АКТУЕЛНО

Михаило Меденица: Заспала је Миона, а умрли смо ми…


Михаило Меденица

Умрла је Миона! Надам се мирно, тихо… само склопила уморне капке и уснила. Без боли, превише га је проживела за три године живота. Свега три.

Анђели заправо не умиру, они само заспу, заћуте… Све око њих замре и чује се тек тих лепет крила а небо се некако свије, полегне да се још нејаки анђео ухвати за облак и…

Србија је изгубила још једно дете- Србија је добила још једног анђела.

Превише их је за мучену Србију која живља постоји као гробна и небеска неголи земаљска!
Превише је неба загледаног у Србију. Пречесто се располути, свије и полегне над њом… Несносно је прегласан тај нечујни лепет крила анђелчића…

Неподношљиво је више ноћу гледати у свод и збрајати колико звездица трепери за Србију. Неподношљиво!!!

Неподношљивом лакоћом пијуци бију о земљу над којом се није слегла ни претходна хум а већ је разјапила чељуст за нови бели ковчежић с благом…
Лажем, нису то чељусти, и земља нариче чини ми се, проклињући себе што је будаци тако лако разгрну у онолицке раке…
Онолицке, једва веће од играчака што су пале крај постеље када анђелу клону капци, главица, ручице… па лепетају над мајком што рида и лелече, желећи да је додирну, кажу, слете на раме и дошапну: „Мама, па не плачи, жива сам, ево види како ми се небо радује а ти… Ти плачеш, мама, не чујеш ме, не видиш, не осећаш како те крилима милујем по образу, мама…“

Миона Којадиновић, ено је горе, људи, у најсјајнијем сазвежђу анђела, трепери, засија толико јако да човека ослепи мрак…
Превелика крила за тек три године, анђеле! Свикнућеш се, не брини, не теже више од живота…
Заправо, не знам колико тежи живот, принцезице?! Знам колико кошта, малена, али где ћеш ти то са три године разумети, и зашто би?!

Била си број, сине. Онај што се добије да на њега људи уплате за нељуде.
Не за себе, за њих, пиле, јер да је само до људи не би дечији живот стао тек у четири цифре и вапај да се уплати док још има наде и времена.
До нељуди је то, али ти си имала „срећу“ да не схватиш како се људи деле на добре и лоше.

Волео бих, волела би васцела Србија да је било још мало времена да покушамо…
Да покушамо, али шта?! Да те слажемо како је довољно да људи дају док нељуди отимају!
Да те гледамо у те окице а знамо да знаш све што прећуткујемо, молећи се Богу да о ноћи не засија нова звезда над Србијом?!
Лажући те да ће четири броја и неки добри људи што су се навече молили да изјутра не прочитају: „Умрла је Миона“, „Умро је…“, „Умрла је…“ бити довољно да слажу будак како је земља претврда и да не бије о њу, да је не разгрће, да мајка не умире над белим сандуком што полако јој полако измиче из наручја, руку, и спушта се, спушта и тоне док не удари о дно бездушности а грумење почне да добује по њему ко пуста хајдучија кад бије о врата уз зверске урлике…

Никоме на душу твој санак, анђеле, јер немају душе они коју су учинили да живот детета вреди четири броја, па ако буде времена док се сакупи…
Никоме на душу твој санак, мила, јер нема је ни у коме од нас довољно, зашто да те лажем сад када си анђео и све знаш!

Бездушницима смо дозволили да животе сведу на четири броја, а ми смо, опет, некако веровали да ће бити довољна да купимо још времена, заборављајући да заправо трампимо дете за анђела!

Веровали смо, искрено, јесмо, у најбоље, али шта је најбоље када се помириш с тиме да је и време и спас у рукама најгорих а ти можеш само да потплатиш јутро да сачека још мало и устави глас да ће се ноћ зорити још једном звездицом, а да ће за дететом наставити да живе четири броја додељена неком другом, тутњава безгласног лепета крила бити све гласнија, јаснија и неподношљивија!

Заспала је наша Миона! Заспали је још толико њих пре ње. Превише смо анђела дали небесима! Претешка су то крила за први лет када су тек по који корак направили по земљи…

Живе још само бројеви и нада да ће људи отети од нељуди ту проклету рачунаљку којом разрезују шта је све важније од живота деце?!

Спавај мирно, анђеле! Нема више бола, патње, муке, јаука, људи што су се молили јутру да у ноћи не виде…

Нема их, умиру са вама, децо! О наше душе добује то страшно грумење, живи смо сахрањени…
Живе још само нељуди, сине.
Њихових стопа нема у земљи- њиховог гласа небо не чује.
Постоје још само у еху сопственог јада и сенци што се отела од некадашњих људи па као бесно псето тумара недрагом, кидишући на човека што га прогони сопствена сен…

Господ да те помилује, анђеле, и настани тамо где праведници почивају!
Играј се, пусти ова слова, ниси стасала да их научиш…
Играј се, нигде више не журиш…
Твоја су небеса, бескрај, довека…
Играј се, принцезице, и поздрави…

Превише је анђела за Србију, превише ноћи у којима ћемо разбрајати јел` још која звездица засијала у нашем сазвежђу док несоји реже и лају на месец страхујући да не ода куд иду, тражећи остатке себе…

Михаило Меденица

ИЗВОР: ДваУЈедан

—————

13.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Samo suze mogu da joj pružim, i njenim roditeljima! Zlo je kad Sparta baca svoju bolesnu decu! Kvislinzi dušu nemaju, pa ne mogu da ih pitam gde će im ? Postali smo „eksperimentalni zamorčići“
    nije ni čudo, kad nam ministra za zdravlje zovu doktor smrt. Mek joj jastuk od oblaka! Stiglo vreme kad živi traže od mrtvih da se pomere da oni legnu!!! Kakvi smo i šta dopuštamo da nam rade, nismo ni zaslužili bolje. USTANAK, INAČE ĆE NEROĐENA DECA DA NAS PROKUNU!!!

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s