АКТУЕЛНО

НП Отаџбина: Вучић од Американаца тражи само девет одсто територије Косова и Метохије?


Изјава председника да не можемо да уђемо у Европску унију ако не потпишемо са сепаратистима у Приштини свеобухватни мировни споразум је нешто што смо сви одавно знали. И не само то, у Европску унију се не може ући ако се не отвори поглавље 31 у коме стоји да Србија своју спољну и безбедносну политику мора да усклади са политиком ЕУ што у преводу значи да Русији уведе санкције

Последње информације које су допрле до српске јавности јесу да председник Републике Србије тражи од Американаца девет посто територије Косова и Метохије што у преводу износи 3 и по општина на северу Косова и Метохије јер и површина тих општина у односу на остали део Косова чини 9 посто. Срамно и поражавајуће, имајући у виду да је Косово и Метохија територија свих грађана Србије и нико није овластио Александра Вучића да тргује са нечим што није само његово.

Овакву скромност кад су цифре у питању Александар Вучић и његов брат не показују када се ради о тендерским процедурама и финансијским малверзацијама.

Необично је да председник тражи од Американаца оно што је својевољно препустио Приштини јер је погасио све институције државе Србије на северу Косова и Метохије.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ је снажно против сваке поделе Косова и Метохије јер је Косово и Метохија у свим међународним споразумима и уговорима део територије Републике Србије. Оно што Александар Вучић не разуме јесте да се Косово или цело добија или цело губи. Својом понудом Американцима показује само озбиљан политички дилетантизам јер уместо да се бори да га поново врати у састав Републике Србије он га је својом политиком и Бриселским споразумом удаљио од матице корацима од седам миља. Не чекајући да се његов самопрокламовани унутарсрпски дијалог заврши он је већ послао понуде Вашингтону показујући само колико му тај дијалог значи.

Изјава председника да не можемо да уђемо у Европску унију ако не потпишемо са сепаратистима у Приштини свеобухватни мировни споразум је нешто што смо сви одавно знали. И не само то, у Европску унију се не може ући ако се не отвори поглавље 31 у коме стоји да Србија своју спољну и безбедносну политику мора да усклади са политиком ЕУ што у преводу значи да Русији уведе санкције. Ако је то тако, а тако јесте, зашто председник Републике не распише референдум на коме би се грађани Србије изјаснили да ли су за улазак у ЕУ по цену губитка КиМ или можда други референдум на коме би се грађани изјашњавали да ли су за улазак у ЕУ по цену увођења санкција Русији. Таква два референдума, или боље спојена у један, на најдемократскији начин би показала шта грађани Србије заиста мисле. Нормално, да референдумска кампања буде равноправна где ће све политичке опције имати равноправан приступ медијима.

У последњих месец дана Александар Вучић је у више наврата понос и достојанство Срба унизио до крајњих граница. Прво је гласовима своје „Српске листе“ изабрао ратног злочинца Рамуша Харадинаја за председника сепаратистичке владе у Приштини. Потом је приморао српске судије са Косова и Метохије да положе заклетву верности сепаратистичком вођи у Приштини Хашиму Тачију. Међутим, оно што су посланици „Српске листе“ у скупштини самопроглашене републике Косово изгласали је врхунац безобразлука. Они су гласали да припадници ОВК добију националне пензије чиме су их у потпуности аболирали и од терориста направили ослободиоце. Зато експонати изложени испред Скупштине Србије са ликовима несталих и убијених Срба делују цинично јер су оне који су ове Србе убили неки други Срби (посланици „Српске листе“) ослободили сваке кривице и материјално их наградили.

Јуче су иначе посланици тзв. Српске, или боље рећи шиптарске, листе замрзли свој политички однос са Хашимом Тачијем. Још једна у низу подвала Александра Вучића јер ће убрзо поново да га одмрзну. Ако желе да направе прави родољубиви искорак најбоље би било да врате своје посланичке мандате и не брукају српско достојанство у тој сепаратистичкој институцији. Нажалост, тако нешто не треба очекивати јер њихов шеф председник Републике Србије то не би ни у сну смео да помисли. Јер је он одавно продао веру за вечеру.

Косовска Митровица, 17. 11. 2017.
Информативна служба Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“

ИЗВОР: Стање ствари

***

ПОВЕЗАНО: 

*НАЈАВА: Конференција за новинаре – „Косово-монолог или дијалог? Питање је сад“

18.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

3 replies »

  1. „Јер је он одавно продао веру за вечеру“ каже у тексту. али је тачније:

    ПРОДАО ЈЕ ДУШУ ЂАВОЛУ заједно са бившим вадикалима и многим садашњим вадикалима на челу са ШРЕКОМ !

    Свиђа ми се

  2. ШИ СРБИ – ШИПТАРИ

    КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ

    ДОКУМЕНТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА

    Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).
    Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.
    Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.
    Овај документ је заведен у Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:
    “Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.
    Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.
    Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.
    Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).
    После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.
    Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.
    Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.

    ХХХ
    У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.
    Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.
    Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:

    1) према броју рођене деце у једној години,
    2) броју умрлих у једној години,
    3) количини потрошеног хлеба у једној години,
    4) количини потрошене соли у једној години и
    5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.

    ХХХ
    Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.

    ХХХ
    Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је насхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.

    Београд, 16. 4. 2002.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s