АКТУЕЛНО

Припадници Војске Србије инсистирају на поштовању њиховог угледа док су за њих хероји српске историје „будале“ а о држави брине НАТО


Избацивање двојице припадника Војске Србије почетком новембра, из угоститељског објекта у Пожаревцу, привукло је приличну пажњу јавности. Догађај је провучен кроз устаљену шему извештавања по којој се већ на почетку „зна“ ко је крив а ко кривац. Принципом непогрешивости припадника војске читав случај је окарактерисан као бахатост власника локала и повређивање достојанства војника у српским униформама, то је све.

Војни синдикат Србије је поводом овог догађаја издао више него острашћено саопштење1, између осталог, наводећи да „двојица припадника Војске Србије, дана 01. новембра 2017. у кафићу „Каспер“ у Пожаревцу нису били услужени само зато што су носили униформу Војске Србије. Према расположивим подацима до којих је дошао Војни синдикат Србије, разлог је то што власник овог угоститељског објекта не воли војску и како каже, он у свом кафићу одређује правила и да српски војници ту нису добродошли“.

Војни синдикат, по свему судећи, свесно деформише па чак и измишља околности у којима се догађај збио па тако наводи речи власника локала али тек „према расположивим подацима“. Ово увелико подсећа на начин на који су Западни медији имплицирали кривицу српским генералима и официрима из последњих одбрамбених ратова и пре самог почетка суђења, упркос претпоставци да је свако невин док Суд не докаже другачије, тражећи што строжије казне за њих.

Сведоци смо тога да је управо најпоштованији живи српски генерал Ратко Младић, после деценија прогона обављао најтеже физичке послове како би преживео, био ухапшен, предат НАТО Суду у Хагу и осуђен на доживотну робију без почињене кривице. Са друге стране хрватски, муслимански и шиптарски „официри“, доказани ратни злочинци који су попут коалиционог партнера српског режима Рамуша Харадинаја и сами писали о убиствима и злочинима које су починили и то објављивали, редом се налазе на слободи. Војни синдикат Србије би то морао да има на уму када на исти начин прилази свом „противнику“ из свог народа.

Из остатка саопштења јасно се да закључити да су представници једино вапили за „правдом“, боље речено за одмаздом над власником локала, на шта упућује снажан говор мржње са јасно израженим елементима позива на линч:

„Обзиром да се ради о најгорој врсти дискриминације, али и увреде симбола Војске Србије и саме државе Србије и грубе повреде људских права загарантованим Уставом, позивамо све надлежне инспекције и институције да реагују и преиспитају рад овог објекта. Не заборавимо да су се сличне ствари дешавале у Хрватској и Словенији деведесетих година и да су тако кренули немили догађаји. Доживели смо да у Србији српски војник оваквим поступцима буде грађани другог реда, а и потпуно је ненормално да некоме у Србији, смета српска униформа, иако му је у тој држави омогућено да ради и заради кроз угоститељску делатност“ наводи се у саопштењу Војног синдиката прослеђеног медијима које је на овај начин и само прекршило неколико закона на које се тобож позива.

Са друге стране локални инфо-портал из Пожаревца ступио је у контакт са власником локала који им је потврдио да се он тог дана није тамо налазио и да не може ни да негира нити да потврди да се то догодило.

На инсистирање да каже зашто тврде да он не воли војнике, одговорио је:

„Кажу да ја не волим војску, па еквивалент томе је и да војска не воли мене. Најбоље је да ти што мене оптужују провере мој војни картон и виде мобилизацију, два ратишта, па нека закључе да ли ја волим или не волим војску“.2

Војни синдикат није позивао, барем не јавно, на проверу војног картона власника локала кога је, као двостуког ратног ветерана, довео у положај грађанина другог реда што не представља доследно инсистирање на очувању војничког достојанства припадника Војске Србије.

Поредећи инцидент у Пожаревцу са терористичким нападима сепратиста у деловима бивше Југославије који су за собом оставили људске жртве, страдања у вишегодишњем крвавом сукобу и милионски збир прогнаних и расељених, је неопрезно, неозбиљно, потпуно неразумно и у најмању руку срамно.

Ипак, изоставићемо чиниоце овог конкретног догађаја и из њега истргнути опште карактеристике ове појаве, за сада потпуно усамљене. Ова пример ће послужити тек као повод за размишљање о данашњем припаднику Војске Србије и његовој доследности ономе што је српски војник кроз историју био. Зато је неопходно удаљити се од уврежених схватања занимања и направити резиме у коме ће са једне стране наћи припадник трансформисане Војске Србије и положај односно, безбедност државе и њених грађана за које је он задужен.

Престанак отворених оружаних сукоба на територији Србије (изузев периода терористичких акција на подручју Прешева, Бујановца и Медвеђе током 2001. године) представља повлачење српске војске и полиције са Косова и Метохије што је последица је примирја потписаног јуна 1999. у Куманову. Тада је прекинута варварска агресија НАТО пакта а започела његова окупација Косова и Метохије под чијим патронатом је уследио прогон и страдање срског народа. Протерано је око 360.000 људи, од чега Срба око 280.000, порушено преко 150 цркава и манастира, уништено око 10.000 надгорбних споменика, на десетине хиљада домова спаљено или узурпирано.

Октобра 2000. године у Србији долази до масовних протеста у којима је власт свргнута у ономе што је по први пут названо „обојена револуција“. Свега две недеље касније „Политика“ је цитирала „анонимног представника НАТО-а“ који тврди да би Алијанса поздравила приступање Југославије тој алијанси а свега шест месеци касније3 Министарство одбране затражило је да приступи партнерству за мир, а идеју је подржао чак и Генералштаб.

„Реформа“ војске започета је 2003. године кадаје рапидно смањен број активних припадника са  тенденцијом даљег пада по замисли НАТО команде до броја који је предвидела да Србија има. Енормно је смањен број тенкова, оклопних возила и противавионских система. Чинови и ознаке на униформама припадника војске Србије су такође „реформисани“ по НАТО стандардима. Најсрамније од свега је што тада НАТО почиње обуку официра Војске Србије, односно поражени почиње да обучава војску коју није успео да порази у рату неколико година раније!

Истовремено, припадници НАТО снага у оквиру јединица КФОР-а на Косовуи Метохији логистички али и војно, организују и помажу терористичке акције косовских сепаратиста уперених против српског народа, попут оног у Ливадицама код Подујева или Погрома годину дана по почетку „реформи“, 17. марта 2004. године изазваног намерно пласираним лажним вестима о удављеним албанским дечацима. За само три дана, колико је насиље трајало, протерано је преко 5000 углавном Срба, уништено на хиљаде српских домова, школа и других јавних зграда, уништено и спаљено преко 35 цркава, манастира и велики број православних гробаља. У више наврата су припадници КФОР-а и дуги експерти потврдили да се радило о организованом а не спонтаном насиљу. НАТО јединице на терену нису учиниле ништа да насиље зауставе иако имају и капацитет и мандат за то. Напротив, у више наврата они су директно учествовали и спроводили расељавање Срба.

Војска Србије је наводно пришла административној линија КиМ са остатком Србије и ту чекала даља наређења. Оно које је добила било је повлачење у касарне.

„Партнерству за мир“ као најзначајнијој иницијативи НАТО-а, како тврде у Министарству одбране, Војска Србије ће приступити 2006. године.4

Тек што се стање делимично смирило долази до изношења пред јавност идеје о учлањењу у НАТО пакт али лукаво, кроз оне личности за које се и очекивало да ће бити против тога. „Ми јесмо за улазак у ЕУ, али смо против чланства у НАТО. Тражимо да се о том питању изјасни народ на референдуму, а ми ћемо поштовати сваку народну вољу“ рекао је Ивица Дачић 2007.године а пренео Глас јавности који септембра исте године доноси још једну Дачићеву изјаву: “И не можете очекивати да вас Русија брани и да идете у НАТО. Па, то је директно забадање прста у око Москви“.

У том периоду се увелико припремало самопроглашење „независности“ Косова и Метохије у круговима шиптарских сепаратиста.

Тадашњи министар одбране Драган Шутановац изјавио је да „војска никако неће ући у сукоб са Кфором (па чак) ако би Албанци кренули у напад у северном делу Косовске Митровице: „У склопу свих сценарија, једини који није логичан и који није примењив јесте улазак Војске на Косово и сукоб са Кфором. Сукоб са Кфором био би поново сукоб са међународном заједницом“5, оном Међународном заједницом која је у том тренутку припремала отимање територије. Само ова изјава довољна је да му се суди за издају али и изазивање опасности и угрожавање становништа јер најавом пасивног односа војске према евентуалном нападу заправо је додатно подстицао да до њега и дође. Што се и догодило али тек 2011. године, када је Шутановац поновио да је „снажан дипломатски одговор сада стандардни став Владе Србије”. У то време припадници Војске Србије спремали су се да се укључе у операцију ЕУАталанта – мисију за борбу против пиратерије у Сомалији. Не, тамо нису ишле дипломате, тамо су ишли добро истренираи и наоружани војници.

Шиптарски сепаратисти, у организацији САД и ЕУ прогласиће“независност“ 2008. године. Због грубог кршења Резолуције 1244 Србија је имала пуно права да, како смо већ рекли примирје потписано у Куманову сматра неважећим и покрене се на очување државног интегритета и заштиту свог народа. Уместо тога државни врх Србије, који су чинили Председник Владе Србије Војислав Коштуница, председник Републике Борис Тадић и заменик председника СРС-а Томислав Николић, „оштро осуђују“ одлуку сепаратиста а Тадић тражи од УНМИК-а и КФОР-а највиши степен безбедности за Србе у Покрајини. Аутоматски су искључени сви легалани и легитмни инструменти државе Србије за акцију на коју је имала право али је била и њена обавеза по Уставу. Да не буде забуне ово није хушкање на јер принуђеност на одбрану није и не може да буде позив на рат.

Овај тренутак је преломни и у постепеном исказивању недостатка жеље српских власти да се од Русије затражи помоћ у дипломатском решењу државног питања а који је она обилно нудила. Тако долази до постепеног хлађења односа са Русијом а налози са Запада се у Србији извршавају беспоговорно.

Децембра 2010. године, усвајањем измена Закона о војној, радној и материјалној обавези у Скупштини Србије, укинуто је обавезно служење војног рока у Србији.

У Бриселу марта 2011. године отпочиње дијалог о Косову и Метохији са јасно израженом намером да јужна српска покрајина током тог процеса буде предата у руке сепаратистима који нису успели да је освоје ратом јер међу првим темама нашле су се катастарске књиге, председавање ЦЕФТА организацијом и царински печати.

Срби са севера КиМ почињу свој отпор јавно и у широком таласу. Након напада шиптарских оружаних јединица „РОСУ“, у лето 2011., Срби подижу барикаде и блокирају путеве на оним правцима одакле су могли да уследе напади. У неколико наврата током 2012. године немачки и амерички НАТО војници напали су голоруке Србе отварајући на њих ватру из више различитих врсти наоружања. Рањено је неколико људи, више њих претучено и завршило у болници са тежим и лакшим повредама. Срби су пружали отпор јер нису желели да их задеси геноцид какав је спроведен над њиховим народом јужно од Ибра. Уместо подршке почиње њихова криминализација од српских медија јер је про-западна власт у Србији је одлуку већ донела. Антиуставни документ, који ће то ипак омогућити и практично, потписао је, односно парафирао, Ивица Дачић 2013. године у својству министра унутрашњих послова са представником сепаратиста, Хашимом Тачијем, правоснажно осуђеном на 10 година робије због убиства српских полицајаца.

За све то време Војска Србије, као и њени припадници појединачно, ничим се нису огласили иако су нападнути и држава и народ а чију одбрану представља бит те организације. Напротив, већ су увелико трајали редовни и све чешћи сусрети српских и НАТО војника.

У српским медијима однос Србије према Русији постаје „опасност“ јер се она налази под санкцијама Брисела који је на исти начин као и петооктобарску револуцију у Србији, изазвао немире на Мајдану а затим и угурао Украјину у рат да би нападнуто сопствено становништво руског порекла принудили да се брани, а после неколико дана ужасних злочина над њим, назвали их „сепаратистима“. Иначе, Украјина је држава у којој је нео-нацистички покрет најизраженији у Европи и јавно се промовише. Српске добровољце који тамо учествују у борбама на страни угроженог руског народа, домаћа власт је назвала „псима рата“. А припаднике Војске Србије, искључиво мотивисане зарадом, који одлазе у мисије широм света где је војном силом НАТО успоставио контролу, „професионалним војницима“.

Приступ НАТО пакту изводи се лаганим пузањем али без прекида. Тако је, на пример, само у 2016. према подацима из Министарства одбране, српска војска реализовала чак шест војни вежби са НАТО снагама а две са руском војском.6 За то време траје проблем са руским хуманитарном центом у Нишу чији чланови не могу да добију дипломатски статус кога има сваки војник НАТО пакта у Србији и то обезбеђен кроз неколико најважнијих споразума потписаних без икаквог негодовања.

Статистика је проста и неумољива. Видимо да то нашој држави ништа добро не доноси, а да ли доноси припадницима војске? Тешко… Ову службу годишње напушта преко 1000 њених припадника, дневно у просеку њих шесторо, услед крајње неповољног положаја у коме се налазе, буквално на ивици беде, са најмањим примањима у региону од чега чак 81 одсто њих има плату мању од просечне у Србији.7

Штавише, они су једини државни орган који нема колективно осигурање, иако је сваки послодавац је дужан, по Закону о раду, да осигура свог запосленог. У случају повреде на раду припадници Војске Србије принуђени су да туже државу како би у поступку парнице остварили накнаду штете. У међувремену свако здравствену услугу морали би сами да плаћају од своје плате.

А како то они подносе? С времена на време синдикати започну таласе протеста који врло брзо буду проглашени за непријатељске и издајничке. Осим поменутог напуштања службе других видова протеста нема. Заправо, већина активних и припадника по уговору, своју шансу види у такозваним „мировним мисијама“ односно у снагама НАТО пакта које су окупирале неку од економско исплативих земаља широм света. Тако да уместо да се на неки начин боре за ослобађање сопствене територије, српски војници теже ангажману у сличним окупационим мисијама.

Током једног случајног сусрета са официром Војске Србије М. Б., рођеним у Истоку на Косову и Метохији а у восјци ангажованим од друге половине осамдесетих, повео се занимљив разговор. Официр није крио одушевљење организацијом и материјалним стањем НАТО снага у Србији а кукао је на положај припадника ВС. Упитан зашто то не реше сами уследило је одговор:

„Па како, шта ми можемо“?

„Зар војска није оружана формација чија је обавеза по Уставу и закону да спречава издају, штити и брани државне границе и слободу? Вама то налажу закони, због тога и постојите.“

„Ма, јесте али ту се ништа не може, много је тешко стање“

„Много је теже било Апису, Гаврилу Принципу, Обилићу, па су и те како успели да пронађу решење“, констатовао је саговорник официра, иначе цивил. Подсећање је имало намеру да подстакне родољубиви осећај и војнички понос у њему.

„Ма, они су били будале“ кратко и одсечно је одговорио официр Војске Србије.

Разговор се водио у угоститељском објекту у Косовској Митровици који се, ето, зове баш „Москва“. Остали за столом су ћутали. Саговорник официра није рекао више ништа, устао је одмах и без речи отишао.

Да ли је неко осећао потребу да догађај прогласи за инцидент и скандал какви су се дешавали непосредно пред рат у Словенији и Хрватској? Тешко да би тако нешто могло да на тај начин буде представљено у јавности.

Чак, овај случај не можемо да назовемо изолованим јер Војска Србије хлебом и сољу дочекује у госте представнике НАТО пакта а који су извршили још увек некажњене ратне злочине над Србијом. До тог сусрета је дошло у Батајници истог месеца када се догодио и инцидент у Пожаревцу, овом приликом се Војни Синдикат није огласио.

И да на кају донесемо трезвени закључак, за омамљене лажним митом о војсци и парадним вежбама њених промотера, вероватно и болан.

Српски војник данас, реформисан по стандардима НАТО-а, више није српски војник већ припадник Војске Србије подјармљене интересима НАТО пакта и окренуте против интереса српског народа и државе. Таквог војника који носи на себи униформу скројену по НАТО моделу, не можемо постоветити са српским војником који је кроз читаву историју управо својим животом био бедем пред насртајима те врсте.

Српски народ данас нашао се на позицији непријатеља сопствене владе и носиоца власти. На својој страни нема ни образовање, ни културу, ни медије и све је јасније да ни полиција ни војска нису више његови заштитници већ строго контролисана институција у рукама властодржаца који га путем разних видова репресије уводе у стање окупације. Због тога је прунуђен да покушајима изазивања гриже савести проба да учини што више може како би освестио оне који су задужени да чувају његову слободу и државу од вишеструко доказаног непријатеља Србије, НАТО пакта. Сарадња са њим, нема сумње, пут је у апсолутну пропаст која представља процес у већ поодмаклој фази.

Поступке јавног и отвореног указивања непожељног присуства НАТО-војника, домаћих или старних, треба да учеста, омасови па чак и радикализује све до граница прихватљивог протеста у оквиру закона.

Стога, не само да се одбијање пружања услуга војницима активним по НАТО прописима не може сматрати прекршајем већ би се, у циљу отрежњења тих колаборациониста задужених за очување своје државе и народа а не интереса мултинационалних војних корпорација, требало подстицати.

 

Иван Максимовић

———-

УПУТНИЦЕ:

www.srbijadanas.net/pozarevac-u-kaficu-kasper-odbio-da-posluzi-vojnike-zato-sto-su-nosili-uniformu-vojske-srbije/

tpknewss.altervista.org/oglasio-se-gradonacelnik-pozarevca/

3 AIM, Београд, 1. 4. 2001. „СРЈ и НАТО: Војска тражи сарадњу“

www.mfa.gov.rs/sr/index.php/spoljna-politika/sbp/partnerstvo-za-mir?lang=cyr

www.blic.rs/vesti/politika/sutanovac-vojska-srbije-nece-uci-na-kosovo/le22214

www.blic.rs/vesti/politika/izmedju-nato-i-rusije-vojska-srbije-u-2016-dvaput-vezbala-sa-rusima-a-cak-pet-puta-sa/xrlgcmr

www.slobodnaevropa.org/a/vojska-srbija-osiguranje-uslovi-rada/28330676.html

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

———–

24.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s