АКТУЕЛНО

Ово нећете чути у пресуди Хашког трибунала руководству Херцег Босне: Од 70 бригада ХВ њих 49 учествовало у агресији на БиХ


Жртве злочина ХВ у Мркоњић Граду

У Хрватској страхују да би другостепено веће Хашког трибунала, у пресуди коју ће сутра донети против руководства Херцег Босне, на челу са њеним ратним премијером Јадранком Прлићем, могло да констатује да је Хрватска 1991. и 1992. извршила агресију на БиХ. С обзиром на очиту наклоност коју овај лажни суд НАТО пакта исказује према Хрватима и муслиманима, тешко је веровати да ће се хашке судије одлучити на такву могућност, али како год гласила, њихова пресуда неће моћи сакрити чињеницу да је агресије било и да је у њој учествовало најмање 49 бригада Хрватске војске са 65.000 војника.

Рат у БиХ још није почео када су, у марту 1992. године, делови 108. бригаде ХВ из Славонског Брода прешли Саву и почели терор над српским становништвом на подручју Босанског Брода и Посавине. У ратна дејства у Посавини бригада је била укључена до краја рата, прво под командом Станислава Сорића, а затим Винка Штефанека. Вуковарско-винковачка 109. бригада („жути мрави“) учествовала је у агресији ХВ на Купрес, која је почела 3. априла 1992. године. На Купрешком пољу, поред магистраног пута Купрес-Ливно, код скретања за скијалиште Чајуша, постоји и доказ – споменик који су локалне власти у Купресу подигле погинулим „вуковарцима“ и њиховом команданту Андрији Марићу. Касније, бригада је највећи део рата била ангажована у борбама против муслимана око Горњег Вакуфа и борбама против ВРС на брчанском ратишту.

Друштво „жутим мравима“ у нападу на Купрес правили су припадници Студентске бојне из Загреба. 113. шибенска бригада ХВ (Иван Бачић, Дамир Крстичевић), у чијем саставу се налазила јача тенковска јединица, 28. маја 1992. године окупирала је село Равно у Поповом Пољу. Касније је била ангажована у борбама на дубровачком ратишту и у рејону Столова. У октобру 1992. године бригада је пребачена на ратиште у Горњем Вакуфу, на фронт према муслиманима, а неколико месеци касније на суседно прозорско ратиште.

Сличан ратни пут имала је и Друга самостална бојна ХВ, која је ватрено крштење у агресији на БиХ имала у рејону Хутова. 114. сплитска бригада (Анте Чатлак, Марко Скејо) највећи део рата провела је на херцеговачком и дубровачком а учествовала је у борбама и на ливањском и купрешком ратишту. 117. копривничка (Драгутин Краљ) и 118. госпићка бригада (Иван Чанић Баја) углавном су биле ангажоване у долини Неретве, према Херцеговачком корпусу ВРС. На истом правцу била је употребљавана и 128. бригада, такође формирана у Госпићу, под командом пуковника Јока Ђипала.

Хрватска артиљерија разорила је и Горњи Вакуф

203. бригада (Бранко Борковић), коју су чинили војни обвезници из Вуковара и Источне Славоније, ратни пут започела је у пролеће 1992. године нападом на Купрес и околна српска села, а касније је своју „мисију“ наставила на херцеговачком ратишту. На том ратишту забележено је и присуство Задарске самосталне бојне, чија се херцеговачка база налазила у Широком Бријегу. 156. бригада из Макарске (Анте Урлић) и Четврта гардијска бригада (Дамир Крстичевић) су у јуну 1992. године предводиле хрватске снаге које су заузеле Столац, Метковић и десну обалу Неретве у Мостару (операција „Липањске зоре“). У долини Неретве ратовале су и Самостална трогирска бојна, 116. бригада формирана у Метковићу (заповедници Недјељко Обрадовић, па Иван Варенина), 120. бригада из Сиска (Владо Ходаљ), 112. задарска бригада, 111. Ријечка бригада (Фрањо Приморац), 110. бригада, формирана у Карловцу (Давор Перушић), 104. бригада из Вараждина (Иван Рукљан), 119. истарска бригада, 102. бригада формирана у Новом Загребу (Стјепан Бертек, па Алојзиј Хрен), 114. сплитска бригада…119. истарска бригада учествовала је и у операцијама на бихаћком ратишту.

116. метковачко – дубровачка бригада учествовала је у блокади касарне ЈНА у Чапљини, која је започета 23. фебруара 1992. године, чак два месеца пре почетка рата. Карловачка 110. бригада (Рудолф Брлечић, Иван Матоковић и Јосип Томачић) ангажована је на тешањском ратишту – прво против Срба, а од 1993. године против муслимана. Осим на херцеговачком ратишту, 102. бригада је у септембру и октобру 1992. године учествовала у борбама у рејону Босанског Брода. Сплитска 114. бригада предводила је офанзиву ХВ на Љубиње. Већ у октобру прве ратне године ангажована је на прозорском ратишту, где је дошло до првих оружаних чарки са ратним савезницима муслиманима. Нешто касније, почетком 1993. године, бригада води борбе против муслимана у Травнику. Два батаљона те бригаде, под називом „Алкари“ (из Сиња) и „Шкорпије“ (из Трогира) исте године воде жестоке борбе са тзв. Армијом БиХ око Горњег Вакуфа.

103. бригада из Крапине (Јанко Шафранко) у пролеће 1992. године учествује у агресији на Посавину. Прво је била распоређена у рејону Горњег Свилаја, а 29. маја исте године њени делови учествују у заузимању Модриче. 163. дубровачка бригада (Иван Варенина, Вељко Габричевић и Жељко Тополовец) највећи део свог ратног ангажмнана у БиХ провела је на територији општине Требиње.

Споменик усташама из Вуковара на Купрешком пољу

Загребачка 145. бригада учествовала је у борбама на херцеговачком и посавском ратишту, највише код Орашја, покушавајући да прекине Коридор, који је западне српске крајине и Бањалуку повезивао са Србијом. Све време рата артиљерија која је била стационирана у Рајевом селу код Жупање (Хрватска), готово свакодневно је тукла положаје ВРС на тзв. посавском коридору, од Шамца до Брчког. 123. бригада из Пожеге (Зденко Фаркаш) највећи део својих борбених дејстава изводила је у рејону Шамца и Орашја (пролеће 1992. године), односно Новог Травника (борбе против муслимана, у лето 1993. године).

124. вуковарска бригада је у априлу и мају 1992. године оперисала на подручју Дервенте, док је у исто време 126. бригада из Сиња била лоцирана у Шуици, наспрам ВРС на Купресу. Сињани су касније пребачени на херцеговачко ратиште. 131. бригада из Жупање ратовала је у североисточној Босни. Заједно са 132. бригадом из Нашица и Валпова (Стјепан Барић) у мају 1992. године учествовала је у борбама за Брод, Оџак и Дервенту. На истом ратишту била је распоређена и 139. бригада из Славонског Брода. У априлу 1992. године водила је борбе за Шамац, а следећег месеца учествовала је у окупацији дела општине Оџак. Забележено је да је та бригада спалила српско село Доња Дубица. За време борби за Посавину подршку хрватској војсци пружала је далекометна артиљерија 10. топничког дивизиона из Карловца, под командом Изидора Чешњаја, која је била стационирана код Славонског Брода.

153. бригада из Велике Горице (под командом Дамира Горшета), дејствовала је у пролеће 1992. године у рејону Костреша и села Кораће код Босанског Брода. У борбама у Посавини биле су ангажоване и 162. бригада из Петриње (орашко ратиште), 67. самостална бојна војне полиције, 100. и 145. бригада из Загреба (првом је командовао Божо Будимир, другом Oto Jungwirth, па Томислав Толић), затим 166. суњска и 175. загребачка бригада, 33. инжињеријски батаљон, из Пречког код Загреба, под заповедништвом потпуковника Симића (овај батаљон је постављао скелске прелазе преко Саве код Босанског Брода и Орашја )… 175. бригада, састављена од Хрвата пореклом из БиХ који су живели у Загребу и околини, под командом Фрање Приморца, учествовала је у борбама против муслимана за Горњи Вакуф, Прозор и Раму.

Своје крваве трагове по Посавини оставила је и 127. бригада из Витровитице, чији је заповедник био Ђуро Дечак.

141. бригада, формирана у Сплиту, (Жарко Толе, Јаков Милетић, Љубомир Палошек и Бруно Вукић), прошла је сва ратишта у Херцеговини и средњој Босни, а тај ратни пут започела је у мају 1992. године окупацијом српског предграђа Чипуљић код Бугојна, када је заповедник бригаде пуковник Жарко Толе заробљен од српских територијалаца. На подручју Бугојна бригада је садејствовала са самосталном бојном „Франкопан“, која је била састављена од страних држављана, највише усташа и припадника француске Легије странаца. 140. бригада из Јастребарског (Недјељко Катушина, Стјепан Жути), ојачана тенковским батаљоном, је највећи део свог дела посла на разарању БиХ обавила у Посавини. Забележено је њено учешће у борбама око Брода, на правцу Кораће – село Горње Барице – кота 183.

Још једна самостална, четврта по реду, бојна хрватске војске, такође састављена од „паса рата“ из француске Легије странаца, европских, али и прекоокеанских земаља, чије је седиште било у Кумровцу, учествовала је у борбама у Средњој Босни и Посавини. Носила је име Николе Зрињског.

Мостар после дејства хрватске војске

Мешовити одреди Хрватске морнаричко – десантне пешадије, формирани на полуострву Пељешац, под заповедништвом пуковника Анте Билића, учествовали су у нападним дејствима хрватске војске из правца Дубровника према Требињу.

У хрватској агресији на БиХ нису учествовали само Хрвати и плаћеници из других земаља, него и муслимани. И то не само појединачно. Тако је у Ријеци, углавном од радника из БиХ, формирана 77. муслиманска бригада, која је под командом пуковника Мустафе Поробића учествовала у борбама против ЈНА, односно ВРС, на сарајевском ратишту (подручје Тарчина и Пазарића).

143. огулинска бригада, учествовала је у ратним операцијама на подручју Дервенте и Модриче, док су 142. дрнишка и 144. загребачка бригада биле ангажоване у Херцеговини и долини Неретве. На истом правцу дејствовала је и 155. бригада из Црквенице (Иван Манестар). Бригада из Дрниша (Роко Мијић, Борис Предован и Иван Вукић) је у јесен 1995. године учествовала у заузимању српских крајева у Босанској крајини.

157. славонскобродска бригада (Иво Петрић, Боро Халкијевић и Дарко Шпољар) ратовала је у Посавини и долини Неретве, 158. сплитска бригада (Стипе Билокопић, па Бранко Швргуља) повремено је била ангажована у долини Неретве, док је 159. шибенска бригада, под командом Фране Шарића, дејствовала на правцу од Стоца према Требињу.

Бојна „Матија Влачић“, која се налазила под директном командом Главног стожера ХВ, у јулу 1993. године пребачена је у рејон Горњег Вакуфа, да би помогла сламању офанзиве муслиманских снага, које су надирале од Бугојна. У биткама за тај град близу размеђа средње Босне и Западне Херцеговине учествовале су и скоро све преостале специјалне јединице ХВ: сплитски „Вукови“, „Дивови“, „Црне мамбе“ и „Тигрови“, антитерористичка јединица МУП-а Хрватске. Ипак, печат на своје учешће у агресији на БиХ Хрватска је утиснула кроз ангажовање гардијских бригада Збора народне гарде, које су све време рата биле ангажоване на прекоунским ратиштима.
На пример, првих месеци рата 1. гардијска бригада (Маријан Марековић, па Јозо Милићевић) била је ангажована на ливањском и томиславградском ратишту, према Купрешкој висоравни и у Босанском Грахову. Нешто касније дејства те бригаде забележена су и код Требиња, у рејону села Запланик. Затим следе борбе код Дервенте, Горњег Вакуфа (против муслимана) и у долини Неретве. У септембру 1995. године, 1. гардијска бригада предводила је офанзивна дејства хрватске војске према Новом Граду, Босанској Дубици и Козари.
2. гардијска бригада (заповедници Божо Будимир, Винко Укота, Драго Матановић, па Звонко Петернел) је свој ратни пут у БиХ започела офанзивом из правца Дубровника, преко Влатнице и комуникације Ивањица-Запланик, према Требињу. Учествовала је у борбама у Посавини, нападала је на Коридор, а у јесен 1995. године њено присуство је забележено на унском ратишту.

Масовна гробница у Мркоњић Граду

3. гардијска бригада (Јосип Зиротић) је највећи ратни терет поднела на ратиштима у Посавини (против Срба), где је у пролеће 1992. године окупирала Модричу и Горњег Вакуфа (против муслимана). У јулу 1993. године регистровано је да у кланици између Хрвата и муслимана око Горњег Вакуфа и Прозора учествују и делови 5. гардијске бригаде (Иван Капулар, па Фрањо Баричевић).

У јесен 1995. године Туђманов режим у Загребу je саопштио да ће, на позив Изетбеговића, као испомоћ муслиманској војсци, на ратишта у суседну БиХ упутити 8.000 војника. Гро тих снага чиниле су 4. сплитска (Иво Јелић, Мирко Шундов, па Дамир Крстичевић) и 7. вараждинска гардијска бригада (Иван Кораде). Те две бригаде предводиле су и офанзиву хрватске војске према Петровцу, Кључу и Мркоњић Граду. Недалеко од тог крајишког градића погинуо је бригадир Андрија Матијашевић.
Након њиховог повлачења, на падинама Мањаче и Лисине и у масовној гробници у Мркоњић Граду пронађено је скоро 300 убијених српских цивила и заробљених бораца ВРС, углавном из састава 7. купрешке и 11. мркоњићке бригаде ВРС.

4. гардијска бригада учествовала је и у борбама на ливањском и херцеговачком фронту, док је 7. гардијска бригада прошла Ливно и долину Неретве, заузела је Босанско Грахово, Дрвар, Јајце и, у октобру 1995.године, Мркоњић Град.

О размерама учешћа оружаних снага Хрватске у агресији на БиХ најречитије говори следећи податак: у лето 1992. године офанзивна дејства на положаје ВРС изводила је 31 комплетна бригада ХВ, две самосталне пуковније, 11 самосталних бојни (батаљона), једна хеликоптерска ескадрила и једна ескадрила борбених авиона „МИГ-21“ – укупне снаге око 60.000 војника, 120 тенкова и 150 артиљеријских оруђа калибра већег од 100 милиметара.

Главнина тих снага била је груписана на подручју Посавине (Босански Брод и Орашје ), Источне Херцеговине (Требиње, Столац) и Средње Босне (Травник, Бугојно ). Хрватска је у БиХ увела и целу једну мању армију плаћеника из иностранства, „паса рата“, који су на мирис крви и долара пожурили да дају свој допринос убијању „ортодокса“ и „четника“. Две самосталне бригаде ХВ, „Франкопан“ и „Зрињски“, формиране и обучаване у Кумровцу, углавном су биле састављене од страних плаћеника, од којих је велики број раније служио у Легији странаца.

Након тенковско-пешадијске битке на Купрешком пољу, која се одиграла на годишњицу проглашења НДХ, 10. априла 1992. године, међу неколико стотина погинулих хрватских војника нађени су и плаћеници из Марока, Аргентине, Пољске, Њемачке, Украјине, Литваније... У септембру 1995. године ХВ прешла је реку Саву са намером да заузме Нови Град, Костајницу и Дубицу, овлада планином Козаром, а затим у садејству са муслиманским снагама које су надирале из правца Грмеча и Санског Моста одсече Приједор и настави продор према Бањалуци. На правцу код Босанске Дубице напад су предводиле „мамбе“, специјална јединица из Сиска. Своје крваве трагове широм Босанске Крајине, од Кулен Вакуфа, преко Гламоча, Шипова и Јајца, оставиле су и „Пуме“, специјална јединица ХВ из Вараждина.

Оружане снаге и други надлежни органи БиХ располажу са тонама доказа о агресији Хрватске на БиХ, али муслиманско Сарајево их није искористило да Међународном суду правде поднесе тужбу против Хрватске као што је то учинило против Србије. Један од главних аргумената заступника тезе о агресији Србије на БиХ јесте чињеница да су официри ВРС били на платном списку Војске Југославије. Међутим, исти такав, и то много јачи, аргумент постоји и у случају Хрватске. Од почетка до краја рата у БиХ, али и након његовог завршетка, на платном списку ХВ налазили су се не само сви официри, него и сви војници ХВО. Уз то, сва постављења команданата ХВО вршио је Главни стожер у Загребу. Тек што је, агресијом ХВ на Купрес, почео рат у БиХ, за команданта Јужног војишта, са командним местом у Грудама, Фрањо Туђман је поставио генерала ХВ Јанка Бобетка. У августу исте године, за команданта ХВ за Посавину и Славонију, постављен је генерал Петар Стипетић, са командним местом у Босанском Броду. Бобетко и Стипетић су касније били команданти Главног стожера ХВ. То говори да се, што се Хрвата тиче, ратом у БиХ командовало из Загреба, а не из Груда или Мостара.

Уосталом, Бобетко је све то лепо описао у свом ратном дневнику „Све моје битке“. Пре именовања за команданта ХВО у Мостару легионар Анте Росо (рођен у Славонији) службовао је у Загребу као командант свих специјалних јединица ХВ. Његов наследник генерал-бојник Слободан Праљак, који је на дужност у Мостару ступио у лето 1993. године, пре тога био је помоћник министра одбране Хрватске за политичку управу. Што ће рећи, био је главни политички комесар ХВ. Праљка је наследио Миливој Петковић, рођен у Врпољу код Шибеника. Наређење за постављење потписано је у Загребу. Једини командант ХВО којег је, макар и формално, именовала Херцег-Босна јесте хашки осуђеник генерал-бојник Тихомир Блашкић.

Противваздушна одбрана ВРС је 22. јуна 1992. године код Дервенте оборила авион хрватског ратног ваздухопловства („МИГ 21“) док је дејствовао по српским положајима. Недељу дана касније, 1. јула, код села Ивањица (Требиње) оборен је клипни авион хрватског ратног ваздухопловства, док је дејствовао по положајима Херцеговачког корпуса ВРС. 9. јула 1992. године хрватски „МИГ 21“ бомбардовао је шири рејон Фоче, недалеко од границе са Србијом. У акцији „Бљесак“ хрватска авијација је више пута бомбардовала Босанску Градишку, а у акцији „Олуја“ избегличке колоне Срба из Хрватске које су се од Дрвара, Петровачком цестом, кретале према Бањалуци.

Све време рата, изузимајући 1993.годину и време сукоба између Хрвата и муслимана, хрватска авијација је преко аеродрома у селу Ћоралићи код Цазина оружјем и муницијом снабдевала Пети корпус тзв. Армије БиХ. На тим пословима је углавном била ангажована хеликоптерска ескадрила под командом извесног Каровића.
На исти начин, преко ваздушних база у Витезу, Кисељаку и Бусовачи, Хрватска је оружјем снабдевала јединице ХВО у Средњој Босни. У време рата са муслиманима, ХВ је извршила три ваздушна десанта на БиХ: у априлу 1993. године у рејону Јабланице, а у новембру исте године у рејону Јабланице и Прозора.

Заплењен документ ХВ

У тужби БиХ против Србије, коју је Међународни суд правде у Хагу одбацио као неосновану, нема доказа да су после повлачења ЈНА војници или цивили, који су заробљени на ратиштима у БиХ, пребацивани у затворе у Србији, а камоли у њима мучени и убијани.

Али је неспорно (та чињеница је констатована чак и од стране хрватских правосудних органа на суђењу у „случају Лора“) да је ХВ од јесени 1991. године, до краја рата, у БиХ киднаповала и у логоре у Хрватској пребацила више од 1.000 грађана БиХ. Десетине њих је у БиХ враћено у најлонским кесама (само из Лоре најмање 71) а десетинама се мери и број оних који су након одвођења у Хрватску нетрагом нестали.

Ни данас се не зна судбина 16 српских територијалаца које је ХВ 6. априла 1992. године заробила на Купресу и одвела у сплитску Лору. По етичким начелима, још је трагичнији случај више од 20 девојака и млађих жена из околине Босанског Брода, које су у априлу 1992. године одведене у јавне куће у Хрватској и, након вишемесечног иживљавања, убијене и сахрањене у незнане гробнице.

 

Душан Марић

Душан Марић

———–

28.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s