АКТУЕЛНО

Слободан Антонић: Саша Јанковић и Косово (видео)


Била је ово тешка недеља за Сашу Јанковића. Неколико истакнутих дисидената из његове организације оптужило га је за ауторитаризам и фамилијаризам (овде), митрополит Амфилохије назвао га је „обезумљеним и пропалим политичарем“ (овде), а Саша Радуловић представио га је као човека из парабезбедносних структура (овде).

Ипак, све се за Сашу Јанковића наизглед добро свршило. На ванредној скупштини ПСГ, и поред непријатности у вези са оставкама петоро чланова председништва, акламацијом је потврђено Јаковићево лидерство, да би његов закључак био: „Отворили смо прозор да изађе све оно што не ваља“ (овде).

Али, Јанковић у протеклој недељи није имао невоља само са дидидентима и опозиционим супарницима. Имао је проблем и с Косметом. Дао је изјаву која ме је, када сам је прочитао, зачудила. „Упитан да ли би, да је председник Србије, `потписом формализовао стање да је Косово независно`, Јанковић је казао“, пише у извештају Бете (овде), „да `никада неће потписати нешто што значи да је Косово независно од Србије, али да неће стајати на путу развоја Косова као демократске државе`“.

Какво је то уопште питање?, помислио сам: „Да ли бисте својим потписом формализовали стање да је Косово независно“? Наравно да Косово – та марионетска творевина (овде) – није „независно“. И наравно да нема говора о томе да недостаје само потпис, па да се та тзв. независност „формализује“. И какав је то, с друге стране, противуречан одговор: „Не бих признао независност, али не бих сметао развоју Косова као демократске државе“? Косово „демократско“ и Косово „држава“? Свашта.

Друго што је стајало у овој вести било је образложење зашто Јанковић не би „формализовао независност“ Косова. „Нико од нас нема права да Србији остави мање него што је затекао“, казао је Јанковић. Хвала Богу!, рекох, коначно нешто разумно. Али ђавола! Одмах након те реченице у Бетином извештају стајало је: „Додао је да `не треба спречавати да Косово постане члан међународних организација` јер ће, како је оценио, сви грађани од тога имати користи“. И он хоће Косово у УН?!, помислих. Зар је то опозиција Вучићу? У чему је разлика?

Научио сам да вести ваља проверавати. Пронашао сам емесију у којој су наведене изјаве биле дате (овде) и прекуцао како је тачно текао разговор новинарке и Јанковића.

 

Љубица Гојгић: – Какав је Ваш став о независности Косова?

Саша Јанковић: – Србија је Косово суштински изгубила деведестих година због катастрофалне политике црвено-црне коалиције, која је и данас на власти. Урадили су катастрофалне политичке ствари, па онда и злочине и рат на Косову, и Косово је неповратно изгубило епитет дела Републике Србије на класичан начин.

Гојгићева: – Како мислите неповратно изгубило, знате да је на снази Резолуција 1244 СБ УН?

Јанковић: – Неповратно је изгубило епитет дела на коме Република Србија има пун територијални интегритет и сувереност.

Гојгићева: – Да ли то значи независност?

Јанковић: – То значи више од аутономије, а мање од независности у смислу нашег формалног потписа на то.

Гојгићева: – Да ли то значи да, када би сте сада Ви били на месту Александра Вучића, Ви бисте потписом формализовали стање да је Косово независно?

Јанковић: – Нико од нас нема право да Србију остави мањом него што ју је затекао. Али, ПСГ је веома јасно рекао да у овом моменту једини фокус остваривања наших националних интереса морају да буду: (прво) људска права људи на Косову и Метохији, за која се морамо борити свим дипломатским, билатералним и мултилатералним, средствима (…); друго су наши историјски и духовни корени: Србија мора да нађе начин за неки вид екстериторијалности тога; и трећа ствар су имовинска права на Косову, то се мора решити. (…) Али, имали смо ситуацију у којој је Косово изгубљено, и ако постоји историјска правда, онда то треба сада да формализује, да стави потпис на то, онај ко је до тога довео. А не ова нова генерација…

Гојгићева (прекида га): – А коме, господине Јанковићу, служи та правда? Ко може да буде задовољан таквом правдом, макар потпис стављао и Александар Вучић?

Јанковић: – Наставак моје реченице би гласио: али то је за Србију неправда. Историјска правда би била да они који су изгубили Косово сада стоје пред камерама и кажу да су потписали међународни споразум о статусу (Косова)…

Гојгићева: – Да Ви стојите на том месту, Ви не бисте потписали?

Јанковић: – Али, ја не стојим на том месту.

Гојгићева: – Добро, али ћете стајати можда.

Јанковић: – Историјска правда је да они то ураде. Никада нећу потписати нешто што значи да је Косово независно од Србије.

Гојгићева: – Сигурно сте имали прилике да разговарате са…

Јанковић (прекида је): – Али!

Гојгићева: – Аха…

Јанковић: – … Нећу стајати на путу развоју Косова као демократске државе.

Гојгићева: – Шта то значи?

Јанковић: – Сећате се када сам рекао да Косово не треба спречавати да постане члан међународних организација од чијег чланства сви грађани могу да имају користи, па сам навео Инетерпол као пример…

Гојгићева: – Да ли бисте подржали чланство Косова у Унеско и столицу у УН?

Јанковић: – Оног тренутка када би Србија имала озбиљну могућност да гарантује интегритет својих културно-историјских споменика, тада не би било никаквих проблема да све оно што није део српске историје да за то одговара власт у Приштини.

Гојгићева: – Али, о томе што није део (српске историје) се ни не разговара, разговара се о Грачаници и Дечанима који се у захтеву (за пријем Косова у Унеско) наводе као косовска баштина?

Јанковић: – Тако је. На нама је да докажемо да то није тако, и док то не докажемо, не можемо прихватити чланство Косова у Унеско.

Гојгићева: У вези столице за Косово у УН, Ви сте обавештени и знате да се управо томе као коначном исходу унутрашњег дијалога надају многе западне дипломате које подржавају унутрашњи дијалог?

Јанковић: – Наравно, али и даље ме стављате у рукавице оног ко је то суштински урадио. Дакле, када доведете ствар до краја, када обећате да ћете то урадити, када доведете земљу да буде талац ваших обећања – ја сада не бих навукао те рукавице. Дакле, они који су нас довели до овде, почевши од деведесетих па до данас, нека се на тој ватри пеку. Ја када бих дошао као преговарач рекао бих: чекајте, хајмо да кренемо отпочетка…

Гојгићева: – То је могуће, мислите?

Јанковић (игнорише питање и наставља): – … ја вам нисам обећао ништа, сасвим сигурно желим мир на Балкану, сасвим сигурно не пада ми на памет да шаљем шарене возове и да провоцирам сукобе, да због дрона на утакмици дижем војску у борбену готовост, али хај`те да видимо да ли се у Европи у 21. веку може живети као што се данас живи на Косову.

Гојгићева: – Али, када би Вам рекли: „господине Јанковићу, Ви сте сада у ситуацији да реализујете (оно што је већ договорено) и да ставите потпис на споразум о свеобухватним односима Србије и Косова који је предуслов за улазак Србије у ЕУ“ – шта бисте Ви урадили?

Јанковић: – Не може да се то поставља као услов за улазак Србије у ЕУ.

Гојгићева: – То је већ постављено.

Јанковић: – На такву врсту предуслова не пристајем. Не улазимо ми у ЕУ да бисмо окачили беџ ЕУ, већ да живимо као сав нормалан свет. Ако на Косову не може да се живи као у нормалном свету, шта нама значи беџ ЕУ? Никад нећу ставити потпис на нешто што заувек Косово прецртава као део Србије.

Гојгићева: – А то је споразум о независности Косова. А сагласност на столицу у УН?

Јанковић: – Али ћу ставити свој потпис…

Гојгићева: – На столицу у УН?

Јанковић: – На документ који решава стање односа владе у Београду и владе у Приштини, како би људи могли да живе, како би друштва могла да се развијају, па да видимо шта ће будућност да нам донесе. Ако се Србија почне развијати у другом правцу, у правцу снажења економије, демократскиух институција, владавине права, правне сигурности, па можда ће за десет-двадесет година неки људи у Приштини желети да буду поново интегрисани у Србију. Тренутно ни Срби не желе да живе у Србији.

Гојгићева: – То значи да не мислите да треба журити са споразумом и са решењима (као што се сад од нас тражи) до пролећа 2018?

Јанковић (игнорише питање и понавља): – Коначно решење у смислу потпуног одрицања могућности да Косово икада буде део Србије нико нема право да потпипе.

Извињавам се читаоцима због дужине овог цитата, али мислим да је корисно да знамо семантички контекст кључних порука Саше Јанковића о Космету.

Као прво, да ли сте уочили да је Јанковић изјаву „Нећу стајати на путу развоју Косова као демократске државе“ дао смишљено и циљано, не као део природног тока разговора, већ управо прекидајући га, како би казао оно што је унапред припремио?

Коме је намењена та изјава (statement)? Очигледно онима који, како је лепо примећено, очекују да ће Вучић „унутрашњи дијалог“ завршити прихватањем столице за „Косово“ у УН.

Јанковић у овом интервјуу, с једне стране, поручује, да је баш добро да Вучић потпише фактичку дипломатску капитулацију Србије (после које Србију у вези с Косовом више нико ништа не би питао) – јер је то, наводно, некаква „историјска правда“. Но, с друге стране, Јанковић зна да у Вашингтону и Бриселу (Берлину) не желе да опозиција у Србији дигне грају због тог Вучићевог потписа. Зато је спремио изјаву у којој саопштава да он, који је тренутно на функцији вође „проевропске опозиције“, „неће да стоји на путу развоју Косова као демократске државе“. Тиме се јасно препоручио да, ако остане вођ опозиције, он може да учини да опозиција по том питању буде кооперативна и да не угрожава Вучићев споразум.

Да ли сте приметили и да је Јанковић неколико пута порекао да би потписао „независност“ Косова, али да је остао прилично неодређен у вези са столицом „Косова“ у УН? Заправо, инсистирао је на томе да ће подржати пријем „Косова“ у међународне организације „од чијег чланства сви грађани могу да имају користи“. А пријем „Косова“ у УН – као резултат договора Београда с Вашингтоном и Бриселом – може, из те перспективе, сасвим лако бити представљен управо као додатно обезбеђење „заштите људских права“, „заштите културно-историјских споменика“ и „заштите имовине“ Срба на Косову.

У том смислу значајно је да је Јанковић избегао одговор на питање да ли би требало журити са споразумом у вези с Косметом – који је, очигледно, орочен на 2018. годину. Јанковић је, на упорна питања новинарке – која се за овај интервју, добро спремила и није дозвољавала врдања у политикантску фразеологију, понављао да не би потписао независност „Косова“. То Брисел (Берлин) за сада и не траже од Србије. Јанковић је, међутим, остављао отворена врата за сваку нагодбу у вези са столицом „Косова“ у УН, а управо је то тренутно императив који Запад задаје Србији. Јер, то је решење које би Јанковић могао да покуша да представи као „јачање људских права“ косметских Срба и као „заштиту српске културне баштине на Косову“.

Тиме је, суштински, Јанковић безрезервно прихватио Вучићев модел капитулације: не причамо о надлежности Србије као државе на Космету, причамо тек о индивидуалним (грађанским) људским правима, и о конкретним културно-историјским споменицима на Космету које ваља заштити од непосредног варварског уништења или од скрнављења.

Изван те главне линије Јанковићевих „објава“, намењених Вашингтону и Берлину, виде се и његови остали изречени ставови који су тек одраз политичке наивности, или пак подсвесне жеље да се проба с манипулацијом наивношћу гласача. Рецимо, Јановићева идеја да Србија, чак и ако призна „Косово у УН“, само треба да развија економију и људска права, па ће за „десет-двадесет година“ Приштина просто полетети да се врати у Србију.

Свако ко је имао контакт с јавним мњењем „Косова“ (видети овде) зна да се Србија тамо доживљава искључиво као „злочиначка држава“ која је читава два века спроводила „геноцид“ над косметским Албанцима. Србија у наредним годинама може забележити и најбољи економски напредак, као и не знам какав прогрес у заштити људских права. Веровати да ће због тога Албанци пожелети да Косомет „врате“ у Србију једнако је убеђењу да ће се и Хрвати сутра, због српске демократије и економије, покајати, поново постати наша „браћа“ и позвати протеране Србе да се врате у „лијепу њихову“. Не, економија и људска права не поништавају сецесију – да није тако не би Каталонија, као најразвијенији део данас демокатрске Шпаније, захтевала сецесију.

Слично је и са Јанковићевим изјавама у вези с тим да нова власт може ресетовати преговоре о Косову. Као што каже искусни дипломата, „направљени су међународни документи (Брисел 1 и 2) и сада владе могу да се мењају колико хоће, али се међународни споразуми мењају врло тешко и по високој цени“ (овде). Једнако је апсурдна и идеја да Србија може да спречи улазак Косова у Унеско тако што ће тражити време за доказивање да су Грачаница и Дечани српска баштина. Ко старији од пет година у тако нешто може да поверује?   

Но, све су то типичне другосрбијанске химере – попут Јанковићевих флоскула изречених о Србији у којој „ни Срби не желе да живе“ зато што она, наводно, није као сав „нормалан свет“ оличен у ЕУ. Те химере избијају готово из сваког потеза Јанковићеве организације, попут недавне изјаве да „ПСГ поздравља доношење пресуде Ратку Младићу и констатује да се тиме скида колективна одговорност са народа“ (овде; исто то и ДС овде).

Није утешно ни то што се Јанковић и ПСГ боре против владајућег ауторитаризма. Јер, као што је тачно приметио Зоран Ћирјаковић, „оно што се у Бриселу од власти у Србији очекује и није могуће обавити без `медијског мрака᾿“, битно ограничених политичких слобода и суштински недемократског поретка“ (овде). Стога је таква борба тек игра сенки.

Јанковић, наравно, није заклети другосрбијанац, попут оног који на последњој страни листа Данас напише (та „константиновићевска мисао упарена с примитивизмом горим од вучићевићевског“; овде) да се „Kосово није отцепило, него да се Србија распала и да се (убрзано) наставља распадати“ (овде). Јанковић, није ни граџанер који нам са сајта Алџазире поручује: „Доста је било опсесије границама, тлом и крвљу. Није битно у коликој већ у каквој ћемо земљи живети“! (овде). Јер, он зна да државу не смеш оставити мањом но што си је затекао и то јавно каже.

Али, необично је да неко ко је на место заштитника грађана својевремено изабран као кандидат Коштуничиног ДСС (овде) није у стању да разуме значај националног темеља европских држава и да у тој мери олако преузима атлантистичке мантре које су супротне колективном „здравом разуму“ овдашњег становништва.

Добар део опозиције данас у Србији, нажалост, део је колонијалних управљачких и идеолошких структура које су тек алтернација (не алтернатива) владајућем компрадорском режиму. Космет је, вероватно, најбољи лакмус за деловање те опслужујуће аутоколинијалне елите. Суверенистичка опозиција, у име јединственог антивучићевског фронта, вероватно не би смела да окреће главу од од таквих сигнала лојалности атлантистичким центрима моћи и њиховој идеологији.

Јер, зашто би Србе занимало ко ће персонално да изда Косово? Ствар је у томе да се учини све што се може да до тога не дође. Или да због тога нико не избегне казну.

Слободан Антонић

Проф. др Слободан Антонић

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

————-

29.11.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. „Зар је то опозиција Вучићу? У чему је разлика?“ стоји у делу приложеног текста.

    Нема разлике пријатељу, у народу постоји проста изрека по овом питању: „Није говно но се пас посра’!“ толико о разлици политике ове двојице политичара везано за Космет, а и за остале националне интересе у Срба.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s