије правду и заштиту морају остваривати пред међународним правосудним инстанцама.
У међувремену су за кршење зајемчених права на ред дошле труднице и породиље, иако посебно заштићене категорије, којима је такође у дужем временском периоду неуставно и незаконито наплаћиван солидарни порез и то ни мање ни више него од накнада зараде и сл., а који им никада није надокнађен, јер је препрека томе управо Уставни суд, који намерно годинама не решава њихове захтеве.

Сада Уставни суд то чини и у случају око 60% родитељске популације Р. Србије, која жели да оствари право на информисани избор по питању инвазивних и по здравље ризичних медицинских интервенција – вакцинације. То јасно говори да је по основу овакве серије одлука Уставног суда и серије његовог антиграђанског поступања у Р. Србији суспендована сила и владавина права, јер се од стране Уставног суда Србије промовише само право силе и право политике силе.

Чињеница да је на овај начин, као и изнетим ставовима у донетим одлукама, Уставни суд недвосмислено ускратио великом броју грађана сваку правну заштиту у било ком случају и на било којој инстанци. Тиме се негира право приближно 60% свих оних у укупној популацији Р. Србије који се противе ускраћивању њиховог права на избор превентивних и медицинских мера којима ће бити подвргнути. Посебно оним мерама које су инвазивне природе, ризичне и као такве доказано доводе до широког спектра трајних и често неповратних здравствених последица, што води ка подели друштва, ка све већим отпорима грађана по наведеним питањима, али и потребе да се грађани организују и штите од неуставне и противправне репресије свим доступним средствима.
Коначно, то води и томе да се велики број грађана опет обраћа међународним правним инстанцама у настојањима да оствари и заштити темељна права која им као неотуђива припадају. Тиме се руши како углед правосуђа Р. Србије тако и Р. Србије као правне државе, која очигледно не дели цивилизацијске тековине којима у евроинтеграцијама декларативно тежи.
Уставни суд је у свом игнорисању права великог броја грађана, чак већине популације, а која проистичу из обавезујућих међународних Конвенција и самог Устава Р. Србије, одређене Конвенције које је помињао у образложењу решења наводио чак и малим словом. То говори до које се мере Уставни суд суштински ниподаштавачки бавио овим правима и како их је суштински третирао, као и какав је став заузео у односу на те Конвенције и међународне правне акте на које су се грађани позивали искључиво у функцији настојања одржања права на неповредивост физичког и психичког интегритета, тј. да о својим правима и слободама, као и неповредивости интегритета сами информисано одлучују.
Уставни суд у свом решењу и сам истиче да се није ни на који начин бавио оправданошћу оспореног законског решења са, мора се истаћи, кључног медицинског становишта. Обзиром да признаје да за то није стручан, али је и као нестручан, ипак посегао за тим, да за питање о коме негативно у односу на грађане одлучује, одбије чак и да струку и грађане о чијим се правима ради, упути на решавање овог питања како би се постигао консензус и поштовање неповредивости интегритета грађана. За то време би суспендовао репресивне мере које на стотине хиљада грађана излажу репресији државе.

Дакле Уставни суд на описани начин поступа и одлучује без обзира на то што се у конкретном случају ради о питању које је дубоко поделило и друштво и јавност, али и медицинску струку. Сада већ скоро 60% грађана дели становиште по коме је против присилне имунизације, јер је сматра објективно неоправданом, као и велики број лекара који су изложени прогону и застрашивању уколико би изнели став који је заснован на поштовању права пацијената, моралу и етици.

Уставни суд из неког разлога упорно игнорише и чињеницу да о разлозима за увођење присилне вакцинације нема консензуса ни у струци, што јасно потврђују и бројна јавна иступања и сучељавања присталица присилне медицине са савесним и етички настројеним лекарима у том смислу, о чему савесни лекари износе јасну научну и стручну аргументацију. Остаје нејасно како је Уставни суд, обзиром на сврху свог поступања и оквир у коме мора да поступа, стао на страну законодавца и једног дела медицинске струке, а против права већине сопственог народа и њихових права.

У ситуацији када законодавац за последице присилне вакцинације, која је заправо медицински експеримент, не сноси никакву материјалну, моралну или било какву другу одговорност, бројне, трајне и непоправљиве последице вакцинације међу најмлађом децом, остају само безлична статистика. Уставни суд се својом одлуком изјаснио да води рачуна само о томе како ће и тај суд, насупрот зајемченом интегритету грађана заокружити систем који присиљава грађане да они своју децу излажу бројним опасностима вакцинације (као у наставку), али да онда, у случају наступања таквих последица, тај проблем остане само родитељима, који нигде нису видљиви и препознатљиви!?
Сходно свему наведеном, грађани су од стране Уставног суда упућени да своје незадовољство наведеним решењем о начинима присилног излагања ризицима вакцинације усмере према независним и објективним међународним судским инстанцама, пред којима ће надаље остваривати своја права, јер не желе да се над њима спроводе никакве инвазивне медицинске или друге експерименталне мере, као ни мере којима се потпуно дезавуише институт информисаног пристанка на медицинске процедуре. Посебно, јер се од стране медицинске струке у свакодневној пракси чак негира здравље деце ако она нису вакцинисана, што нема ни здраворазумско утемељење, а кроз негирање се даље оспорава право на боравак у васпитно-образовним установама, што јасно има импликације и на право на обавезно образовање, које је оваквим решењем Уставни суд ставио по хијерархији испод јавно – здравственог експеримента присилне вакцинације.
У том смислу сматрамо да је неопходно да се јавности скреће пажња и овим саопштењем и иначе на спорне састојке и неефикасност вакцина, обзиром да се тиме Уставни суд, према сопственом утврђењу, као нестручан судски орган за медицинска питања није ни на који начин ни бавио, па ни осврнуо приликом предметног одлучивања, јер је то једини начин како би јавности, тј. свима онима којима су такве информације неопходне ради безбедности, били предочени јасни разлози страха грађана, из којих настаје потреба и тежња праву на информисани пристанак у вези са медицинским процедурама које им присилно задиру у физички и психички интегритет.
У том смислу се ради права јавности да зна, овом саопштењу (у наставку) прилаже извод из званичног заједничког издања Министарства здравља Р. Србије и Републичког фонда за здравствено осигурање под називом „Фармакотерапијски протоколи за најчешће болести и стања у примарној здравственој заштити“ који је састављало приближно две стотине реномираних аутора, као свакодневни приручник сваком од 7000 изабраних лекара у Р. Србији, посебно одељак „ПОСТВАКЦИНАЛНЕ РЕАКЦИЈЕ – Т88.1“.
Уставни суд је ускратио грађанима ове јасно дефинисане протоколе поступања лекара и доказане последице вакцинације, које несумњиво доводе у везу ДТП и ММР вакцине и аутизам, АДЕМ (Акутни демијелинизирајући енцефаломијелитис), трансверзални мијелитис, оптички неуритис, Guillain-Barre синдром, периферну мононеуропатију, Дравет синдром, инфантилне спазме/West синдром, фебрилне конвулзије, асептички менингитис, енцефалитис, енцефалопатија, хипотонично- хипореспонсивне епизоде, акутна енцефалопатија, асептични (mumps) менингитис, неуритис/неуропатија брахијалног плексуса, брахијални неуритис, паралитички полиомијелитис, морбилозни енцефалитис, повреда нерва и.м. ињекцијом и многе, многе друге.

Управни одбор удружења „Грађанска иницијатива за необавезну вакцинацију“

Дана: 11.11.2017.год у Београду

ИЗВОР: Vakcine INFO

————

ПОВЕЗАНО:

*Уставни суд Србије одбацио је иницијативе за покретање поступка за оцену уставности законских одредби које се односе на обавезну вакцинацију

*

*Краљевска породица у служби смрти: Принц Вилијам отворено о пројекту смањења броја људи!

*Трибина у општини Стари Град: „Истина о ММР вакцинацији“ (фото, видео)

*Владимир Димитријевић: Биополитика и насилно вакцинисање – Србија и неолиберални тоталитаризам

*ОТВОРЕНИ ПОЗИВ УГ НоВа медијима да покрену јавне дебате на тему ПРАВНИХ, ЕТИЧКИХ аспеката и ЉУДСКИХ ПРАВА „обавезне“ (присилне) вакцинације

———–

11.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s