АКТУЕЛНО

Александар Павић: Алек и Алекс


фото: ФСК

Зашто је, тачно, Александар Вучић, нажалост у својству председника државе, примио „заменика председника Управног одбора Фондације за отворено друштво“ Александра Сороша (односно Алекса Сороса, како му тепа вест РТС-а, што указује не само да је већ дошло до својеврсног интимизирања са изданком старог зликовца, већ и да ћемо, после „Скат или Скот“, можда добити и нову контроверзу, „Сорош или Сорос“)?

„Зато што сам паметан,“ вероватно би гласио Вучићев рефлексни одговор.

„Зато што Србија разговара са свима,“ мудро би могао да дода Дачић.

„Зато што је свака помоћ у евро-интеграцијама Србије више него добродошла,“ зацвркутала би тако већ некако Јадранка Јоксимовић кроз своје перманентно напућене ЕУсне.

„Зато што Вучић увек види даље од других,“ бескомпромисно би се надовезао Небојша Стефановић.

„Зато што Србија нема непријатеље,“ придодао би сада већ скоро сасвим заборављени Тома Николић из своје „колибе“, ако би се ико уопште сетио да га пита.

„Зато што је Србија слободна, суверена и независна земља, добронамерна према свима, а уз то уме да седи на колико год столица је потребно у интересу њеног народа и регионалне стабилности, љубоморно чувајући своју неутралност, што председник Вучић државнички препознаје“ укључио би се и Вулин.

„Да би још једном вешто улетео у простор који је до сада монополисала Друга Србија, отупио традиционално непријатељску оштрицу, и из тога још прибавио и неку корист по Србију и њене грађане,“ изанализирао би неки благонаклони аналитичар.

И тако даље…

Односно, јасно је да се увек могу наћи речи које ће оправдати практично било који или какав потез неке власти – а затим и средства информисања која ће их пренети, колико год пута требало, без непотребног и злонамерног опонирања.

Но, то нам ипак још увек не даје задовољавајући одговор на постављено питање. Зашто?

Одговор – па ако је већ примио ко зна колико пута, како то сликовито рече руски амбасадор, седамдесет петог заменика двадесет четвртог помоћника шефа Стејт департмента, што не би и овог лика? – би могао да пије воду. Осим… 75-ти заменик 24-ог помоћника је ипак, ипак представник, бар формално, председника САД, до недавно главног светског хегемона и једне од две главне нуклеарне суперсиле.

А Алекс Сорос – чији је он изасланик? Свог оца? Оног истог за ког је Вучићев „велики пријатељ“ Виктор Орбан рекао да је „уништио животе милиона Европљана својим финансијским шпекулацијама“? Који је за Русију рекао да представља „егзистенцијалну опасност“ за Европу? За кога је Трамп, с којим би и Вучић и Дачић некако да успоставе директне комуникације, па и позову у Србију – рекао да припада „структури глобалне моћи која је одговорна за економске одлуке које су опљачкале нашу радничку класу, лишиле нашу земљу њеног богатства и гурнули новац у џеп шачице великих корпорација и политичких ентитета“?

Моника Белучи се може разумети. Рејф Фајнс такође. Стивен Сигал – што да не? Нико од њих није ружио Србију, нити радио против ње, нити навијао за њено бомбардовање, а спремни су, макар и за новац, да кажу и по коју лепу реч за њу. Председници врло моћних држава умеју да се виђају и сликају са „селебритијима“, то није никаква новост.

Али Сорош/Сорос, чиме нас је он то задужио, осим злом? И Соњом Лихт (заједно са хиљадама лихтића испилелих из НВО инкубатора попут ванземаљаца их хорора)?

Која је, дакле, сврха?

Између осталог, вест каже и ово: „Сорос је нагласио да је Фондација за отворено друштво спремна да пружи подршку реформским процесима и развоју предузетништва, као и програму интеграције Рома у Србији.“

„Реформски процеси“ по Сорошевом рецепту… То би биле ствари попут даљег растурања породице, отимања деце од родитеља, институционализације радикалног феминизма, (хомо)сексуализације и полне конфузије деце, даље атомизације друштва путем екстремне идентитетске политике, максимализације ЛГБТ агенде, дебилизације школства, промене свести, манипулације историјом, наметања осећаја трајне кривице српском народу, наставка отимања Косова и територијалног распарчавања српског етничког простора, пљачке привредних и природних богатстава, и сличних дивних ствари.

„Развој предузетништва“… Сви знамо и дирнути смо колико се оних 1% најбогатијих глобалиста, у које спада и Алексов тата, истински брину о „малом човеку“ и његовом „предузетништву“, и да су увек и у сваком тренутку спремни да га благослове могућностима додатног задуживања, под врло повољним каматама, све док не постане њихов потпуно зависни дужнички роб.

„Програм интеграције Рома у Србији“… Сорош/с, знамо, живи за Роме, односно за све етничке групе које потенцијално могу да трајно промене етничку слику Србије и сличних блентавих европских земаља.

Што нас, гле чуда, доводи до још једног индикативног момента, којег је сасвим отворено најавила народни посланик СНС Љиљана Малушић:

„Ускоро ће у скупштину Републике Србије ући закон, који је већ у процедури, о интегрисаности, овај, миграната и ја ћу га са задовољством, овај, заиста изгласати. Морамо помоћи тим људима. Уосталом, свако негде има неку кућу. Толико празних кућа има у Србији, ја мислим на десетине хиљада. Наталитет нам је… ја мислим да смо једна од земаља која је при крају лествице у Европи. Треба да размислимо о томе да је наш основни циљ на овој планети да будемо бољи људи.“

Ту смо. Ово је музика за Алексове уши. „Хуманост“ о туђем трошку, на туђ рачун, на туђој имовини. Тата Сорош/с је гласно и јавно сањао о томе да се ЕУ обавеже да ће примати бар милион „миграната“ годишње. Али је налетео на тврдо међу пробуђеним националистима широм Европе, док је „мути Ангела“ због тога што је јавно подржала његов „сан“ озбиљно угрозила своју до тада неупитну политичку каријеру.

Но, знао је још тада тата за једну земљу на брдовитом Балкану која се на сва уста хвали о томе како је широм отворила своја врата за придлошлице из целог света. У којој на делу може да покаже своју „хуманост“ и постиди остатак Европе.

Можда су оваква размишљања само „теорија завере“, „мржња према Вучићу“ и, уопште, онима који раде дан и ноћ уместо да спавају и само критикују (ваљда у сну).

Али, ево, нека неко смисли једну добру ствар којој би Србија могла да се нада од Сороса/Сороша, па нека та „злонамерна“ размишљања демантује. Оно што желе Чеда, Чанак, Угљанин, Бакир, Тачи и Харадинај се не рачуна.

Ипак, хтели-не-хтели, оно што Алек жели се, док год је председник, рачуна. И, у недостатку супротних доказа, користећи метод Окамове оштрице, најлегитимније је извести следећи, најједноставнији и најочигледнији закључак: Алек се нада добрим стварима од Алекса зато што њих двојица деле суштински исте вредности.

Александар Павић

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

————

23.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s