АКТУЕЛНО

Формира се антисрпски фронт уједињених муслимана Западног Балкана


фото: ФАКТИ

  • Војна неутралност Србији налаже да се коначно успостави у најмању руку еквидистанца између NATO-а и ОДКБ-а. Ако са једном страном постоји „партнерство за мир“, било би неопходно успоставити симетрично „партнерство“ и на другој страни. Ако на територији државе Србије постоји „Бондстил“, онда би и Руском центру за ванредне ситуације у Нишу требало понудити исто толико. Не да она три Руса, поред четири Србина и једног пса, добију дипломатски статус, него да и ОДКБ формира војну базу одговарајућег капацитета. Без тога нема довољно основа да тврдимо да нам је земља војно неутрална

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ЗАШТО ли је у Београду подигнута онолика дрека око изјаве Бакира Изетбеговића?!

Прво, сви знају да БиХ, без сагласности РС, не може да призна Косово. Друго, ко њега уопште било шта пита о Косову? И, треће, који је он па фактор, када реално представља само пет кантона са бошњачком већином унутар ФБиХ, која покрива пола од половине територије БиХ.

Том и таквом Бакиру, предсједници двије српске земље дали су значај велике опасности по опстанак српског народа. Вучић, који је ad hoc сазвао сједницу Савјета за националну безбједност. И Додик који је као појачање стигао из Бањалуке, иако се пријетње бошњачког лидера нису односиле на Републику Српску.

Зашто, ипак?

Непослушни Срби и неефикасна ЕУ

Нико није пропустио да у Бакировој изјави препозна америчке прсте, јер САД не крију нервозу што процес нормализације односа Београд-Приштина, уз посредовање ЕУ, иде споро, а вријеме не ради за суперсилу у опадању.

Заокупљени бројним и важнијим жариштима у свијету, Американци су Западни Балкан већ по ко зна који пут начелно препустили ЕУ, али конкретно се нису оградили од захтјева Рамуша Харадинаја да се САД укључе у рјешавање статуса Косова.

Могеринијева није ономад напустила састанак у Бриселу због испада косовског премијера, него због тога што му Амери ту идеју нису благовремено избили из главе. Јер, ако би уважила шиптарски захтјев за укључивање САД, морала би да уважи и симетричан српски контразахтјев да се укључи и Русија, а тиме би посредовање ЕУ отишло на споредан колосијек.

Укратко, САД око Косова истовремено притишћу и ЕУ и Србију.

„Недостатак визије, подјела моћи, ковање споразума, бесконачне расправе, опсједнуст правним процедурама, неспремност да употребе војну силу – све је то досадно и фрустрирајуће“. Тако амерички аналитичари виде ЕУ.

Војну неутралност Србије пак препознају као кокетирање на обје стране, са ЕУ и САД, а и са Русијом и Кином. Али, и као куповину времена док се не промијени глобални однос снага и коначно не преломи подјела интересних сфера у новом хладном рату.

Брзи Били и млади Џорџи

Меркелова је заузета компликованим састављањем постизборне коалиције, Могеринијева, Хан и Јункер сматрају да већ сам континуитет преговора (Вучић) Брнабић – (Тачи) Харадинај конфликт држи на хладном режиму, а ту је и незгодна аналогија Каталоније са Косовом.

Вучић стрпљиво балансира на жици између Вашингтона и Москве, те Брисела и Приштине. Чак и Хашим Тачи се нашао у процјепу између захтјева ЕУ да спусти нос и отварања испоставе Хашког трибунала за шиптарске злочине на КиМ.

Све то заједно ефикасним Американцима дјелује као европско-балканско замајавање.

Током 90-их, каубој Били и Буш јуниор би Гордијев чвор пресјекли брзим потезањем пиштоља из корица, али у међувремену су се у „глобалном салуну“ појавила још два подједнако јака такмаца, а ни у самом „вестерн ситију“ више се не зна ко је шериф.

И годину након избора траје надметање између Бијеле куће, Стејт департмента, сенатских одбора, обавјештајних служби, Пентагона, дубоке државе … Не зна се коме од њих може пасти на ум да искористи предност првог ударца и започне планетарни обрачун, а ко је спреман да сачува присебност и поведе САД пут унутрашњег и спољног прилагођавања 21. стољећу, које очито неће бити америчко.

Опадање америчке економске и политичке моћи у комбинацији са војним буџетом већим од 10 сљедећих по величини заједно, представља запаљиву мјешавину.

Бој не бије свијетло оружје…

САД, међутим, немају живу силу упоредиву са руском и, поготово, са кинеском.

Послије дебакла у Вијетнаму, укинута је војна обавеза и за Америку ратују професионалци, мотивисани искључиво високим платама и још већим животним и породичним осигурањима, неспремни да гину за домовину.

У Ал Каиди, Ел Нусри, ИСИЛ-у и сл. паравојним формацијама пронађена је замјена. Исламске терористичке организације представљају јефтино живо месо надахнуто вјерским фанатизмом, које се, преко поглавица са пет-шест конспиративних надимака, новцем и оружјем пре/усмјеравају гдје треба. Недовољно обучени од америчких инструктора, али са богатим ратним искуством у Авганистану,Чеченији, Босни, Ираку, Сирији, Либији, они, уз Алаху екбер, срећни трче у џенет.

Руси су објавили фото доказе да их Американци штите при повлачењу из Сирије.

Турци су указали на траг новца, и то потврдили. Једино још није позната адреса новог одредишта исламске терористичке армије, односно гдје ће отворити ново ратиште. Зашто то не би било на Западном Балкану, гдје Американци, што би рекла Хилари, имају незавршене послове и гдје ће бити добро примљени у неколико већих регионалних концентрација муслимана, са вехабијским резерватима.?

Бивша домаћица Бијеле куће, државна секретарка и несуђена предсједница државе, мислила је, додуше, на Босну, а сада се „недовршени посао“ проширио и на Косово.

У сјени Бакирове нереалне пријетње признања Косова остало је његово сасвим реално подбуњивање сународника у Рашкој. Он говори о томе како су „Санџаклије“ у Србији маргинализоване, обесправљене, како им је ускраћена аутономија и сл. А његове ријечи звуче као одјек приче коју је недавно испричао Сулејман Угљанин.

Било би лијепо повјеровати да све долази отуд што је Суљо остао без министарске фотеље у Београду, а Бакир ушао у предизборну годину у којој му сондаже лоше пишу.

Могло би се, такође, констатовати да рашки Бошњаци чине већину у свега три општине. Али, поента је у томе што је Изетбеговић јуниор, испред муслимана у БиХ, уз ратни поклич изразио солидарност са браћом муслиманима на Косову који се боре за државу и позвао браћу и по вјери и по нацији у „Санџаку“ да се боре за аутономију. А при томе је Косово де јуре јужна покрајина Србије, а Рашка и de iure и de facto интегрални дио Србије.

И на све то, што је врло симптоматично, „међународна заједница“ ћути, или тачније, све прећутно одобрава, иако је иначе хипер-сензибилна на сваку српску ријеч која би наводно могла да наруши безбједност и стабилност на увијек запаљивом Балкану.

Море да бидне, ал’ не мора да значи

Све у свему, коцкице су се некако баш сложиле у мозаик који показује да нису Срби ти који представљају реметилачки фактор у бурету барута.

Прво, Американци, јер вријеме не ради за њих, више немају стрпљења за килављење Брисела са Београдом око признања Косова, односно обуздавања Додика и укидања РС.

Друго, пошто неће директно да се ангажују и изазову реакцију Москве и Пекинга, САД побуњују регионалне муслимане – Бошњаке, Санџаклије и Шиптаре против Србије и Српске.

Треће, тренутно незапослена параармија Исламске државе, која је у Сирији десеткована, али и брзо обновљена новим добровољцима, чека од америчких служби нови посао и можда су већ послани на Западни Балкан.

Четврто, мигранте, смјештене у камповима по Србији, организоваће међу њих убачени исламски терористи, а придружиће им се и они који су још на путу за ЕУ или оданде већ екстрадирани у земљу уласка.

Пето, придружиће им се вехабијски активисти из Бочиње и Маоче, као и босански, санџачки, шиптарски повратници из Ирака и Сирије.

Шесто, ветерани ОВК, већ виђени на огранку хашког суда у Приштини, и ветерани зелених беретких који још нису процесуирани у суду у Сарајеву добиће амнестију да би стали на чело удружених исламских бораца региона.

Седмо, окупљеној и мобилисаној респектабилној живој сили оружје и логистику дискретно ће обезбиједити јужно крило команде NATO-а за Европу, а координацију погранична Албанија.

Осмо, финансијску подршку даће Саудијска Арабија, најважнији савезник САД, која је по налазима БНД-а, запатила вехабијске комуне на 50-ак локалитета у региону, дала највећи број терориста и населила најбоље парцеле сарајевског кантона.

Девето, припрема западног јавног мњења изведена је тако што је ширењем хистеричне русофобије потиснута исламофобија коју су изазвале бројне терористичке акције у Паризу, Лондону, Мадриду, Бриселу и другим европским престоницма.

Десето, за политички пројекат антисрпског фронта уједињених муслимана Западног Балкана могли би бити задужени Бакир Изетбеговић, Хашим Тачи, Суљо Угљанин, Хасан Ченгић, екс реис Мустафа Церић, те њихови кадрови у ИВЗ-у у БиХ, на КиМ, у Пазару, Тутину…

Једанаесто, програмски документ „Исламска декларација“ у којој пише да ће муслимани када постану већина наметнути шеријат и да нема коегзистенције исламских и неисламских институција, а према својој рачуници су у БиХ већ пребацили 51 одсто, у три рашке општине такође, на КиМ поготово.

Дванаесто, у читавој операцији удруживања и мобилизације балканских муслимана неизбјежна је Турска, чији лидер је у Приштини рекао „Косово је Турска“, затим да је „Турска увијек присутна на Дрини и у Мостару“, а онда у Пазару је уживао у популарности већој од предсједникове.

Тајипов обећавајући заокрет

Парадоксално, али неоосманиста Ердоган је коцкица која се истовремено и уклапа и стрчи у мозаику.

Донедавно су га САД подржавале да у БиХ шири умјерени „демократски ислам“ као брану радикалном са Блиског истока, а сада је због војно-економске сарадње са Путином постао непријатељ САД и NATO-а. С обзиром на неоосмански утицај Анкаре на балканске муслимане и словенско-православни утицај Москве на Србе у региону, сарадња Ердогана и Путина може да пацификује заоштрени антагонизам између Срба и Шиптара у Србији, односно Срба и Бошњака у Српској и Србији, те тако поремети могући амерички ратни сценарио за Западни Балкан. Не може се рећи да је овај сценарио реална непосредна опасност, али толико се тога сложило да објашњава зашто је вербална провокација Бакира Изетбеговића постала повод за сазивање Савјета за националну безбједност Србије. Што би рекли сељаци: „море да бидне ал’ не мора да значи“.

Мјера војне неутралности

А већ опредјељење Србије и Српске за војну неутралност налаже да се коначно успостави у најмању руку еквидистанца између NATO-а и ОДКБ-а.

Ако са једном страном постоји „партнерство за мир“, било би неопходно успоставити симетрично „партнерство“ и на другој страни. Ако постоји сарадња са Националном гардом Охаја, требало би успоставити паралелну сарадњу са, рецимо, рерзервним саставом Новгородске војне области. Најзад, ако на територији државе Србије постоји „Бондстил“, онда би и Руском центру за ванредне ситуације у Нишу требало понудити исто толико. Не да она три Руса, поред четири Србина и једног пса, добију дипломатски статус, него да и ОДКБ формира војну базу одговарајућег капацитета.

Без тога нема довољно основа да тврдимо да нам је земља војно неутрална.

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

ФАКТИ

——————-

26.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s