АКТУЕЛНО

РОМАН „БОЖИЈОМ ПРОМИСЛИ ВОЂЕНА“ – „Православље је непробојна духовна тврдиња“


Ускоро из Издавачке куће СВЕН, Ниш, која је и доделила високо признање за неговање српске хероике и духовне традиције, излази роман „Божијом промисли вођена“, српске књижевнице Гордане Павловић. Књига, која ће неминовно оставити траг на сваког читаоца и натерати га да се запита колику снагу у себи треба да има свака српска генерација да би се издизала изнад пепела неправде и страдања? Да ли заборавом и потискивањем болне историје чинимо неправду и преносимо терет на будућа поколења?

***

Зорица Пелеш, биограф проте др Стевана М. Димитријевића и почасни члан Српске Развојне академије  РАС, у рецензији је записала…

„ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ НЕПРОБОЈНА ДУХОВНА ТВРДИЊА“

                                                                                        Прота др Стеван М. Димитријевић

 

Да је Првославље уистину „непробојна духовна тврдиња“, уверила сам се и после читања ове чудесне књиге, која је у мени покренула талас невероватних емоција. Првог трена се уплаших да ћу се утопити у мору сопствених суза, које непрестано надираше. Суза, које су почеле да надиру из мора туге још два дана пре читања овог Горданиног рукописа. Суза, које су непрестано правиле бразде на мојом образима, од тренутка сазнања да је Хашки суд осудио генерала Ратка Младића на доживотну робију.
Генерала, великог Србина, који се на изрицању пресуде у срцу светског зверињака појавио насмејан, носећи на реверу амблем цвета НАТАЛИЈИНЕ рамонде, који симболизује васкрс србске војске у Првом светском рату. Тај је чудесни цвет и главној јунакињи ове Горданине књиге, која је пред вама драги читаоци, дао снагу да врати веру у живот. Овај је амблем на генераловом реверу одмах свим извештачима из Хашког трибунала упао у очи. То је амблем који ће генералу лављег срца дати нову снагу.

Не смемо заборавити како  се лавовски борио да сачува нашу србску браћу од чељусти оних људи којих се сваки умни човек стиди, а о којима говори ова Горданина књига кроз јецаје њене главне јунакиње Божане Крстовић, студенткиње из Сарајева. Књига, која  је из моје душе измамила безброј јецаја, који су се непрестано утапали у мору мојих суза, које је расло невероватном брзином. И то све до трена док пред очима несрећне студенткиње из Сарајева, која је била изгубила сваку веру и сваку наду, не поче да оживљава чудесни цвет Наталијине рамонде.
И док из њене душе и срца  не поче да се издиже чудесан талас, из кога почеше  израњати чаробне речи њене баке Зоре, које ће свакога, ко буде читао ову  књигу велике истине, натерати на преиспитавање сопственог живота. Живота, на који се непрестано жалимо, јер нам годинама причињава бол и неправду, а да се не запитамо зашто.

Питамо ли се ми, старије генерације, ко је крив што Бог није био настањен у  нашим срцима од нашег првог уздаха и која је то сила натерала наше родитеље да га се одрекну? Сигурна сам да многи памте како се у нашем детињству хулило на Бога, док су наше сироте баке, погнутих глава, криле због тога тугу у својим срцима. И само неке од тих бака, као бака Горданине јунакиње Божане, имале су смелости да тихо разгрну жар љубави Божје пред устрепталим окицама своје унучади и обасјају њихова малена срца пламичком вере у Свевишњег. Како је дивно рекао прота Стева Димитријевић: „Када је душа разгрејани восак онда се у њу најлакше утискује печат, који остаје за цео живот и тако се ствара прави човек“. Нажалост, мало је нас данас, који можемо показати печат разгрејаног воска у нашој души.

Да ли смо ми израсли у праве људе, питање је које нам поставља јунакиња књиге Божана. И она нас због тога и тера на размишљање о томе ко смо и какви смо данас. И какви смо били јуче, када се море избеглица из њеног вољеног Сарајева и других крајева њене отаџбине сручило пред наше згрануте погледе, овде, у престоном граду нашем, на нас који смо били неспремни за патње наше браће преко Дрине. Зар смо стварно заборавили хиљаде уплаканих дечијих окица и лица  прогнаних  мајки Србкиња, која су скривале забрађене црне мараме? И оне  хиљаде србских  мученика,  што се настанише у  граду вечности, одакле их ми преселисмо у најжалоснији град на планети – у  град  нашег заборава? И хиљаде осакаћених и осрамоћених, од којих смо окретали главе.
Оживели смо и „развили“ били поново  Дисово „црно време опадања“, поново је био „набујао шљам и разврат и пороци… подигао се трули задах пропадања…прогледале све јазбине и канали… на високо подигли се сутерени… од несрећне браће наше, од робова, затворисмо своје очи и џепове…“

Ову Горданину књигу ТРЕБА да прочита сваки СРБИН, јер ово је књига бола, али и наде, књига која подсећа, која опомиње и која жестоко пече нашу касно пробуђену савест  и свест због изданих нада, због нашег заборава, због наше себичности, због нашег неверовања да треба ићи само стазом Божијом.

Јер, како каже Божанина бака Зора:
„Бог нам је свима спремио стазу којом ћемо ићи. Можемо тражити пречице или заобилазити надуго и нашироко, али Он те опет врати на ону твоју судбинску стазу. Често ће ти у животу бити трновита, параће те трње, забадати у месо, у срце, у душу. Искушења су то, ћери, која ти Бог шаље, да види хоћеш ли га се одрећи. Никада, Божана, не сумњај, нити се Бога свога и своје вјере не одричи. И ако помислиш да нема излаза, да си сама на свијету, да нема свијетла, а од туге и бола се жива распадаш, погледај у своју душу. Господ је са тобом. Немој случајно на Бога да се љутиш и њега да кривиш, за оно што те снађе. Трпи и ћути-то је твоје бреме. Носи га достојанствено. Да би осетила колико је лијеп мирис ружа, мирис живота, вриједност љубави, мораш проћи трње, спотицати се , падати…“

Задивљује Горданина приповедачка моћ у овој књизи, као и њена снага да пред очи читаочеве разапне овакво грандиозно литерарно платно по коме, вођена руком Божјом, вешто и прецизно, попут неког великог ренесансног уметника, исцртава све нијансе људског страдања. И све боре, које очај и туга стварају на лицу њене главне јунакиње, а посебно сенчећи сваку карактерну црту људи из њеног блиског окружења, али и оних људи иза шалтера, који уместо осмеха охрабрења, пружају своје бодље, баш као и  Милева, ујна главне јунакиње.

Док читате ову болну животну исповест питаћете се сигурно, баш као и ја што сам се питала читајући је, како је Гордана успела да све догађаје прикаже тако упечатљиво. Да нас тако мајсторски води кроз њену причу, која је толико истинита и којој нећете одолети док је не прочитате одмах целу, јер ово је књига која се чита без даха, за једну ноћ. Сузе, које ће вам измамити велики део књиге, ће полако одолевати болу како се будете приближавали смирају душе главне јунакиње Божане на њеном путу у нови живот, Божијом промисли вођеном.

И верујем да ће после читања ове изузетне књиге многи од нас дочекати Господа с радошћу и пропустити га кроз велика врата свога срца, јер без Бога у нама нема нам спасења, ни љубави, ни истинске среће.

 

Зорица Пелеш
Биограф проте др Стевана М. Димитријевића
и почасни члан Српске Развојне академије  РАС

На дан Светог Јована Златоустог, Београд, 2017.

***

Сви који желе да купе књигу у претпродаји могу се јавити:
на e-mail: gpavlovic9@gmail.com
или на https://www.facebook.com/gordana.pavlovic.7503

—————–

27.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s